РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ

 

ВЕРА И ВЕРЕ
 
Das Unser Vater ein schon Gebet Es dient und hilft in allen Nuthen;
Wenn einer auch Vater Unser fleht, In Gottes Namen, lass ihn beten.
Goethe.
 
У школи „општега оца појезије“ уче се и надахњавају све „пламене појете“, који су једини по Његошу, удостојени откровења Божјих тајни. Но до овог откровења ни они не долазе ex opere operato, но само огромним трудом. Читајте предговор „Лучи Микрокозма“, и ви ћете видети с ужасом, колико je труда стало Његоша његово пењање ка оној висини, на којој се тајне откривају. Кроз буру и шибу својих сопствених мисли, кроз мрак агностицизма, кроз „вирвар“ људских несолидних мишљења, дражен ћутљивим небесима и циничким осмехом природе, разједан скепсом и умртвљаван резигнацијом, спотичући се и посрћући, пуза се наш песник к светлости, која му се час чинила тако близу – као варљив сан – да би je руком дохватио, а час опет недостижно далеко. Читајући овај предговор човек се осећа као гледајући дављеника, кога таласи час избаце на врх, час баце у бездан, док најзад не одахне душом видећи га, где се ухватио за једну спасавајућу даску, на којој стоји:
„надежда ми вољом творца блиста“.
То, што се види у предговору „Л. М.“ и у целом овом делу, то јест та очајна борба и рвање са светом и собом, да би се на светлост изашло, види се, премда у много мањој мери, и у „Г. В.“, који je написан доцније, када су мисли песникове постале кристализованије и стабилније, но када je она очајна борба у његовој души стајала још у најживљој успомени и још увек у знатној конексији с његовим актуалним мислима. У два знаменита, ентузијастичка говора игумана Стефана, Његош се упушта са истом плаховитошћу и са истом бујном речитошћу, као и у „Л. М.“, у сликање непоретка у природном току ствари и мизерности човека, који будући створен за поредак и хармонију, и тражећи ред и смисао свему, највише пати од непоретка и несмисла ствари од свих осталих створења. Као и у „Л. М.“, и овде: иста борба с таласима, иста утопљеничка ситуација, но и овде, као и тамо – исти исход; даска, на којој се утопљеник овде спасава, иста је као и тамо: поредак (ипак) у свима беспорецима, умна сила над свом „грдном мјешавином“, речју: Бог. Ова душевна хаотична борба може невештом читаоцу Његоша лако заклонити, засенити оно, што је као позитивно резултирало из ње. У ствари, главна душевна борба песникова припада времену до састава „Л. М.“, тако да се предговором овога дела представља свежа историја те борбе, а самим делом, више мање, њени позитивни резултати. Од ових резултата није Његош до смрти своје одступао, и ако је доцније кадкад бивао силно мучен истим, једном (или десет, или сто пута) већ преживљеним мучењима. Све што је он између 1845. и 1851. г. мислио и писао, мислио је и писао на основу својих принципијелних гледишта, изражених у „Л. М.“ „Као ни у једној другој својој пјесми, у овој нам је владика открио своје најинтимније осјећаје и мисли, – све оно што му је за живот била највећа мука, а и највећа сласт.“ Тако, с правом, вели г. Решетар. „Луча Микрокозма“ је централно мисаоно дело Његоша, у коме се, као у жижи, збирају све мисли песникове до 1845. год., и из њега опет расејавају као кроз расипна сочива, у све његове духовне производе од тада до смрти.
Мисао о Богу и судби човека, зла и бесмртности душе, налазе се само у „Л. М.“ исцрпно третирани. Ко би ово Његошево дело сматрао фабулозним, тај може слободно при том мишљењу и остати и многе друге можда за њ придобити, многе друге – само Његоша не. Ово своје дело Његош извесно није сматрао фабулозним. Искреност убеђења у оно што пише код њега је у овом делу тако исто фрапантна као и у другим његовим делима. Његош је тако искрен, као што је песник, и зато тако фрапантно, детински, искрен, што је истински песник. „Луча Микрокозма“ није поезија складних завршетака, но поезија искрених и великих мисли и осећања. Кад овога последњега у њој не би било, и поред онога правога, она се не би могла уопште назвати поетским производом. Но „Л. М.“ је несумњиво поетски производ велике вредности, и то не због чега другог него због обиља у њој опеваних великих мисли и осећања. Тиме се одликује уопште Његошева поезија од многобројних других „поезија“, које нису друго до – као што је речено – „киша речи у пустињи мисли“.
Да је Бог ум или светлост, свемогући уметник, „општи отац поезије“, да он ствара светове хармоничне, у којима непроломив ред и закон влада, да је човек због нарушења овога реда и закона осуђен на живот земаљски, да зло, један од неизоставних чинитеља земаљског света, онемогућава срећу људи, но омогућава трагичну хармонију тога света, да је душа људска бесмртна, и да се она по смрти тела враћа у један живот, који је хармоничан, но не и трагичан, и у коме је срећа људи могућа – то су артикли Његошеве вере, изложени у „Л. М.“, од којих он није одступао од дана, када их је извојевао до своје смрти. Апстрахујте као фабулу пад прародитељских душа у тело, и вама ће бити непојмљива Његошева мисао о односу душе и тела, о коме се говори у „Горском Вијенцу“; апстрахујте идеју песникову о створењу земље ради времене казне палог Адамовог легиона анђела и ви нећете разумети ни обострани песимизам нити онострани оптимизам Његошев; апстрахујте као фабулу мисао о дивино-демонској хармонији нашега света, и о двоструком печату, правде и неправде, отиснутом на душу човекову при његовом изгнању из раја, и вама ће остати загонетно, зашто се Његош најрадије задржава на теми борбе правде и неправде у човеку самом и у свету уопште; апстрахујте мисао о овоме животу као трагичном но и одсудном моменту, у коме човек има да се одлучи или за правду или за неправду, или за Бога или за Сатану, и вама ће изгледати не само неразумљиво но и неразумно песниково, фуриозно до фанатизма и ратоборно до егзалтације, настројење против неправде. Апстрахујте као фабулу Платонову веру у идеје, пале душе и чистилиште, и остаће вам не горостасни Платон, који би могао бити учитељ свим својим учитељима, но један из броја Сократових ученика, чије вам име не би било увек у духу присутно. Потребно је познавати душу Његошеву. То је једна од оних душа, која не може да не буде ни хладна ни топла, у којој мисли не могу да долазе и одлазе као учтиви но равнодушни посетиоци једне официјелне забаве, нити у којој фантазија може да зида огромну палату, укусну и солидну по изгледу – но само по изгледу – па се онда смеје каквом лаковерном, који појми да уђе и настани се у тој палати, но у том тренутку остаје постиђен видећи, да је цела грађевина саграђена од папира. Душа Његошева жуди за стварношћу, за једним стварним подом, по коме се може ходати, за једним стварним кровом, који може одолевати бури, и под којим се један бескућник може за ово неколико тренутака свог земаљског живота склонити.
А Његош је био духовни бескућник све док није сазидао „Лучу Микрокозма“, у којој је надаље дух његов обитавао. Бескућник је био и Марко Аврелије, и као цар, бескућник и лорд Бајрон, бескућник и гроф Толстој. Има тако несрећних људских природа, чији дух не може да се настани ни у једном понуђеном им, туђем, дому, но с муком и трудом сам се подухвата зидања изнова. У свету има толико прекрасних философских и религиозних грађевина, да један смртни новорођени може само онолико труда да уложи колико је нужно, да изабере од тих затечених грађевина за себе ону, која му се учини најудобнија од наjудобнијих и најлепша од најлепших. Тако и раде многи; они стану уз Платона или Аристотела, или Декарта, или Хегела, или Зороастра, Буду, Исуса или Мухамеда. И ови многи никад нису бескућни, никад без једног склоништа, и то једног доброг, своме духу; јер ако им се у једном склоништу не би свидело, они се могу одселити у друго, – нико им не спречава ни одсељавање ни досељавање.
Његошев дух осећао се у овоме свету бескућан, и зато несрећан, паштећи се напорно, да се „окући“. Он је могао да живи само у сопственом дому; зато се он и трудио, да овакав један сагради. Савременици су замерили Његошу, што се он „ничим није занимао осим својим стиховима“, или што се „није занимао никаквом озбиљном науком, ван поезије“. (П. А. Ровинскиј наводи ово мишљење Гагића руског дубровачког конзула, и Медаковића, називајући га „величајшаја несправедливост и клевета“. „Највећу несправедљивост и клевету против њега износе људи, који говоре, да се он ничим није занимао, осим својом поезијом. Напротив, он је написао врло мало, будући непрестано заузет пословима (народним), и то, што је написао, имало је громадно значење не за њега лично, него за његов народ“). Они нису ни из далека слутили, да је та, од њих презрена, поезија Његошева насушна потреба, и да он није певао из сујете и кичљивости, но што је морао да пева, ма и кроз сузе; и ни из далека нису они слутили, да Његошу поезија није била забава ни разонођење, као играње билијара или слушање гуслања, но „нужда и недовољство“, које му није давало мира. Народни послови Његошу били су тешки и мучни, но мисли су му биле још теже и мучније. Игуман Теодосије одговара књазу Долгорукову:
 
„Мислим, књаже и прскох мислећи,
мисли су ми веће јаде дале
двадест пута но тешки послови“.
(Ш. М.)
Ко зна колико би се књижевника који су под другим околностима стекли глас својим књижевним радом, сетили да узму перо у руку, да су били на Његошевом месту, претрпани народним бригама, и то специјално црногорским – не француским или енглеским народним бригама, између којих је најглавнија била брига о народној одбрани од глади и Турака! Но Његош је имао, поред свих народних брига о одбрани, и једну своју бригу, која је равнотежила онима, а то је брига о самоодбрани, самоодбрани од мрака, несмисла живота и очајања. Требало је наћи једну чврсту подлогу, са које би се могло бранити. Ако је живот, заиста, само мрак, несмисао и очајни непоредак, онда нашто мислити о некаквој народној одбрани од глади и Турака? Зар су глад и Турци онда непријатељи, а не пријатељи, јер, спасиоци од овога живота, који је зло, а не добро, мрак без јутра, несмисао и „грдна мјешавина“ без умне силе и циља? Велики људи траже принципе, на основу којих би делали, траже у логици оно, што већина носи, умом неосветљено, у инстинкту. За Гагића и Медаковића поезија није била никаква „озбиљна наука“, но свакако доколица и беспослица; за Његоша пак ова поезија, којом се он бавио, била је најозбиљнија од свих наука, пред којом је бледела чак и „озбиљност“ занимања једнога Гагића и Медаковића; јер ко зна би ли се знало данас за имена ове двојице, да се Његош није бавио оном „неозбиљном науком“. (Ровински вели: „Владика је био и сувише велики, да би га могли појмити и оценити бирократ Гагић и уски патриот М. Медаковић“. Стр. 185).
„Лучу Микрокозма“ писао је Његош у једном најкритичнијем времену по Црну Гору; то је доказ огромне озбиљности, с којом је он на овом делу радио. Његов дух нуждавао се у једном солидном склоништу. Зар је то некаква новост, да људи онда зидају себи кућу, кад се стекну најгоре непогоде? За нашег песника све спољашње непогоде учиниле су његову унутрашњу, духовну нужду још акутнијом. Требало је добити храбрости за одолевање тим непогодама. Ништа мање до једна цела самостална концепција живота није могла дати храбрости духу, који се нуждавао у једној таквој. Па зар да се тај жедни и бескућни дух засити и задовољи у таквом једном одлучном моменту, и по себе и по народ, једном „шареном лажом“, једном фабулом, у коју он сам не верује? Кад би случај тај уистини био, онда би се могло посумњати не само у песникову искреност (само то могло би се у случају, да је песник живео у срећним околностима, рецимо, Волтера) но и у његову здраву памет. Како би могао један владар здраве памети писати фабуле, кад му је некаки бесни Осман-паша стао тако рећи ногом под вилицу? Прича се, да је Нерон састављао стихове, кад је Рим горео, симулирајући мисли и осећаје онога песника, који је описао пожар Троје; и та прича о лажном човеку и празном песнику још иде од уста до уста, док нико није сматрао за потребно, да сачува те стихове Неронове. Нико не воли лажну поезију, нико се не стара, да овековечи лажног поету. Не, заиста, и без свега тога, искрена и дубока вера Његошева у своју поезију јасна је свакоме већ и из ове саме. С толико предности и утонулости, с толико плама и ревности, могао је писати само човек, који је црпео из себе, из најскривенијих дубина свога ума и срца, који се просто нуждавао у томе, да открије и изрази „своје најинтимније осећаје и мисли“, а никако човек који је само подражавао или описивао једно туђе веровање. (Да је „Луча Микрокозма“ написана подражавањем Милтонова „Изгубљена Раја“ читалац то не може сазнати ни из овог ни из других дела Његошевих, нити из упоређења с Милтоновим делом, но једино од познијих критичара; а ни од кога се опет у свету не може сазнати одкуда су ови познији критичари Његошеви дошли на ту претпоставку. Неко је то, мора, најпре рекао, коме се тако учинило при површном читању Његоша и Милтона, а после овога „некога“, који се, као и обично што бива, загубио у маси, остали су редом то понављали, усмено и писмено, у биографијама, монографијама, историјама литературе, тако да је данас та сујеверица већ постала правом вером, окамењеном традицијом, која ће се свакако, користећи се инерцијом људи, још дуго година преписивати из књиге у књигу и предавати од уста устима. Чак и г. Решетар, који на једној страни пише, да је Његош у „Л. М.“ „открио своје најинтимније осећаје и мисли“, пише на другој: „у „Л. М.“ повео се владика донекле за „Изгубљеним Рајем“ енглескога пјесника Милтона, којега на неким мјестима директно имитује, али опет у главноме је то сасвим оригинална пјесма“. (Предговор „Г. В.“). Трудно је ова два исказа довести у склад. Г. Јаша Продановић, који је уосталом истински одушевљен Његошем, мисли, да је „Л. М.“ „писана по инспирацији Милтоновој“ (Предговор „Лажном цару Шћепану Малом“, издање Срп. Књиж. Задруге). Дакле имитирао Милтона и инспирисан од Милтона! Туђа форма, туђи дух – шта је онда Његошево? Зар може онда и бити разговора о некаквим његовим „најинтимнијим осјећајима и мислима“ у овоме делу? Да; о овоме може бити разговора, ни о макаквој имитацији и туђој инспирацији тешко може бити разговора. Једина идеја, која сједињује Његоша с Милтоном, јесте идеја пада човека у неблаженство због греха; но та идеја сједињује Његоша не само с Милтоном но и с једном већом половином целога човечанства, за коју је пад човека основна догма вере. Ову је идеју могао Његош наћи у свакој свештеној књизи и у свакој црквеној песми; како да је он ту не нађе, него баш у једног, далеког, енглеског песника? Не би ли се с једним разлогом више могло утврдити, да је Његош, као и Милтон, инспирисан Библијом? Међутим и ово тврђење бледи пред моћним фактом, да се ми овде налазимо пред једним песником, који је од природе инспирисан. И облик Његошева дела сасвим је различан од Милтонова; различан распоред градива, различно и само градиво. Ако се Његош у погледу форме на кога угледао, онда се он очевидно пре угледао на Дантеа који му је, без сумње, и много познатији био од Милтона, него на овога. Да истакнемо само једно: Милтон, на пр., нема никаквога путовође по другим световима, док Данте има (Виргила) као и Његош (лучу, мисао, потом једног анђела). Његош је један самобитан геније, који не зајми и не подражава, но који ствара. Он је створио своје Вјерују, ниједан члан овога свога Вјерују он није позајмио, него их је све путем сопственог мучног и истрајног размишљања извојевао; или, ако му је кад што и попало с друге стране, он то није усвајао, док га није спровео кроз сва она врлетна искушења, кроз која је он имао обичај да спроводи све мисли своје, и док се сам није уверио у вредност тога. Ништа се његовом духу није могло накалемити споља, без његове најживље реакције, ништа се у њ није могло интерполирати или случајно убацити и тамо неопажено од домаћина остати. Има духова као великих колонијалних стоваришта, где се могу најразноврсније ствари и стварчице наћи, где ни сам поседник управо не зна, шта и колико чега има, тако, да и њега самог понекад изненади какав скривени кутић са неслућеном, фарбеном, занимљивом робом. Узмите одатле шта хоћете, додајте томе шта хоћете, ништа се неће познати: свака ствар тамо стоји за себе, и њено одсуство или присуство нити приметно смањује нити приметно увећава хармонију стоваришта. Његошев дух није такав; у њега нема те ситне, нехомогене разноврсности. Његов дух није стовариште готове и разноврсне робе, пред којом стоји поседник и чека купце, но радионица, где и најмањи као и највећи комад гвожђа, и сјајног као и зарђалог, здравог као и изломљеног, мора се растопити у истом огњу, расковати на истом вигњу, па или као невредно избацити на улицу, или као подесно уковати у справу која мајстору треба. А справа, која је нашем мајстору требала, могло би се рећи, јесте један фењер-рефлектор, који је у стању осветлити му сваку страну живота, на коју се он обазре, и указивати му пут као поларна звезда залуталом морепловцу. Наравно, таквој једној осетљивој справи нити се може шта додати ни одузети, што би крај ње могло коегзистирати као пиринач поред пуњеног папагаја у једном колонијалном стоваришту.
Све што Његош мисли и осећа, није растројено, растурено, или једно другом приређено, без контакта и без узајамног утицаја, но све сједињено и обухваћено једним широким хоризонтом. Његош не може да се задржи дуго при малим и случајним мислима, а да их не стави под аспект васионски, нити при малим и случајним емоцијама, а да им својим духовним рефлектором не да колосални оквир. Његош је, речју, религиозан у сваком моменту. С тридесетим годинама свога живота он је постао већ потпун господар своје целе духовности. У сразмерно врло младим годинама он је сазрео већ у толикој мери, да се више није могао бојати изненађења од својих мисли и емоција. Само дугим и систематским самоиспитивањем могао је Његош себе тако добро познати и своју духовну моћ измерити и оценити; а пошто је самопознање најпоузданији пут, да се људи познају, појмљиво је и Његошево огромно познање људи уопште. А на каквом се неравном беспуту долази до самопознања, шта једно дубоко самоиспитивање стаје, ми смо се довољно на примеру Његошеву осведочили. Наравно, до потпуног самопознања никад нико не долази; доћи до самопознања значи у крајњој линији доћи до једне вере о себи, а с тим нераздвојено и до једне вере о природи, која нас окружава, и, најзад, до једне вере о Богу. Његош је дошао до једне такве вере о себи, о природи и о Богу, у којој се нуждава не само геније, но и сваки интелектуално супериоран човек. Већина обичних интелектуалних људи не долазе сами, својим трудом, до једне вере, но је примају од других. Неко ће помислити, но с мало права, да су то само два пута, којима се евентуално долази до исте вере – пут непосредни и пут посредни. У самој ствари то нису само два различита пута, но две различите вере, вера своја и вера туђа, а вера своја и вера туђа усвојена, никад нису биле једно и исто, нити су могле икад служити за основ једне и исте религије.
Његошева је вера индивидуална каква је уопште вера јаких и великих духова, тј. вера изузетна, своја, самостворена, самооснована, за разлику од вере комуналне, заједничке, акцептиране и предаване с колена на колено. Вера Његошева је, даље, схематична, тј. вера у великим, обимним потезима, док је комунална минуциозно разрађена и до ситница на све могуће симболичне начине изражена. Хришћанска је вера и индивидуална и комунална. Она је индивидуална у Христа, Павла, Оригена и Франциска; она је комунална у милионе или милијарде масе осталих верујућих. Но индивидуалност вере може да послужи и као најпоузданији пут ка најбољем Хришћанству, али и као најпоузданији пут ка потпуном отуђењу од сваког Хришћанства. Његош се у свом индивидуалном верском самообразовању од почетка упутио једном нарочитом Хришћанству. Семе мора да иструли, да би васкрсло – то је метод хришћански. Његош је – то смо видели – прошао кроз најтеже фазе скепсе, резигнације и агностицизма, док није дошао до свога Вјерују. Свакако више од три дана лежао је он и трунуо у своме гробу страха и неизвесности, док се његов анђео хранитељ, на кога се он понекад с горком иронијом жали (У једном писму Гагићу, одштампаном у Ровинског на стр. 150-151, овако узвикује Његош: „О судбо, судбо! Зашто си према мени тако сурова? Ја сам твој великомученик; звезда, под којим сам се родио вероватно јесте сапутница Меркура, зато не може да ми пошље благих луча; у мога анђела-хранитеља вероватно још се пуши у глави од каквога бахусова пира“) ,није смиловао да му скине гробну плочу и изведе га на светлост. И Августин је тако постао хришћанином.
Вера Његошева вера је хришћанска, но само схематично хришћанска. То значи: верски појмови Његошеви јесу и верски појмови хришћански, само не тако разрађени и дефинисани као ови. На пример: за Његоша је Бог јединство, но у исто време и плуралитет, за хришћанску цркву Бог је такође јединство у плуралитету и плуралитет у јединству; разлика је у томе, што је црква, схвативши тај плуралитет нумерално изразила га бројем три, и тако дефинисала Бога као тројство (Св. Тројица) у јединству, док је Његош божански плуралитет схватио символички: Бог у пројавама својим преставља плуралитет, у коме он вазда остаје себи идентичан. – У погледу грехопада првих људи ми смо већ нагласили сличност суштине учења његошевског и библијског; разлика је ипак знатна, и ако се она односи више на околности и начин грехопада него на последице овога; последица грехопада првих људи и по једном и по другом учењу јесте живот у удаљености од Бога. – Христологија Његошева је готово рудиментарна. Никад ни један свештеник хришћански није мање рекао о Христу него овај цетињски првосвештеник. Од својих стихотворења свега две строфе, последње у „Лучи Микрокозма“, посвећује Његош личности Христовој. –
„Син, достојни Оца превјечнога,
обука’ се у человјечество
наоружан оружијем правде
и стрјелама светог просвјештења,
попирући злобу и тирјанство,
добродјетељ у храм освештава“.
Смисао Христовог доласка, дакле, јесте у „попирању злобе и тирјанства“ и свећењу добродетељи. О искупљењу људског рода, како то хришћанска догматика учи, Његош не говори ништа. За њега је Христос светило правде и просвећења. Правда и просвећење најинтимнији су идеал песникове душе и он тај идеал персонифицира у Христу Спаситељу. Дирљива је и снажна последња строфа, којом се песник обраћа самом Спаситељу:
„О, преблаги, тихи учитељу!
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су свјетлога погледа
уплашене мраке исчезнуле,
од твојега хода свештенога
богохулни срушени олтари,
васкрсењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога Спаситеља!“
Па ипак, у овој рудиментарној Христологији могу се наћи сви основи црквене Христологије. Христос је „син превјечнога“, оваплоћен („обука’ се у человјечество“), дошао на земљу ради правде и просвећења, својом науком је срушио многобоштво, својим васкресењем поразио смрт – отуда га земља слави као свога Спаситеља. Наравно, у овакву схему може се сместити исто тако један спекулативно-догматски Христос александријске школе, као и један недогматски, „историјски“ Христос, „Исус Назарећанин“ протестантске либералне теологије. Његош пак није припадао ни једној теолошкој школи – како би то и могао онај, који је теологију учио по звездама! – Његов Христос је само његов а не александријски и не протестантски. Да се Његош упустио у још ближе изображење Христове личности и његове историјске улоге, то би се тек онда јасно испољило. Но јасно је и из ове схеме, да би Његош у том случају изобразио једну узвишену и свету личност, моћну у правди и моћну против неправде, просвећену и хуману, која би се уистини могла назвати „син превјечнога“ и Спаситељ света.
Бесмртност душе је један важан члан Његошевог као и црквеног Вјерују. Премда Његош не мисли, да ће ова наша земаљска, смртна и изменљива тела живети бесмртно и неизменљиво на небу, ипак он не може себи да престави виши, небесни живот душа друкче, до у једном телесном облику, у једном прозрачном, светлосном, духовном телу – како би рекао апостол Павле (I. Кор. 15, 44).
Ништа у Његошевом Вјерују нема каквим било спољашњим личним нити традиционалним ауторитетом наметнуто. Његош верује само оном што хоће и може и „не трпи регуле“ са стране, као што их не трпи ни горе, у којима је он рођен. Он је сам регулатор своје вере. Са својим земљацима, са својом паством, која извесно није била на тој верској висини, на којој њен црквени и државни поглавар, Његош је у верским стварима излазио добро на крај, не изазивајући никад и ни код кога подозрење ни јеретика ни скептика, не на тај начин, што се он уздржавао од исказивања својих мисли о вери, што је своје „мисли… некако скривао“, како мисли г. Решетар, но просто зато, што је вера народна подилазила под његову сопствену верску схему у свему ономе што је битно и слагала се с његовом вером, и нарочито још и зато, што су се његови погледи на морал потпуно поклапали с погледима његовог народа. Но претпоставимо ли баш и супротан случај, ми се ипак морамо запитати: зашто је Његош морао крити своје мисли о вери, кад их ни један ма који други Црногорац није морао крити? Имају два разлога, из којих је владика мање морао крити своје мисли него ма који други Црногорац; први је што је он био најмудрији човек у свому народу, и други што су његове мисли као мудраца и владаоца с поверењем и уживањем примане од Црногораца. Свагдашња је одлика Црногораца била, да мудраце с великим респектом предусрећу и према њима се с особитим симпатијама односе. Ту особину, једну од најплеменитијих, које красе ове горштаке, Његош је јасно истакао како у „Горском Вијенцу“ тако и у „Шћепану Малом“. Игумана Стевана слушају Црногорци с пажњом и удивљењем, тако исто и владику Данила, војводу Батрића и Мићуновића, игумана Теодосија и сердар Вукала. Но не мање је одлика Црногораца, да лудост исмеју, презру и осуде, па ма с које стране и ма од како високопостављене личности она долазила. И то је песник дивно представио. Погледајте само, с каквом се оштрином, оштроумљем и слободом пропраћају не само неумесне речи једнога свуда виђенога Медовић-кадије (кнез Роган), него и смућеност владике Данила (кнез Раде и сердар Вукота), и неписменост попа Миће (Мићуновић) и лажљива завијања Шћепана Малог (Теодосије)! Карактер Црногораца у списима Његошевим није сувише идеализован; такав је он у самој ствари, као такав представљен је не само у поезији него и у историји. Зашто, дакле, да само последњи и најмудрији владика црногорски крије своје мисли од својих поданика, који су вазда радосни, да га чују, и никад устрашени, да коригују? Зар се није смео користити слободом својих гора онај, који је прослављању и обесмрћењу те слободе поклонио цело своје велико срце и цео свој велики ум? Зар он једини није смео кад су сви други Црногорци смели? То се не би могло никако објаснити ни појмити. Међутим сасвим је и објашњиво и појмљиво, да је владика Његош слободно мислио (већ он би слободно мислио и да је живео као роб у Тамерлана а не као господар Црне Горе), него и слободно говорио, као и сваки Црногорац, који је био способан да мисли и храбар да говори.
У Црној Гори никад није постојао никакав сацердотални трибунал, који би судио „верске кривице“. Владика и патријарх, игуман и попови одговарали су за своја верска убеђења пред једним истим трибуналом, пред судом народа и судом своје савести. (Веома је карактеристично једно писмо, упућено од стране главара црногорских руском св. Синоду, који је позивао владику Петра I, претходника владике Рада, на свој суд као „учитеља зла и опачила“. Између осталога главари одговарају: „До сада наше архијереје није нико вукао руском Синоду на одговор, па и нашег архипастира нећемо пустити, да ико над њим тријумфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него као најпростијем грађанину међу нама“. Цело је писмо написано тим тоном и у том духу слободе и простодушне отворености. Ми га спомињемо овде као најбољи утук онима, који би мислили, да је Његош морао скривати своје верско убеђење из бојазни од представника православне Русије, црногорске моћне покровитељице. Писмо ово штампано је и у Милаковића Историји Црне Горе ст. 227.-234). Игуман Стеван причешћује „без приправе и без исповјести“, и зато му нико не противстаје, пошто он све грехе „миче“ на своју душу. Поп Андрија, у присуству патријарха, чуди се Богу, што је толику власт „дарова ђаволу“, и што неће да сатре неправду на земљи. И мислите ли, да некоме од присутних пада на ум, да попа оптужи или некоме, да га осуди на епитимију или рашчињење? Не; но зато свако може и сам да на састанку пред народом критикује попово „богохулство“. Патријарх ћути. Шћепан кара попа:
„Лакше, попе, куд си загазио!
А ево си – опрости ми боже!
ка да с Богом правду започео“.
и онда наводи свој противразлог (јер без тога нема права да говори):
„Друкчије се рачуна на небо,
но на земљу што ми рачунамо“.
(Ш. М.)
За војводу Батрића биће она вера боља, која у крви не потоне –
„у крв ће нам вјере запливати,
биће боља, која не потоне!“
(Г. В.)
То је његово сопствено мерило, и с њим се сви Црногорци саглашавају, без обзира, да ли се то с писаном вером слаже. Игуман Теодосије опрашта оно, што се у сваком другом клиру у свету сматра као најнеопростивији грех, наиме, преверење.
„Сваки Србин, који се превјери,
просто вјеру што загрли другу“
(Ш. М.)
У једном народу, где се тако мисли и говори, један завезан владика, дресиран по ватиканском типику, био би несравњено веће чудо него један владика, запојен духом слободе свога народа. Фрапантна смелост и искреност Његошева у исказивању својих мисли приступна је не само дубоком истраживачу, но и најповршнијем читаоцу. Не моћи видети ову смелост и искреност песникову у сва три његова главнија дела значи просто напросто не моћи видети у њима црногорског владику Његоша, него на његово место замишљати некаквога псевдо-црногорца, или некаквога крипто-бискупа из Тирола или Шпаније, који може да буде у души убеђени „слободни зидар“ а на делу притворни, но увек лојални сацердоталист, који мисли, но мисли своје крије, зна, но неће да призна, говори, да ништа не каже, и ћути да све каже. Ставите владику његошког у коју хоћете велику хришћанску државу, у Француску, Русију или Италију, и представите себи тада пренераженост пастве и бес главне црквене управе, када би биле публиковане његове мисли, посвећене Сими Милутиновићу, или мисли исказане кроз уста владике Данила, игумана Стевана и Теодосија, мисли мало кад чувене из уста једног владике од када владике постоје. У тим земљама сматрало би се као врхунац недопуштене слободе мишљења и говора, коју не само један епископ но и један ма који верни син цркве уопште себи присваја, када он мисли и пише, да је „људски живот сновиђење страшно“, да је човек на земљу бачен „смјелим случајем“, да је овај свет „састав паклене неслоге“ и, поврх свега, да „лактом вјере глупост чојка мјери“. Издвојене саме за себе ове мисли граниче с безверјем. Но ми смо већ видели, да се њима само представља она страшна бура, коју је Његошев дух имао да издржи, док се није извио на висину једног светлијег тј. Credo. Па ипак Његош није могао не исказати ове своје мисли. Замислимо да их је он скрио и да оне нису дошле до нашег сазнања. Кудикамо би тада Његош друкчији био у нашим очима, куд и камо лојалнији, дисциплинованији, конвенционалнији, „владичанственији“, срећнији; тј. кудикамо би ми даље били од правог познавања његове огњене душе. Да се он уздржао од својих скептичних и агностичких реченица, нама би остала неоткривена једна пространа страна његовог унутрашњег живота. Но, не може прави песник један део својих мисли да изрази, а други да задржи и прећути; то сасвим није у власти његовој, као што није у власти вулкана, да задржи лаву а избаци сам пепео. Његош је морао да пева, како је певао; он сам није био у стању да цензурише пројаву своје унутрашњости. Отуда се нигде, али нигде и не може уочити само делимично изражена песникова мисао, нигде се поред његових стихова не може прибележити напомена: „заплењено“, као што то врло често може код песника царедвораца или у поезији такозвани Hungerpoeten, који својом поезијом хране не само свој дух но и тело; нигде Његош не пружа притворно какав сурогат место правог напитка. Песници оне друге врсте јесу као реке понорнице; они скрију свој ток свуда тамо, где је то њиховим протекторима угодно. Његошев геније није понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче, сурвава се, пршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он сам себе може уставити! Такав је Његошев геније. Слобода, којом Његош дише и пише, то у ствари није слобода у вулгарном, грађанском смислу те речи, но то је инстинкт, над којим он сам није властан, и у коме он сам нема никакве заслуге. Он нема заслуге у својој слободи, као што принц Велски нема заслуге у наслеђу енглеског престола. Његошева слобода рођена је с њим једно као песником и друго као Црногорцем. Он није могао да крије своје мисли, отуда их он није ни крио. Кад је он могао и смео рећи оно што је већ рекао, било би чудновато, да још нешто има, што он не би смео рећи, да је осећао потребу да то каже.
На хришћанство и мухамеданство као две историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и бештедној борби, и којима слабо човечанство следи пребијајући се и потуцајући се у страдању и крви:
„Луна и крст два страшна символа –
њихово је на гробнице царство;
сљедоват им ријеком крвавом
у лађици грдна страданија,
то је бити једно или друго.
(Г. В.)
У лађи страдања, дакле, пловити по крвавој реци – то значи бити хришћанин или бити муслиман. Каква колосална сила! Какво немилосрдно, страхотно упоређење! Како кратак, недвосмислен, непоштедан суд! И, при том, како мрачан поглед на историју човечанства, које плови вековима по тој крвавој реци! Два вечита ривала, два азијатска витеза, оба рођени под врелим сунцем људске праколевке, оба обдарена усијаном маштом и неутољивом мржњом један према другом, они су се борили у својој жаркој постојбини и тамо на гробницама људским засновали своје царство; борили се у Византији, оставивши и ту за собом гробнице, и најзад су крвавом реком допловили у словенске земље, да и ту продуже своју започету борбу, и да и ту на гробницама многобројних жртава утврђују своје царство. Луна и крст символи су њихови: један се символ вије над једним, други над другим гробљем; један против другог устремљени, један другог стрељајући пламеним погледом освете, један крвав као и други. Жрец једнога пљује на олтар другога, а жрец другога топузом уништава правоверне првог олтара и задовољно посматра, како
„крв праведна дими на олтаре“
и како се светилишта непријатељска у прах развејавају. Хришћанство је међу Словенима зато правије од мухамеданства, што је нападнуто и што је слабије. Болно узвикује владика Данило:
„Вјеро права, кукавна сирото!“
Мухамеданство је у Црној Гори као „чвор на праву младику“, као „бијела сунцу на зјеницу“. Косово је почетак све српске несреће. Ова несрећа није сва у томе, што су Турци победили Србе, но већи део њен је у томе, што је вера Мухамедова победила веру Христову. Пораз једне народности мањи је од пораза једне вере; кад један народ други победи, он га подјарми; но кад једна вера другу победи, она је истреби. Победнички народ не спаљује побеђени; побеђени Албигенци су спаљени од римских ортодоксалаца. Људи су увек били милосрднији, кад су ратовали у своје име, него ли онда, када су ратовали у име Бога. Кад год је човек био одушевљен за ствар Божју, он је вршио радикално, не штедећи при томе ни другога ни себе. Као господар, човек је вазда имао више срца него као слуга. После Косова у покореном српском племену могли су живети, како су и дотле живели, само преверени, тј. само они, који су потурили своју стару веру, и примили нову, завојевачку: –
„истурчи се плахи и лакоми, –
млијеко их српско разгубало!
Што утуче испод сабље турске,
што на вјеру праву не похули,
што се не хће у ланце везати,
то се збјежа у ове планине,
да гинемо и крв проливамо,
да јуначки аманет чувамо,
дивно име и свету слободу“.
(Г. В.)
Све што је било постојано и тврдо у вери склонило се у црногорска брда, да се из слободе брани, да брани „аманет“ прадедовски. Но таласи победничке вере запљуснули су и ова брда. Мухамеданство се и у њих уселило као болест, као „губа у торину“, уселило се и завадило и разјединило браћу, како само вере могу завадити и разјединити оно, што је крв сродила и сјединила. Обе „братске“ вере имале су нечега примамљивога. Једна је вера тријумфујућа на трону, но на трону „неправо узетом“; друга је вера у понижењу, но у понижењу часном, понижења од неправде; једно је вера пророкова, чији је барјак засенио свет, испод кога ко изиђе „сунце ће га спржити како муња“, вера топуза и моћи, и обиља и сласти; друго је вера „раскршћа липова“, „кукавна сирота“, но уз то и „вјера Обилића“, славног витеза, који „баца у несвијест људе“. Једна вера нуди благовање земаљско и обећава небесно, друга тражи страдање за правду на земљи и предвиђа утеху по смрти онима који страдају. Природно је дакле, што су обе ове вере нашле и у Црној Гори присталица, као на свима другим странама, јер како је дубока и неискорењена тежња људи за земаљским благовањем, тако је исто дубока и неискорењива и њихова тежња за правдом. Мухамеданство је ухватило корена међу људима искористивши слабију страну њихову, којом су они тако чврсто за земаљски живот везани; хришћанство, напротив, искористивши племениту тежњу к правди.
Па ипак, усред непоштене вражде, у којој је Његош са својим народом стајао према муслиманству, он се могао више но ико други уздићи до свестране и праведне оцене вере пророкове. Он уопште не осуђује веровање но владање муслимана. Овако пева коло у „Шћепану Малом“:
„Што се Турчин дига’ холи
када криво Бога моли,
кад слободу свету ружи,
а тиранству слепом служи?“
Не вели се, дакле, да Турчин моли кривог Бога но само да се криво моли Богу. Дела Турчина његова су молитва Богу, а дела су његова: ружење слободе других људи и служење тиранству, односно неправди. Молитва му је отуда неправедна, крива, а не Бог његове вере. Важно је напоменути, да се ни у „Горском Вијенцу“ ни у „Шћепану Малом“, у којима је опевана борба хришћанства с мухамедством, не налази ни једно место, где би се Бог мухамедски посматрао као неко суштаство различно од Бога хришћанскога. И не само што песник не прави разлику између Бога једне и Бога друге вере, но он ту разлику не наглашује ни у веровању народном. Тако, Беглербег, румеливалис, један не од најмудријих но зато један од најфанатичнијих присталица Ислама, које Његош изводи на сцену својих драма, овако излаже своју веру
„Цио свијет Богу принадлежи,
а Бог га је силни даровао
својој сјенки и свом намјеснику,
правосудном калифу Мустафи“.
Коме Богу принадлежи свет, мухамеданском или хришћанском? Ни Турцима ни Црногорцима не пада на ум ово питање, пошто и једни и други мисле на једног и истог Бога вазда, кад његово име спомињу. Или зар има некакакве разлике између тога Беглербегова Бога и овога, кога спомиње игуман Теодосије, говорећи:
„Нејма цара до једнога цара,
Бог на небу, и он је на земљи?“
Не; то је један и исти Бог, о коме говоре и Срби и Турци, којим се куну и једни и други, кога призивају за сведока и једни и други, коме се моле, мада различно, и једни и други. Идентичност Бога обеју вера још јасније се види из речи, којима се румеливалис обраћа игуману:
„Калуђеру, и ти инџил знадеш:
све је Богу лако урадити“.
(ib.)
Паша турски и калуђер српски не мисле овде на два различна Бога но на једног и истог. У овој тачки и хришћани и муслимани разумеју се и осећају се једно. Како је то сасвим различно од старозаветног схватања Бога! Кад пророк Јеремија прети Вавилоњанима богом, то он мисли на Јехову, Бога израиљског, противника богова вавилонских; тако и Језекиљ кад пророкује злу судбу Тира, Асирије и Египта, он пророкује у име једнога Бога, кога ни Тир, ни Асирија, ни Египат не познају и не признају. Беглер-бег и игуман Теодосије међутим познају и признају истога Бога. Бог као такав никад није био предмет верске контроверзе међу Црногорцима и Турцима.
Разлика између вере једних и вере других јесте поглавито у разлици њиховог култа и морала. Црногорцима је мрско слушати хоџу где свако јутро „гугуће на минарету „ка јејина сврх труле буквине“; Турци опет, од своје стране, попреко и презриво гледају на слабо „раскршће липово“, за њих је крст „ријеч једна сухопарна“. Батрић предлаже Турцима не што друго, но да промене богомољу и измене своје верске обичаје:
„но ломите мунар и џамију,_
па бадњаке српске налагајте
и шарајте ускрсова јаја;
часне двоје постах да постите,
за остало како вам је драго“.
(Г. В.) Мустај кадија на то одговара:
„Каква јаја, посте и бадњаке
ви на праву вјеру товарите?“
Турска вера је дакле, за њ права вера зато, што не служи Богу оним начином, којим му служе Црногорци, но другим, правијим; Црногорац се крсти пред Богом; Турчин се пак клања пред тим истим богом; – у томе је разлика, која наравно, постаје све маркантнија, уколико се више боји крвљу противника. По мишљењу Турака
„Више ваља дан клањања један
но крштења четири године“. –
Црногорцима су пак Турци одвратни због неправде, лажи и похотљивости –
„хвала Богу пасјега милета,
ка је опит са злом и неправдом
нико крупно ка Турчин не лаже
закон му је што му срце жуди“.
За Турке је „раја ка остала марва“, која је само онда добра, „кад јој ребра пучу“.
Његош превасходно познаје психологију религијског настројства како хришћана тако и муслимана. Ниједан моменат овога религијског народног настројства није могао умаћи његовом искусном оку. Муслимански представници у његовим делима нису узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош онако по њиховски, како то ни сам шеик-ул-ислам не би боље. Сасвим рељефно изображена је вера Ислама у разним својим представницима, који се узајамно допуњују, јер сваки од њих репрезентује један аспект своје вере: Ислам као вера сладострашћа (Мустај кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендерага, Селим везир), или вера грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер-бег), или вера части (паша Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан). Чак и верски рационализам – највећа реткост у свету муслиманском – није од Његоша остао незапажен и неспоменут. Куриозума ради и ради потврде тога, да је наш песник одлично познавао све нијансе исламске вере, наводимо овде тај једини пример турског верског рационализма.
У „Шћепану Малом!“ Турци воде разговор о чамотињи душевној. На питање, шта је лек овој чамотињи, одговара турски свештеник, мула Хасан:
„прави разум с бистрима очима,
које ствари овога свијета
чисто виде, а не кроз копрену“.
Караман паша:
„Мусафа ми рад бих био знати
за вас, те сте наши књижевници,
је л’ на срцу ка’ на језик вама:
вјерујете л’ томе што зборите,
али само дубару бацате,
да бјешите безумну фукару?
Мула Хасан:
„Та нијесмо ни ми од челика,
јер искрица најмања опржи;
ал’ са собом уредбу чинимо,
лијечимо себе и остале,
а без тога што би инсан био?“
(Као противник ових рационалистичких погледа истиче се ортодоксалац имам Хусеин). Као лек противу трпије (чамотиње) он наглашује уједно читање свих молитава, без прескакања, и пажљиво следовање „свештеноме покличу музеика“, или још друкчије речено:
„Чисти авдес и чисто клањање
од тога су најпречи љекови“.
На ово ће Караман паша:
„С мулом ми се памет мало згађа,
али с тобом не може никако“).
Реч је о молитви. Мула Хасан:
„Молитве су нужде сачиниле;
а да земљу зле нужде не гњече,
не би било имало досаде,
робиња му не би земља била“.
Наравно, кад би мула овај свој волтеријанизам свугде тако слободно исповедао, он не би могао остати као мула међу правоверним. Но мула Хасан зна себе у томе да „лечи“. Пред Караман-пашом, чије срце ближе стоји његовом рационализму него ли коранској ортодоксији имана Хусеина, он збори оно, што он у ствари верује, а пред беглербегом и кади-аскјером оно, што као правоверни треба да верује; у следећој мулиној фрази Волтер не би извесно ничега свога нашао:
„кавур клети не верује
да је куран с неба пао“.
Као да он верује! Но, тек тако говори зато што беглербег и кади-аскјер као и сам „девлет„ у Стамболу верује да је коран с неба пао.
Оштра противност овоме изузетном верском рационализму јесте верски традиционализам, који с ватреном ревношћу држи и брани наслеђене верске обичаје. Један од представника овога правца, Мехмет паша, гледа у промени старих „адета“ и измени неких хигијенских коранских прописа пропаст муслиманства. Горко се јада он своме једномишљенику, имаму Хусеину, који је и сам за „пали с неба куран“, а против вина и крметине и сваког концесирања ђаурским обијачима.
Мехмет паша:
„Премучни су настали адети,
мучна ће се прикучит’ времена:
кавурит’ се, ал’ у Шам бјежати
а ближе се турковати неће!
ка ће моћи у уске чакшире
клањат’ Турци али турковати?
На шпику нам сабља не помаже,
још кад крмад у Стамбол задрече,
тек зачују ово прави Турци,
нека санџак и шериф уграбе,
па омичу пут светијех мјестах“. Имам Хусеин готово плаче.
Мехмет паша:
„Султани су нам пропили вино,
на скоро ће Турци видијети,
ђе султани једу крметину;
попуцаће срца у Тураках,
попуцати срце од жалости,
ослачаће дину крметина“.
Уске чакшире, шпик, крметина и вино – ево непомирљивих непријатеља традиционалне вере. Носити широке чакшире и сабљу без шпика, не јести крметине и не пити вина, и уз то још веровати, да је „куран с неба“, да је султан намесник свечев и да је гоњење ђаура једна од главних услова за џенетско благовање – ево праве традиционалне вере. Како слаба грађа, а како ипак моћна чињеница светске историје! Стотине је покољења ова вера надживела, стотине градова разрушила и других стотине саградила; сагорела је александријску библиотеку и прославила се Багдадом и Гранадом, позобала је народе као „ћук тице“ и засенила својим зеленим барјаком копно и море од Меке до „француског бријега“ и Беча, док јој пред овим није „бурак“ прснуо; – стотине је покољења ова вера надживела и милијарде добара и милијарде зала починила, изаткавши од свега преживљеног и почињеног једну колосалну мрежу, која се простире у свима димензијама. У тој мрежи рађају се нови људи, нова покољења, рађају се и спутавају се у лако нераздрешиве конце, спутавају се и живе у тим путама не осећајући их, или осетивши сносе их с ентузијазмом или резигнацијом, док их смрт не уклони и не учини места, у истој мрежи – само сада још пространијој – новим људима, новим покољењима.
То се зове верска традиција. Од хиљаде људи, који се на широко садукејски хвастају, да су изашли испод верске традиције свога народа, једва један да не обмањује себе и друге. Ова верска традиција наслеђује се, као што се наслеђује здрава или нездрава крв. Један хомункулус као Мехмед-паша, рођен под сенком пророкова барјака, не може испод ове сенке да изађе; он то, истина, и не покушава, но не би му помогло и кад би покушао. Традиција хришћанска не мање је волуминозна и не мање жилава него традиција мухамеданска. Бадњаци и јаја и пости, – то се не сме изоставити, „за остало како вам је драго!“ Наравно, то троје не чини све, што се тражи, но и самим тим се довољно опредељује оно, што један верујући, не сме у очима народа занемарити и изоставити; један верујући, наиме, не сме занемарити традиционалне верске обичаје и не сме изоставити уважење верских символа. Батрић не вели потурчењацима, да они морају на пр. веровати у Бога тројичнога; њему би било свеједно, делили они (вративши се у хришћанство) то веровање или не, но ниуком случају не би му било свеједно, крстили се они или не. Крст је символ верски; крстити се „у име Оца и Сина и Духа Светог“ значи веровати у тројичнога Бога, но ипак крстити се није исто што и веровати. Вера је нешто унутрашње и невидљиво, док је крст један њен спољашњи и видљиви израз, као што су то и сви други верски символи и обичаји. Но символи и обичаји су често само наслеђени израз ненаслеђеног верског убеђења. Символи и обичаји могу да се одржавају и предају и без унутрашњег убеђења, као што ово унутрашње убеђење може да постоји, а да га човек не изражава ни символима ни обичајима. Велика маса народа тражи оно, што се да оценити и контролисати, тражи појаву, израз, символ вере, не полажући много на непројављено унутрашње убеђење, које је доступно само носиоцу истога.
Његош није потцењивао традиционални символизам верски, но га је више са сажаљењем посматрао као вечно неуспели покушај људи, да изразе оно, што верују. Са катедрале св. Петра у Риму обраћа се песник Богу речима:
Ради човјек све што радит’ може,
да угоди теби, вишњи Боже!
С облацима свете куле веже,
У кулама чисти тамјан жеже:
Хоће име твоје да изрече,
што чувствује, то хоће да рече;
Но то, што човек о Богу хоће да рече, далеко је од јасноће и потпуности; у своме говору о Богу човек „дјетињским нарјечијем јеца“.
У Његоша је вазда био жив осећај духовне надмоћи над осталим људима, и отуда вазда и сажаљив поглед на све творевине људи, па следствено и на њихове верске институције. Осим тога, њега никад није остављала мисао о ништавности човека и свих његових дела према Богу и Божјим делима. Шта су сви символи људи, којима се они напрежу да изразе Бога, према моћним делима, којима је Бог сам себе изразио? Шта је храм св. Петра према храму, који је Бог сам себи подигао. –
„Ти си себи храм дига’ над свима,
што сав страшни простор обузима“.
Ту и лежи разлог, зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вери, и зашто није особито волео да као епископ литургише (Решетар у предгов. „Г.В.“; Ровинскиј, ст. 164-171).
Већина људи не разуме ни своје сопствене речи нити символичне знаке, којима се обраћа Богу, као што она и много што шта друго наслеђено не разуме, а испуњава. Маса народна приања за спољашњи изглед вере, за њену материјалну пројаву, не проничући у смисао пројављеног, материјализованог. Све духовно, што се не материјализује, не спушта се до срца и душе народне; а све опет то духовно једном материјализовано, којим се често сасвим помрачава његова духовна подлога, Његош није волео; а није га волео из истог разлога, из кога и Христос. Христос је корео фарисеје, што, испуњујући савесно и најситније и најбезначајније култне прописе, заборављају правду (Мат. 23, 23). Велика маса је готово увек фарисејска, тј. она готово увек претпоставља извршење ситних верских прописа, ма и на штету крупнијих. Правду су заборављали сви они мали људи око Његоша, који су се бојали крметине више него невине крви, или који су љубили бадњак усродније него своју браћу, или који су подизали Богу златне храмове, а људе окивали у гвожђе и бацали у дубоке јаме, за које Драшко вели:
“ Човјек пашче ту свезат не шћаше,
а камо ли чојка несретњега.
Они (Млечићи) људе све тамо везаху
и дављаху у мрачним избама“.
Заборављају, дакле, и муслимани и хришћани оно, „што је најпретежније у закону“, како коранском тако и јеванђелском, заборављају правду и једни и други, иако уједно и савесно врше све култне церемоније своје вере. Отуда је Његош и хладан према култу и култним церемонијама. Култ је молитва Богу; култ, коме одсуствује разум и срце молећих се, хладна је молитва, а хладну молитву Богу наш пламени песник није могао љубити. Његош није презирао култ као такав, но само хладан и неразумљив култ; он није био противан традиционално верским обичајима; напротив, он је држао све верске обичаје свога народа, славио је крсно име, празновао Божић целивајући се по обичају с Црногорцима итд (Медаковић, цит. Ров. стр. 213), но он је држао ово не заборављајући оно; он је знао удубити се у у смисао свих народних обичаја, и зато није тешко веровати да су му ови обичаји, кад их је он вршио, ишли од срца.
Ситне верске препирке, које тако често занимају мале људе, никад нису могле апсорбовати интересовање Његошево; ове ситне верске препирке биле су њему најомрзнутији предмет, који га је могао једва што мање озловољити него потурице. А за њ су биле ситне верске препирке сва „поповања око вјере“, која су била у стању да разбрате, заваде, разбукте мржњу, и осветољубље, да поварваре и обрутале род људски. Но Његош није предвиђао факт, да је цела историја испуњена оваквим верским препиркама, и да је цео свет и у његово време био, као и у наше што је, њим испуњен. Он је то добро уочио, што сведочи и његова сентенца: „вјера – свијета неслога.“ Тек је било двадесет година Раду, када је он дошао до овога искуства; и тек му је било двадесет година, када је из овог стеченог искуства извукао следећи морал:
„(Српству дјелом, вјеруј што вјерујеш):
Лактом вјере глупост чојка мери,
а озбиљност дјелом и врлином.“
(Србин Србима)
Да је овај епископ живео у време великих црквених сабора, он не би припадао ни једној верској партији, он би се уздизао над свима партијама; да је живео под Инокентијем III био би спаљен; да је био савременик Св. Саве, био би овоме најнеуморнији и најревноснији сатрудник на делу народног просвећења; да није умро 1851. год. од туберкулозе, умро би 1870. од гнева, кад је Кантова и Декартова отаџбина признала непогрешност једног смртног човека. Овај „варвар међу владарима“. који мери људе „дјелом и врлином“, спречио би много варварства у свету, да је седео на престолу многих и многих такозваних хуманих краљева, који су људе „лактом вјере“, мерили. Хус и Бруно и Галилео извесно не би страдали од овога представника хришћанства. Ко се дакле, сме усудити, да назове Његоша „варваром међу владарима“, осим његове горке ироније и онога, ко не познаје остале владаре?

---