ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ

 

ПРВА НОЋ СУЂЕЊА
између недеље и понедеоника
 
Др Адлер сазвао је свој логорски ратни суд и представника Тајне Државне Полиције – који се управо сам наметнуо – и отпочео суђење командиру бараке број 99.
– Како се ти зовеш?
– Спасо Спасовић.
– Шта значи то име?
– Значи Исус Исусовић.
– Није ли то јеврејско име?
– Некад је било јеврејско, сад је хришћанско.
– Шта си по народности и вери?
– Србин православне вероисповести.
– Јеси ли универзитетски школован?
– Јесам.
– У којој си науци стручан?
– У Теологији и историји.
– Зашто у две а не у једној?
– Сматрао сам да су те две науке нераздвојне, једна без друге је непојамна.
– Којој политичкој партији припадаш?
– Ниједној.
– Зашто?
– Зато што сам убеђен да све политичке партије више обећавају него што могу дати, и тако воде народ у Земљу Недођију.
– Шта значи та реч?
– Земља Недођија означава земљу среће коју су политички агитатори увек обећавали а никад видели пре смрти.
– Мислиш ли ти тако и о политичким партијама и теоријама у целој Европи?
– Да, у целој Европи, какве су оне сада.
– И о комунизму?
– Наравно.
– И о национал социјализму?
– Такође.
– Још једном: мислиш ли ти да наша немачка национал-социјалистичка странка води немачки народ у Земљу Недођију?
– Сасвим тако.
– Да ли то мржња према Немцима говори из тебе?
– Ако би ја судио Немце по њиховим злочинима према моме народу, моја би мржња била оправдана. Али ја сам познавао и друкчије Немце, те морам говорити по разуму.
Чувши ово Гестаповац, намршти се и удари песницом о сто вичући:
– Господине председниче, стрељати га овога часа и не губити време!
Др Адлер узе га за руку и благо рече:
– Будите стрпљиви, имамо целу седмицу на расположењу. Овај је као командир најодговорнији кривац те се морамо на њему највише задржати.
Тада се др Адлер окрете оптуженом и доста оштро рече:
– Пази Спасовићу, пази добро шта говориш. Глава ти о концу виси.
– Не виси о концу, господине пуковниче, него ју ја гледам већ одсечену у мојим рукама као свети Јован на икони.
Онда се наставише унакрсна питања.
Први судија: Кад је рат са Србијом свршен 1941, зашто се ниси одмах предао него си се бунтовнички одметнуо у шуму?
Спасо: Рат није ни до данас још свршен. А ја сам у редовној војсци као официр и у шуми као бунтовник, како ви то називате, био једно исто: српски војник против немачких ратника.
Први судија: Ко те је побудио да се одметнеш у гору?
Спасо: Немци.
Гестаповац: Како то?
Спасо: Ево како. Четрдесет Прве ја сам гледао како Немци стрељају 3000 невиних Срба за 30 Немаца, које су српски војници у борби убили на друму Крагујевац – Горњи Милановац. Згрозио сам се на ту нечовечност и одбегао у шуму, да живећи са зверовима штитим свој народ, и да погинем у часној борби за Крст Часни. По примеру мојих крстоносних предака, од којих је један говорио кнегињи Милици.
„Идем госпо у поље Косово
„За крст часни с браћом погинути“.
Други судија: Па зар није и наш вођ кренуо у Русију у крсташки рат против безбожника?
Спасо: Кренуо је, али не у име часног крста као Барбароса, кога је српски жупан Стеван Немања срдачно примио у Нишу, снабдео храном и с почастима испратио. Него у име свастике, тј. сломљеног нехристовог крста, који етички стоји ниже и од полумесеца. Због тога се у Европи нико није ни одазвао његовом позиву и пошао у такозвани крсташки рат.
– То није истина, викну Гестаповац, и снажно лупи о сто. То је лаж да се нико није одазвао. Многи су се одазвали.
Спасо: Нико по савести и доброј вољи, као у време Барбаросе, него или из страха или с рачуном на материјалну добит. Отуда и они који су се одазвали више су били на терету немачке војске него од помоћи. Зар није тако?
– Тако је! усуди се узвикнути један нижи официр. Погледа га Гестаповац убиственим погледом тако да он
уплашено обори главу и завеза језик.
Пошто су се изређала још многа питања, јави се иследник, који је претресао сву бараку број 99. показа један свежањ хартије и рече:
– Овај рукопис, господо, нашао сам у сламњачи капетана Спасовића. Стављам га на увиђај. Писан је српском ћирилицом, али тако нејасно и скраћено, да га нико од наших тумача не може да прочита. Као да је шифром писан.
Председник: Је ли ово твој дневник Спасовићу?
Спасо: Није дневник, господине пуковниче, него тако неке моје мисли и запажања опште природе, а дневник није.
Председник: Ти нам ово мораш начисто и тачно преписати, да можемо знати шта је. За два дана, разумеш?
Спасо: Разумем.
Потом би Спасо одведен у ћелију самицу.
А кад се врата за Спасом затворише, викну Гестапвац:
– Да се стреља још ове ноћи!
– Лако ћемо га стрељати, одговори пуковник Адлер. У нашим је рукама. Пресуду ћемо изрећи над њим и над свима осталим у идућу суботу.
– Али без знања др Адлера те ноћи беше стрељано 25 заробљеника из бараке број 99.

---