ДУХОВНЕ ПОУКЕ
СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ
ПОТРЕБА ОПШТЕЊА СА БОГОМ
1. Није добро само веровати у Бога. "И ђаволи вјерују и дрхте" (Јаков, 2,19). Дакле, вера у Бога наводи и ђавола на дрхтање, тј. на страх од Бога. Колико је тек ништавнија вера оних људи, који говоре да верују у Бога, а немају ни страха од Бога, а камоли радости и наде и љубави и молитве и ма каквог приснијег општења с Богом!
2. Веровати у Бога, а немати никаква општења са Њим, није друго до презирање Бога и - бласфемија. Безбожници, који не верују у Бога те, сходно томе, немају никаквог општења са Богом, бар су искренији и доследнији од оних - тобож верујућих.
3. С ким да сравнимо онога који тврди да верује у Бога, а нема никаква општења са Богом? Сравнили би смо га са човеком, који би посетио изложбу слика неког великог уметника, па ишао од слике до слике и дивио се свакој од њих, међутим не би се обазирао на присутног уметника, нити би га ословио, нити похвалио, нити му заблагодарио.
4. Међутим, Бог је уметник над уметницима, творац и Сведржитељ неба и земље и свега што је на небу и на земљи. Он је извајао јато звезда и уредио њихово кретање као најсавршенију игру на пространству васионе. Како су просте, просте као букварско читање, све игре људске и сви балети, према преплетеној но хармоничној игри звезда.
5. Он је исклесао планине и издубио долине, прорезао корита рекама и утврдио постеље океанима. Он је саздао све пречудне облике мртвим стварима и живим бићима на земљи, у ваздуху и у води. И све је обојио чудесним бојама, како цвеће о лептире, тако и све летеће звездане лопте, што превазилазе сваки сан и сваку машту човечију. И све је то - и мртво и живо - налио гласовима, што чини једну недостижну песму и музику.
6. Како дакле, да посетилац ове божанске изложбе коју називамо природом или светом или васионом - како да се не обазре на Уметника свега створенога и како да га не ослови, не похвали, не прослави и не захвали му! А сви ми смртни смо пролазни посетиоци ове несравњиве изложбе Божјих уметничких творевина, те смо дужни општити, како са творевинама тако и јо више са њиховим Творцем.
7. Са њиховим и нашим Творцем, јер и ми смо део те изложбе, само не као предмет међу предметима, нити као ствар међу стварима, нити као животиња међу животињама, него као "посланици и сатрудници Божији", којима је дарована интелигенција да служе Богу и господаре над свом творевином Божјом овога света.
8. Према томе, први однос човеков у овом свету односа јесте однос према Богу и главно општење човеково треба да буде са Богом. То су исказали анђели у песми над рођеним Спаситељем у Витлејему: "Слава Богу на висини, мир на земљи, добра воља међу људима". Прва радосна дужност наша састоји се, дакле, у слављењу Бога.
9. Равнодушност равнодушних према Богу оштро је осуђена и у Старом и у Новом Завету. тако кроз последњег из старих пророка, Малахију, говори Господ: „Син поштује оца и слуга господара својега; ако сам ја отац, где је част моја? Ако сам ја господар, где је страх мој“ (Мал. 1,6). а у Јовановом Откривењу поручује Христос епископу Лаодикијске цркве: „Пошто си млак, а нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста мојијех“ (Откр. 3,15-16).
10. Прави хришћанин општи са Богом целим бићем својим: Душом и духом, мислима и речима, срцем и осећајима, молитвама и делима, читањем светих књига и познавањем воље Божје, покајањем и благодарењем, очекивањем смрти и припремањем за царство небеско.
11. сећам се једног калуђера у Хиландару, који беше одређен, да нас води по светој Гори као тумач и путовођ. Он је био познат као ћутљивац и молитвеник. Али путујући са нама, он је морао поваздан говорити. Рече му неко од нас: Ми те оче, узнемирисмо и прекидосмо твоју молитву. – Не, не – одговори он, – разговарајући са вама ја никако не прекидам уобичајене молитве; као да нико није самном осим Бога.
12. Један угледни Београђанин посећиваше Врњачку бању сваког лета. Био је велики весељак и као такав, свуда омиљен. Једно га упитах: „Како можете Ви једини бити тако весели међу овим болесним и тужним лицима?“ Он ми одговори кроз смех: „Ја свако јутро плаћам улазницу у овај свет. А ево како: Свако јутро, ја се помолим Богу кратко, па онда одвојим једну суму новца, да тога дана дарујем једном сиромаху, кога сретнем, или ако таквога не сретнем ја дадем цркви. Ето, то је моја свакодневна улазница у овај свет. А ови жалосници плаћају само улазницу у купатило. То рече и опет се насмеја.
13. Знаменити др. Милорад Гиђевац, лекар београдски, после Првог светског рата, стално је носио у џепу и читао Нови Завет. Једног дана он ми објасни: Многе године живота ја сам провео без икаквог општења са Богом. Нисам био безбожник; веровао сам у Бога, али некако магловито и нереално. У време рата мени се Бог јавио (и исприча како му се јавио). Од онда ја сваки дан читам Нови Завет и право да кажем, не мили ми се ништа осим ове Божје књиге.
14. Позната јавна радница и васпитачица Д. Н. препираше се једнога дана оштро са свештеником цркве Покрова Богородице у Београду. „Ја сам слуга Божији“, повика свештеник. А госпођа на то: „И ја сам слушкиња Божја“. „Како то?“ – упита свештеник. „Ево како: Ви у цркви само говорите о потреби васпитања деце. Као да је то лака ствар! А ја поваздан ходим улицама и сабирам код себе напуштену мангуп-децу, завађене измирујем, неопране перем, неуке учим, гладне храним, недељом све их доведем у цркву на молитву. Зар и ја нисам слушкиња Божја и то на тежи начин“? Заиста, и ово је један благородан начин општења са Богом.
15. Општење с Богом може бити посредно или непосредно. посредно општи са Богом научник посматрајући чудеса природе; родитељ посматрајући своју децу. Њихов зачетак и раст; сваки човек посматрајући људе и судбе људске. А непосредно општење бива кроз све оне начине набројане у светом Јеванђељу и прописане од стране св. цркве. св. Серафим Саровски каже: „ако ништа не можемо за потребите људе, можемо се за њих Богу молити“.
16. Главно је, да при сваком свом делу мислимо на Бога и на његову славу. О том јасно говори свети Павле: „Ако једете, ако ли пијете, ако ли друго што чините, све на славу Божју чините“ и понављам то исто мало друкчије: „И све што год чините, речју или делом, све чините у име Господа Исуса Христа хвалећи Бога и оца кроза Њ“ (Кор. 10,31; Колош – 17).
Све ово знао је српски народ од давних времена. Знао је да општење са Богом даје радост животну и снагу, утеху у болу, успех у раду и храброст у борби. Знао је, да онима који с љубављу и страхом с Богом опште „све на добро иде“, док онима који с Богом немају никаквог општења, све на зло и на пропаст иде. Да ли то и данас зна српски народ?