ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
ГЛАВА ПРВА
Путници, странци, гости.
У Светом писму Божијем више пута је речено, да смо ми путници, странци и гости у овоме свету. Но и да то није речено у Светом писму Божијем, сваки разуман човек брзо долази до тога сазнања.Размишљајући о свету и животу и шетајући по гробљима, старим и новим, сваки разуман човек неминовно долази до тог сазнања.
Чим пак дође до тог очигледног сазнања разуман човек узнемирено тражи одговоре на ова три питања:
Ако смо путници, где је циљ нашег путовања?
Ако смо странци у овоме свету, где је отаџбина наша?
Ако ли смо гости, чији смо гости?
Од простих и најпростијих људи и жена на Балкану посведневно се могу чути јасни одговори на ова три главна питања живота. Јер је привилегија простог хришћанског народа да не знајући много зна оно што је главно.
И тако на прво питање: Ако смо путници, где је циљ нашег путовања, народ одговара: Нисмо ми за овај свет него за онај. Или: За небо смо не за земљу.
На друго питање: Ако смо странци, где је отаџбина наша, народ одговара: Отечество нам је тамо где је и Отац. Или: на овоме свету смо туђини, на ономе смо дома.
На треће питање: Ако смо гости, чији смо гости, народ одговара: Слава Господу, Његови смо гости на земљи.
Многомилионе масе народне на нашем Светом Балкану кроз векове и генерације увек су давале овакве типичне одговоре. Дакле:
Нисмо за овај свет него за онај.
Отечество нам је где и Отац. На овоме свету смо у туђини, на ономе смо дома.
Слава Господу, Његови смо гости на земљи.
У овим простим и недвосмисленим одговорима изражено је једно позитивно схватање живота. Цела једна животна философија, која никад никога није довела до разочарења и самоубиства. На њој се лако уређивао и усклађивао практични и друштвени живот кроз векове.
Разочарење стално прати оне који тежећи да се уздигну над народом падају у сенку народа.
У првом реду то су материјалисти и агностици, две секте људи којих је Европа расадник за цео свет.
Материјалисти одговарају на она три питања овако:
На прво питање: Ми не признајемо да смо путници на земљи него продукт земљин као и све ларве и шкољке. Земља нас даје и узима. На њој су сви људски почеци и крајеви.
На друго питање: Ми нисмо странци на земљи него домороци и господари. Земља нам је једина отаџбина.
На треће питање: Ми нисмо ничији гости у овоме свету него домаћини. Ако се гостимо, гостимо се сами у себе, земљом и на земљи.
Овако мисле материјалисти на основу своје теорије, да је душа човечија што и нокти на прстима. Где иду одсечени нокти тамо и душа.
Агностици пак одговарају на она питања овако:
На прво питање: Ми осећамо да смо путници, али не знамо ни почетка ни циља нашег путовања.
На друго питање: Ми опажамо да смо странци у овоме свету, али не знамо где је наша права отаџбина.
На треће питање: Ми наслућујемо да смо нечији гости на земљи, али не знамо чији смо гости.
За више стотина година хришћанска Европа знала је дати јасне и позитивне одговоре на ова питања. Ваистину јасније и логичније него ли многобожна Јелада, Египат, Персија или Индија. Јер се руководила Логосом Божијим, који „сиђе с неба“, да правилном логиком небеском замени погрешну логику земаљску.
Или још, да јави и објави људима истину својом Личношћу и у својој Личности.
Да одмори уморно човечанство од тражења истине у стварима, и од обожавања ствари. Јер у чему су људи гледали истину, оно су и обожавали: било то ствари или личности.
Да извуче људски ум испод сенке природе и упути га на обожавање истине у личности Бога јединога.
Да помогне људима разликовати истину од симбола истине, а то су ствари и факти у природи.
Да научи људе ценити и волети личност човека, због личности Бога Створитеља, изнад света и свега у свету.
Тако стара Христијанска Европа, у којој су философи, научници и владари били једнодушни са масам простог крштеног народа у одговорима на она три питања, и нису се у том издвајали од народа.
Али за последњих неколико столећа народи Западне Европе улегоше у оштру заваду и у љуту борбу са својом црквом, или боље рећи са својом црквеном јерархијом. И у тој дуготрајној борби запливаше у крв дубље него ли у борбама са Хунима и Сараценима. А та страшна братска крв помрачи дотле јасне духовне хоризонте европског човечанства и учини да се многи умни али озлојеђени синови цркве одвратише од божанског Логоса и небесне правилне логике и повратише погрешној земаљској логици паганских времена, баш онако како то апостол Петар драстично описује (II Петр. 2, 22). То јест, познавши истину у јединоме личноме Богу повратише се немоћним стихијама света и немуштим стварима природним, да њих питају за истину, и најзад да скуп свих ствари у природи прогласе божанством. Јер у чему се гледа истина, оно се и обожава.
Окрутна јерархија и озлобљена интелигенција учиниле су од хришћанске Европе „кућу подељену у самој себи“. Како може опстати таква кућа? Кров и зидови духовне Европе већ су били испроваљивани у ранијим генерацијама, и огњиште растурено. А у време наше генерације, првим и другим светским ратом (у самој ствари не светским него европским) и темељи су јој попуцали.
Како је страшна реч апостолска о старим паганима: „Кад мишљаху да су мудри, полудјеше.“ Још је страшније пророчанство једног светог и прозорљивог човека о новопаганима. „Доћи ће време, рекао је Антоније Велики, када ће светом овладати такво лудило, да ће луди људи сматрати паметне лудим а себе паметним.“
Кад би европски материјалисти и агностици скривали своје лудило у себи, и држали своју несрећу само за себе, они би били мале штеточине. Али је особина лудила да учи друге, и несрећа да се шире. Гоњени духом немира они се намећу друштву за учитеље и вође. И због тога су они велике штеточине.
Обично вешти на перу и плаховити на речи, они дочаравају простом народу визију неке земље обећане, или раја на земљи, као неку фата-моргану у пустињи. А кад се дочепају власти и вођства, оне чаролијске визије хитно се удаљују, бледе и ишчезавају. И груба пустињска стварност тада још страшније пече и боли. А разочарани људи и народи проклињу болесну машту својих вођа, која их је водила не у земљу обећану нити у земаљску рај него у – Земљу Недођију.