Пут ка спасењу
Свети Теофан Затворник
КАКO СЕ ЗАЧИЊЕ ХРИШЋАНСКО ЖИВЉЕЊЕ У СВЕТОЈ ТАЈНИ КРШТЕЊА?
Крштење је прва света Тајна у Хришћанству, која човека Хришћанина чини достојним дарова благодати које он задобија преко других светих Тајни. Без Крштења се не може бити прибројан међу Хришћане, односно постати чланом Цркве Христове. Предвечна Премудрост саздала је себи дом на земљи, а двери које у њега воде јесте света Тајна Крштења. Кроз ове двери не само што се улази у дом Божији, него се крај њих заогрће и достојном одећом, задобија ново име и знак који ће се урезати у читаво биће онога који крштење прима, а захваљујући коме ће га распознавати и на небу и на земљи.
„Ако је ко у Христу, нова је твар“, учи Божанствени Апостол (2. Кор. 5, 17). Хришћанин постаје нова твар у Крштењу. Из бање Крштења човек излази сасвим другачији него што у њу ступа. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Зачет у безакоњима и рођен у гресима, човек пре Крштења носи у себи сав отров греха, са свом тежином његових последица. Он је у немилости Божијој, и јестаством је чедо гнева; помрачен је, растројен у самом себи – у нескладу својих удова и снага и њиховој усмерености превасходно према умножењу греха; потчињен је утицају сатане, који у њему делује као онај што власт има, господарски и заповеднички, а чему је узрок грех који у човеку обитава. Због свега тога некрштен човек по смрти је неминовно заточеник ада, где га чекају муке заједно са господаром његовим – кнезом таме и свима слугама и помагачима његовим.
Крштење нас избавља од свих ових зала. Оно скида проклетство силом Крста Христовог и враћа човеку благослов Божији: они који приме Крштење деца су Божија, као што им је Сам Господ дао да се називају и да то буду. „А кад смо дјеца, и насљедници смо: насљедници, дакле, Божији а сунасљедници Христови“ (Римљ. 8,17). Царство Небеско припада крштеноме већ непосредно након Крштења. Он бива ослобођен од власти сатане, који сада губи власт над њим и снагу да самовољно у њему делује. Ступањем у Цркву – то прибежиште и уточиште рода људскога – сатани се препречује приступ новокрштеном. Он је у Цркви као у безбедном ограђеном простору.
Све су то спољашња духовна преимућства и дарови. А шта се дешава унутра, у самом човеку? – Исцељење греховне болести и помрачености. Сила благодати, наиме, продире у човека и васпоставља у њему божанствени поредак у свој његовој красоти, исцељује растројеност, како у устројству и међусобном односу удова и снага човекових, тако и у његовој основној усмерености од себе према Богу, усмерености на богоугађање и умножење добрих дела. Зато је Крштење препород или ново рођење, које човека уводи у обновљено стање. Апостол Павле све крштене упоређује са Васкрслим Спаситељем, указујући да и они имају исто онакво обновљено биће као што је то било са људском природом у Господу Исусу, васкресењем Његовим у слави (Римљ. 6, 4). Да се и усмереност делања у крштеном човеку мења види се такође из речи Светог Апостола Павла, који на другом месту казује да ступањем у Цркву Христову људи „не живе више себи, него Ономе Који за њих умрије и васкрсе“ (2. Кор. 5,15). „Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи“ (Римљ. 6, 10). „Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт“ (Римљ. 6, 4), и: „Стари наш човјек разапе се с Њиме, да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху“ (Римљ. 6, 6). На тај начин целокупна се делатност човекова силом Крштења обраћа од себе и греха према Богу и правди Његовој.
Веома су значајне речи Апостола Павла: „Нити дајте удове своје гријеху…“, и даље: „јер гријех неће вама овладати“ (Римљ. 6,14). Оне нам омогућавају да схватимо да оно што у растројеној палој природи човековој представља снагу која вуче ка греху не бива до краја искорењено у светој Тајни Крштења, већ се само поставља у стање у коме више нема власти над нама, у коме не располаже нама, и ми му не служимо. Греховност и даље пребива, живи и делује у нама, али више не као наш господар. Од сада, наиме, власт припада благодати Божијој и духу који јој се свесно предаје. Тако Свети Диодох, објашњавајући силу Светог Крштења, казује да пре примања Крштења грех живи у срцу, док благодат делује извана; али након њега благодат се настањује у срцу, а грех делује извана. Грех бива изгоњен из срца као што се непријатељ изгони из тврђаве, те бива принуђен да се настани негде другде, у телесним удовима, одакле и делује на махове, у налетима. Због тога грех и јесте непрестани кушач и саблазнитељ, али више не и господар крштенога човека: он узнемирава и онеспокојава, али нема власти (Добротољубље, део 4, 79 и даље).
Тако се у Светом крштењу рађа нови живот. А шта се при томе захтева од самог човека, или како он долази до обновљења у крштењу, описали смо у Приручнику из моралног богословља, особито у поглављу „Норма хришћанског живота“. Овде то нећемо понављати, зато што одрастао човек који приступа крштењу није ништа друго до грешник који се обратио Богу покајањем; а о овом последњем још ћемо подробно говорити у другом поглављу. У њему ћемо се потрудити да задовољимо знатижељу читалаца у вези са том темом.
Овде ћемо обратити пажњу на то како се Крштењем зачиње хришћански живот у онима који ту свету Тајну примају као деца, онако како то најчешће бива. Наиме, у овом случају отпочињање хришћанског живота има извесне карактеристичне одлике које проистичу из односа благодати према слободи.
Већ вам је познато да благодат низлази на слободну жељу и трагање (за Христом), те да само њиховим међусобним сједињењем бива зачет нови благодатни живот, саобразан благодати и каквоћи слободне твари. Господ дарива благодат забадава, али захтева да је човек иште и да је добровољно прихвата, свецело посвећујући себе Богу. У крштењу одраслих и у покајању испуњење тога услова потпуно је очигледно. Поставља се, међутим, питање: како тај услов бива испуњен у крштењу деце? Дете, наиме, не користи свесно разум и слободу, те стога са своје стране, дакле, жељом да посвети себе Богу, не може да испуни услове за отпочињање хришћанског живљења. А то је услов који се неизоставно мора испоштовати. Начин испуњавања тога услова и отпочињање хришћанског живљења у деце кроз крштење одликује се извесним нарочитим цртама. Ево о чему је реч.