РАТ И БИБЛИЈА
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
КО ЋЕ ПОБЕДИТИ У БУДУЋЕМ РАТУ?
Неће победити ни културнији ни многобројнији нити оружанији. Ако је, генерале, ишта јасно из ратног искуства света, јасно је то. Ово је јасно не само из библијских ратова него и из ратова модерних. Уствари нема разлике између ратова библијских и „небиблијских“. Сви су ратови од почетка до краја историје библијски, то јест сви стоје под живом и активном и свемоћном контролом онога Трећега, Невидљивога, Свеодлучујућег; сви произилазе било из греха обе зараћене стране или једне од њих; у свима њима влада библијска узрочност, и сви се свршавају онако како то вечна и непогрешна Правда досуди. Стара Индија била је културнија од Акбарових хорди, па је подлегла. Културнији је био Рим од Гензериха и Атиле, па је био побеђен. Стара Византија била је куд и камо културнија од Турака, па је изгубила. И Шпанија је била културнија од Мавара, па је пала. Културнија је била Енглеска од Америке, па је пре пет четврти столећа била поражена. Културнија је била (у европском смислу) у наше дане Аустрија од Србије, па је пропала. Многобројнију је војску Русија имала од Јапана, па је изгубила руско-јапански рат. Оружанија је била Немачка од Француске у Светскоме Рату, па је устукнула од Париза, застала и најзад се предала.
Кад би бели људи још имали здрав и непомућен расудак, они би увидели из искуства народа, да су људи господари само узрока али никако и исхода ратова. Када људи нагомилају узроке рата, онда Бог попушта рат и одлучује исход рата. Ниједан од врабаца не може пасти на земљу без оца вашега, рекао је Спаситељ; и још је додао: вама је и коса сва на глави пребројана (Матеј, 10, 20-30). Па кад ни један врабац не може пасти без Божје воље, како може пасти један народ или један човек у рату? И кад су власи наше на глави избројане, како да Бог није избројао све створене људе? А створитељ људи не броји људе колико само да зна број њихов, без обзира ко ће и како тај број смањити или повећати, него Његово знање броја свих људи означава истовремено и Његово решавање судбе свакога човека.
Пре свега, дакле, може се с поузданошћу рећи, да ће победити она страна, којој Божја воља буде доделила победу. А којој страни Божја воља додељује победу, то је јасно из Светог писма Божјег, јасно из досадашњег излагања нашег, јасно из свих ратова кроз сву историју људску, само, ако се ти ратови читају у светлости библијској. Кратко речено: Божја воља доделиће победу оној страни, која буде имала најјаснију и најтврђу веру у Бога, и која се буде најозбиљније држала закона Божјега. Богоотпадан и безакон народ изгубиће рат, па ма га било као листа на гори. Богоотпадним и безаконим вођама једног народа неће помоћи ни памет ни рачуница, ни војска, ни култура, ни оружје, ни дипломатске мреже, ни лепоречивост, нити ишта у свету материјалном. Народ пак који се, заједно са својим вођама, буде држао Христа Бога (ми увек још говоримо о народима хришћанским) биће, или од рата поштеђен, или ће из рата изаћи победоносан, савршено без обзира на његов број, културу и оружје.
Ви ме питате, генерале, који је такав народ у Европи или Америци?
Међу малим народима пре Рата, нарочито међу поробљеним и страдалним сељачким народима, још се и могао наћи такав народ. Но не видите ли, како се народи после Рата почели у злу изједначавати? Безверје и модерно идолопоклонство почело се од великих белих народа разливати као огњена река на све четири стране света и продирати не само у патријархалне и мале беле народе него и у Азију и Африку и на сва позната и окупирана острва. „Култура мајмуна и смрадних гасова“, тако названа од репрезентативних мислилаца азијских, и до сада толико омрзнута и исмејана од народа других култура, сада се усваја и од ових. Зашто народи осталих, несебичнијих и мирољубивијих култура, примају европско-американску културу, кад је мрзе и исмевају? Из оног истог разлога, генерале, из кога је Давид немајући свога мача истргао мач Голијатов и посекао Голијата. Народи неевропске културе почели су се ужурбано оружати културом европском зато, да би се могли бранити од Европе, и да би јој – што они искрено желе – у даној прилици могли њеним сопственим оружјем одсећи главу. Кроз колико су год својих великих синова до сада проговорили Индија, Јапан, Кина и Египат, толико је пало одлучних осуда европске културе. Зашто онда ти народи тако журно усвајају ратоборну културу европску, опет се питамо? Да се боре против Европе; да се освете Европи. То је једини одговор. Наравно, они се варају кад мисле, да је европска култура већа гарантија за победу у борби него ли њихова сопствена култура. Јер мислећи тако они заборављају – ако су то уопште знали – да не побеђује култура, ни ова ни она, него истина и правда. И они не узимају у рачун онога Трећег, Невидљивог, Свеодлучујућег. Добро, шта ће бити, ако се они европеизирају у свему и рецимо, победе Европу? Неће ли у том случају само нестати с ове планете једне мале Европе, а остати једна већа? Шта су они тиме добили? Ја мислим, изгубили су а нису добили. Но, ко може сада уразумити нашу браћу Азијате, и убедити их, да је за њих боље трпети тиранију Европе него ли самим постати тиранима? Како ће они послушати нашу реч, кад пренебрегавају да чују истоветну реч по овој ствари ,од својих рођених духовних и моралних законодаваца Кришне, Буде, Конфучија и Лаоцеа?
Ми сад узимамо овде у рачун и Азију због тога, што Бог може евентуално њу узети у рачун при додељивању будуће победе. Јасније речено: ако Бог не буде нашао ниједан народ у Европи и Америци који би био достојан победе (у рату међу белим народима), Он ће дозвати један или више народа из Азије, и дати њима победу. Сетите се опет Библије. Кад је Јудеја грешила, Израиљ је ударао на њу и побеђивао. Када је Израиљ грешио, Јудеја је ударала на њ и побеђивала га. А када су се обе ове државе удаљиле подједнако од Бога, Јединога и Живога, и погрузиле се у идолопоклонство, онда је Бог дозвао из даљине асирског цара Салманасара и вавилонског цара Навуходоносора – слугу својега Навуходоносора – и дао им у руке оба царства јеврејска. Досадашњи међусобни однос европских народа био је врло сличан односу међу Јудејом и Израиљем. Час је ова држава односила победу над оном, час она над овом, док у последњем Рату није дошло дотле, да се управо не зна, ко је од великих држава истински побеђен а ко истински победилац. Још највише личе на победиоце најмање државе: Србија, Румунија, Чешка и Пољска. То јест, ослобођено робље највише личи на победиоца. Али како је и ово бивше робље које би требало да буде Богу најблагодарније и најоданије, са трагикомичном ужурбаношћу почело себе инкорпорирати у европски организам безверја и идолопоклонства, то ће се, ваистину, мучно наћи у Европи чисте руке, да из руку Божјих приме победу. Какво ће онда чудо бити, ако Бог при будућем судару хришћанских народа доведе, рецимо, слугу својега Кину, да казни хришћанску Јудеју и Израиљ, то јест Европу и Америку?
Но то је све условно не само пред људима него и пред самим Богом. Победа у будућем рату условљена је и покајањем. Који се народ буде најпре покајао, завапио Богу и поправио, он ће, ако у опште буде ушао у рат по Божјем Промислу, победити. То не мора бити неки од великих народа. То може бити и један од малих народа чијој се маленкости и некултурности (наравно у европском смислу) могу смејати велики и културни. А шта би било, Ви питате, ако би се сви хришћански народи покајали? Ко би онда победио? Онда би, генерале, сви победили; сви би однели најсјајнију победу, јер у том случају – не би ни дошло до рата. Јер као што квалитет духа и карактера људског условљава победу, исто тако квалитет духа и карактера људског условљава и сам рат. О, камо те среће по род људски, да се сви покају и да сви буду победиоци! Али и ако ништа лакше и спасоносније од тога, садашњи људи ће свакојако пре изабрати оно што је најтеже и најкобније.
Доћи ће оно што је најтеже и најкобније, генерале мој, и Ви имате пуно разлога да будете забринути за домовину своју, не мање него ми остали за своју. Јер народ у Америци страшно се погордио успехом у Светском Рату, и почео је да гледа на Европу не са сажаљењем, него са презрењем. И на Европу и на сав свет. А презрени су обично у добитку над презирачима.
Док је код осталих ратних победиоца охолост због победе ублажена сиромаштвом, дотле је код Американаца охолост због победе појачана богатством. Али када Булдог са Сунцем удари на Буфала, неће ли се Буфало сурвати љуто рањен. Рат не мора почети тамо где људи тренутно мисле да ће почети. Док се многи стари вулкани само пуше, дотле се нови изненадно појављују. Пре него што почне свеопшти пожар рата, биће неколико страшних двобоја или тробоја међу народима. Али ће многе победе бити Пирове победе, потпуно равне поразу, кад се све последице буду срачунале.
Из до сад реченога јасан је следећи наук:
1. Да ће у будућем рату највише пострадати они народи, који се нађу највећма погорђени пред Богом;
2. Да је победа у будућем рату условљена покајањем и обраћањем ка Христу;
3. Да, ако се ниједан хришћански народ не покаје и не поврати ка Христу, као центру душе своје и живота свога, победа ће бити од Бога додељена народима азијским, нехришћанским.