Пут ка спасењу

Свети Теофан Затворник

 

1) ЗАНИМАЊА ЗА ОБЛИКОВАЊЕ ЗДУШЕВНИХ СНАГА ПО ДУХУ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВЉЕЊА

Постоје три снаге: ум, воља и чувство. Саобразно њима расподељују се и одговарајућа занимања. Она су непосредно усмерена на обликовање тих снага, али тако да се њима не гаси дух, већ да се он, напротив, све више и више разгорева. Стање духа служи као мерило ваљаности предложених занимања и обликовања снага; ово потоње потчињава се духу до неме покорности или потпуног прекидања.
 
А) Занимања за обликовање ума са разгоревањем духовног живљења
 
Хришћанско обликовање ума представља урезивање у њега свих истина вере, и то тако дубоко да те истине сачине његову суштину, односно да ум садржи само њих, како би, расуђујући о било чему, расуђивао или проверавао све спознаје према тим истинама, другим речима, како без њих не би могао начинити ни најмањи покрет. Код Светог Апостола ово се назива садржајем „образа здравих словес“.
Занимања или делања које овамо можемо убројити јесу: читање и слушање речи Божије, светоотачких сииса, житија Светих Отаца, вођење разговора и постављање питања најискуснијим подвижницима.
Читање или слушање је добро; вођење духовних разговора још је боље, а најбоља је реч најискуснијих.

Најплодоноснија је реч Божија, за њом следе отачки списи и житија Светих. Али ваља знати да су житија најпрепоручљивија почетницима, отачки списи – средњима, а реч Божија најсавршенијима.
Све ово – и извори истина, и начини да се оне захвате, очигледно, доприноси њиховом урезивању у ум и заједно са тим одржавању духа ревности.
Често неки текст разгорева дух дуже време; постоје житија која, чим их се сетимо, разгоревају жар ревности, као што и код Светих Отаца има мноштво веома подстицајних места. Препоручљиво је правило да се таква места исписују и чувају за случај потребе, ради разгоревања духа.

Често, међутим, не помаже ни унутарње, ни спољашње делање: дух једнако остаје у сну. У том случају журно се подухвати читања, лати се неког духовног штива. Ако и то не помогне, отиди к некоме на разговор. Ако то учиниш с вером, тешко да ћеш остати без плода.
Постоје две врсте читања: обично, готово механичко, и селективно, према духовним нотребама, са нарочитим расуђивањем. Први вид читања није некористан. Он је нарочито примерен онима који су се већ утврдили, који, рекло би се, само понављају, не проучавају нешто за њих ново.

Свакоме је неопходно да има човека са којим ће разговарати о духовним стварима, човека који зна све о њему и коме може смело поверавати све што му је на души. Најбоље је да постоји један такав човек; двојица су већ много.
Испразне приче ради прекраћивања времена треба на све могуће начине избегавати.
А ево и правила читања:

Пре но што се приступи читању треба све друго одагнати из душе.
Ваља пробудити потребу за познањем онога о чему се чита.
Обратити се Господу у молитви.
Свом пажњом пратити оно што се чита и слагати то у отвореном срцу.
Зауставити се на ономе што није дошло до срца, све док се то не постигне,
Очигледно је да треба читати веома споро.
Прекинути читање када се осети да душа више не жели да се њиме храни, када је, дакле, сита. Ако, пак, душу задиви неко место, заустави се на њему и немој читати даље.
Најбоље време за читање речи Божије јесте јутро, за житија – време после ручка, за дела Светих Отаца – пре одласка на починак.
Према томе, свакога дана може се читати од свега тога помало.

Код оваквих занимања треба стално имати на уму главни циљ, а то је урезивање тих истина у ум и буђење духа. Ако читање или духовни разговор не уроде оваквим плодом, значи да у датом случају ова занимања нису ништа друго до пуко распаљивање укуса и слуха или испразно распитивање. Ако се, пак, читање и духовни разговори обављају са умном пажњом, истине ће се урезивати и подстицати дух, при чему ће једно помагати оном другом; ако се удаље од правог начина читања и слушања, неће бити ни једног ни другог резултата: истине ће се гомилати у глави попут песка, а дух се хладити, отврдњавати, надимати и разметати.

Упијање истина није истоветно њиховом проучавању. У овом случају од нас се захтева само једно: појасни истину и држи је у уму док се сам лик истине не стопи са њим, без доказа и ограничења.
Зато се као најбољи начин за постизање овог циља с правом може препоручити следеће. Све истине изложене су у катехизису. Свако јутро узми одатле неку истину и разјасни је себи, носи је у уму и храни се њоме онолико колико то душа жели – дан, два или више; исто то учини и са другом истином, и тако до краја. То је лак и за све применљив поступак. Онај ко не уме да чита нека упита за неку истину и нека затим ходи са њом.

Очигледно је да је ово закон за све: упијај истине тако да оне разгоревају твој дух. Начини на које се то постиже веома су разноврсни, те се не може указати само на један (начин), који би био применљив на све.
Према томе, читање, слушање и вођење духовних разговора, кроз које се не упијају истине и не разгорева дух, вал5а држати за погрешне, односно за одступања од истине. Реч је о болести многог читања из пуке знатижеље, када се на штиво управља само ум, а његов садржај не допире до срца и не осећа се његов укус.

Овакво је умеће маштања, које није стваралачко и поучно, већ разорно и увек доводи до разметљивости. Међутим, читаво ово делање, као што смо већ казали, ваља ограничити на следеће: разјасни себи истину и држи је у уму док је срце не окуси. Свети Оци о томе једноставно кажу: сећај се, чувај у уму, држи пред очима.

Б) Занимања за обликовање воље са усмереношћу на разгоревање духа

Обликовати вољу значи утиснути у њу добра расположења или врлине: смирење, кротост, трпљење, уздржање, помирљивост, предусретљивост и слично, тако да те врлине, сливши се или сраставши са вољом, стану да чине њену природу, и тако да, када воља нешто предузима, то бива покренуто овим врлинама и у њиховом духу; другим речима, да ове врлине постану наши господари и да управљају свим делима нашим.

Овакво настројење воље је најбезбедније и најотпорније. Међутим, пошто је оно супротно греховном настројењу, његово стицање повезано је са великим трудом и знојем. Због тога су и делања која овде спадају усмерена против главних слабости воље – против самовоље, непокорности, неспремности да носимо своје бреме.

Ова слабост исцељује се покоравњем вољи Божијој, уз одбацивање сопствене и сваке друге воље. Воља Божија пројављује се у различитим видовима послушања који су наложени на свакога. Први, најважнији захтев јесте држање закона или заповести у складу са свачијом дужношћу или звањем, затим држање црквених правила, испуњавање захтева који проистичу из грађанског и породичног поретка, затим захтева наметнутих околностима, које су такође настале по Промислу Божијем, захтева које поставља дух испуњен ревношћу – а све то са расуђивањем и разборитошћу.

Све су ово попришта за вршење добрих дела, доступних свакоме, и то без изузетка. Због тога, ако умеш да њима правилно управљаш, нећеш осетити оскудност средстава за обликовање воље.
Ради овога најпре се потруди да себи разјасниш која би све добра дела – на твом месту, у твом звању и околностима у којима живиш – могао да чиниш, разматрајући уједно и то када, како, колико и шта можеш и треба да учиниш.
Разјаснивши све ово, сагледај најопштији обрис и поредак тих дела, како оно што чиниш не би било случајно, сећајући се при томе да је њихов поредак уместан само уопштено узев, док се конкретно он може мењати у складу са околностима. Све чини са расуђивањем.
Зато је најбоље сваки дан разматрати могућне прилике и могућна дела.

Они који стекну навику да вазда добро чине никада ништа не одређују унапред, већ увек чине оно што Бог пошаље, јер је све од Бога; у свакој прилици Господ нам открива своју вољу.
Али све су то ипак само дела. Њихово чињење доводи нас до исправности, али да бисмо преко њих могли да усходимо и ка врлинама, ваља нам одржавати дух истинског доброчињења у сталној приправности: наиме, са смирењем и страхом Божијим све чини по вољи Божијој и у славу Божију. Ко се руководи самопоуздањем, дрском смелошћу, самоугађањем или човекоугађањем, тај, макар и чинио добра деда, у себи обликује зао дух самооправдавања, уображености и фарисејства.
Имајући истински дух, ваља држати на уму и извесне законе, пре свега закон доступности и непррекидности, што значи: увек отпочињи од мањег и напредуј ка већем, и не заустављај се кад нешто отпочнеш.

На овај начин могу се избећи;
– смућивање због несавршености, јер се савршенство не достиже наједанпут; биће још времена;
– помисао да си учинио све што можеш, јер узрастању у чињењу добра нема краја;
– самоуверено предузимање подвига који превазилазе наше снаге.

Врхунац и крајња граница у овоме је природност у доброчињењу, када се закон више не поима као бреме.
Ово ће најуспешније постићи онај ко се удостојио благодати живљења са човеком добродјетељним и делатним, особито уколико се налази под његовим руководством. У том случају он неће морати да изнова чини и да исправља оно што је лоше учинио у незнању или због ненавикнутости. Не читај и не размишљај о ономе што се говори, већ нађи побожног човека, и одмах ћеш се научити страху Божијем. Исто то односи се и на сваку другу врлину.
Добро је да свако према себи, свом карактеру и околностима у којима живи, изабере одређену врлину и ње се неодступно држи: она ће му служити као чврст темељ на коме ће градити и остале. То је нарочито спасоносно у стањима духовне слабости: ова главна врлина изазива снажно сећање на себе и способна је да брзо подигне дух. Најблагонадежније у овом смислу је милосрђе, пружање милостиње потребитима, које нас доводи до престола Божијег.

Напоменућемо да се све ово односи само на дела, а не и на расположења, која морају да имају своје посебно устројство, које се ствара у духу, у извесном смислу независно од свести и слободе, онако како Господ благоволи. Почетак тог устројства, како уче Сви Свети Оци, јесте страх Божији, а крај његов јесте љубав; између њих стварају се све врлине, при чему једна проистиче из друге. Њихово образовање није истоветно код свих људи, али је сигурно да се оне темеље на смиреном и скрушеном покајању и тужењу због својих греха. То су сокови врлина. Представљање сваке врлине, њених својстава, начина на које се пројављују, њихових савршенстава, ступњева, одступања од њих предмет је посебних књига и светоотачких поука. Све ово потруди се да спознаш читањем.
Дакле, чињење добра непосредно обликује вољу и урезује у њу врлине; истовремено, оно одржава дух у сталној приправности. Као што се трењем изазива топлота, тако се и добрим делима разгорева усрђе. Без њих ће се и добар дух охладити. То се обично дешава са људима који не чине добро или онима који се задовољавају нечињењем зла и неправде. Не, неопходно је себи одређивати и одабирати и добра дела. Додуше, има исувише ужурбаних и многобрижних доброчинитеља, који баш због тога брзо изнемогну и дух им се раслаби.

У свему, дакле, треба имати меру.

В) Обликовање срца

Обликовати срца значи васпитати у њему наклоност према светим, Божанским, духовним стварима, како би се срце, пребивајући међу њима, осећало као у свом елементу, налазећи у томе сласт и блаженство, а према свему другоме било равнодушно, ненаклоњено, па чак и више – гајило одвратност.
У срцу се стиче целокупна човекова духовна делатност: у њега се утискују истине, у њега се урезују и добра расположења; али његово најглавније дело јесте његова наклоност, укус. Када ум сазерцава устројство духовног света и различите предмете у њему, или када се у вољи слажу различити добри подухвати, срце треба да осећа сласт због свега тога и да зрачи топлином. Наслађивање духовним први је знак оживљавања душе умртвљене грехом. Зато је изазивање те насладе изузетно важно већ на самим почецима.
Делање које је на ово усмерено јесте наше целокупно свештенослужење у свим његовим видовима – и заједничко, и посебно, и домаће, и црквено, и пре свега молитвени дух који све то покреће.

Свештенослужење, односно све дневне службе, имајући у виду и целокупни изглед храма, иконе, свеће, кађење, појање, читање, свештенодејствовање, као и разне требе, служење у дому, такође са црквеном утвари – освештаним иконама, јелејем, свећама, светом водом, крстом, тамјаном – сва та укупност свештених предмета и њихово деловање на сва наша чула: вид, слух, мирис, додир, укус – представљају средства за очишћење чувстава умртвљене душе, снажна и једино поуздана. Душа је умртвљена од духа овога света који ју је поробио преко греха што у њој живи. Читаво свештенослужење – и по свом устројству, и по значењу, и по снази вере, и нарочито благодарећи у њему скривеној благодати – има непобедиву моћ одгоњења духа света тако*да, ослобађајући душу од мучног утицаја света, омогућава човеку да слободно удахне и осети сласт духовне слободе. Човек који је ушао у храм ступа у сасвим другачији свет, прима његов утицај и мења се у складу са њим. Исто то дешава се и са оним човеком који је окружен свештеним предметима. Духовни утисци, што се чешће примају, брже продиру у унутрашњост нашег бића и пре доводе до преображења срца. Дакле:

1) Свакоме ваља установити за себе правило да што чешће пребива у храму, на црквеним службама, обично на јутрењу, литургији, вечерњу. Овоме треба стремити и у свакој прилици тако поступати свакодневно макар по једанпут, а ако је могућно и стално. Храм је рај на земљи или наше небо. Зато хитај у храм, верујући да је то дом Божији, у коме ће нас Бог по Свом обећању скоро услишити; пребивајући у храму, стој као пред лицем Божијим, са страхом и трепетом, који ће се пројавити у твом стрпљивом стајању, метанијама, у управљености твоје пажње према свештенослужењу, без лутања у мислима, раслабљивања и немарности.
2) Не треба заборављати ни друге службе, посебне, без обзира да ли се врше у храму или у дому, као ни своје молитвено правило, такође установљено Црквом. Треба имати на уму да је ово ипак само извесна допуна, али не и замена за црквену службу. Заповедајући да не изостајемо са сабрања, Свети Апостол учи да заједничка служба има у себи сву силу свештенослужења.
3) Треба обележавати све црквене празнике, вршити све обреде и обичаје, придржавати се целокупног типика и окружити се њиме са свих страна, како бисмо стално пребивали у једној нарочитој атмосфери. То није тешко учинити, јер томе погодује устројство наше цркве. Ваља само све прихватити са вером.

Али оно што понајвише даје снагу црквеним службама јесте молитвени дух. Молитва представља свеобухватну обавезу, и свемоћно средство. Благодарећи њој у ум се утискују истине вере, а у вољу – добри поступци; али највише оживљава срце у својим чувствима. Прво и друго лакше се постиже уколико имамо ово потоње. Због тога пре свега треба да се започне са навикавањем на молитву и да се она врши непрестано, неуморно, све док Господ не подари молитву Свом преданом молитвенику.
Темељи молитве полажу се у самом обраћењу, јер молитва управо и представља усмеравање ума и срца ка Богу, што је присутно у обраћењу. Али у непажњи или незнању та се искра може угасити. Због тога је истог трена потребно отпочети одређена бављења са циљем разгоревања молитвеног духа. Поред вршења црквених служби и учествовања у њима, о чему је већ било речи, на ово се непосредно односи лична молитва, без обзира на то где се и како она врши. Овде постоји само једно правило: стећи навику молитве. Ради тога:

1) Изабери молитвено правило – вечерње, јутарње и дневно.

2) Нека у почетку то правило буде краће, како се ненавикли дух не би одвраћао од тог делања и труда.

3) Молитвено правило обављати увек са страхом, старањем и сваком пажњом.

4) За његово обављање потребни су стајање, метанисање, клечање, осењивање крсним знамењем, читање, некада и појање.

5) Што се чешће стаје на ту молитву, то боље. Неки то чине свакога сата – не много, али доста често.

6) Које молитве треба читати одређено је у молитвеницима. Добро је навићи се на неку од њих, како би нам се, чим је отпочнемо, одмах разбуктао дух.

7) Правило узношења молитве је једноставно: пошто станеш на молитву, изговарај је са страхом и трепетом, као да је казујеш Богу на ухо, пропраћајући њене речи крсним знамењем,малим и великим метанијама, саобразно покретима твога духа.

8) Једном прихваћено правило неизоставно треба увек вршити. То, међутим, не представља препреку да му се нешто и придода, по зову срца.

9) Гласно читање и појање исто је као и мољење шапатом или у себи, јер је Господ близу. Али некада је мољење боље вршити на један, а некада на други начин.

10) Треба увек имати на уму границе и врхунац молитве. Молитва је ваљана када се заврши припадањем Богу са осећањем: Господе, како умеш и како знаш, спаси ме.

11) Постоји неколико степена молитве. Први степен јесте телесна молитва, која се састоји углавном у читању, стајању,метанисању. Овде пажња често одлута, у срцу нема чувстава,нема воље и жеље за молитвом: све се своди на трпљење, труд и напор. Па ипак, без обзира на то, одреди колико можеш да се молиш и то чини. Ова молитва је делатна. Други степен јесте пажљива (умна) молитва: ум се навикава да се сабере у часу молитве и изговара је у целости са пуном свешћу, без лутања. Пажња се стапа са написаном речју и изговара је као своју. Трећи степен јесте срдачна, одн. молитва чувства: благодарећи пажњи загрева се срце, и што је тамо у мисли, овде постаје чувство. Тамо је реч која изазива скрушеност, а овде – сама скрушеност; тамо је прозба, а овде – осећај насушне потребе. Ко је прешао на чувства, моли се без речи, јер је Бог – Бог срца. Зато је овај степен врхунац молитвеног васпитања: ставши на молитву, прелазити са једног на друго чувство. При томе читање, као и мишљење, могуда буду прекинути, тако да остаје само пребивање у чувству са[извесним обележјима молитве. Таква молитва у почетку долази помало: наиђе молитвено чувство у цркви или у кући. А савет свих Светих Отаца је да се тај тренутак не оставља без пажње; другим речима, када се појави чувство, прекини свако друго делање и у њему стој.
Свети Јован Лествичник казује: „Ангел се моли са тобом“. Пажљивошћу према тим пројављивањима молитве подстиче се њено усавршавање, док због непажње она може да пропадне: све, дакле, зависи од васпитања.

12) Ма колико сматрали за себе да смо се усавршили у молитви, молитвено правило никако не смемо напуштати, већ гатреба вршити на начин који смо већ описали, увек отпочињући од делатне молитве. Њу треба да прати умна, а затим ће се јавити и срдачна молитва. У противном ове потоње ће се изгубити, тако да ће подвижник мислити да се моли, док на делу то неће бити случај.

13) Када молитвено чувство постане непрекидно, отпочеће духовна молитва као дар Духа Божијег што се за нас моли,а то је последњи ступањ молитве која се да спознати. Међутим,постоји и уму недоступна молитва, она која је изван граница свести (овако учи Свети Исак Сирин).

14) Најлакше средство за постизање непрекидности у молитви јесте навикавање на молитву Исусову и њено упијање у сопствено биће.

15) Најискуснији, богонадахнути делатници у духовном животу пронашли су ово једноставно и уједно свемоћно средство за утврђивање духа у свим духовним делањима, као и у целокупном духовном подвижничком живљењу, оставивши у својим поукама подробна правила везана за њено упражњавање.

Трудећи се и подвизавајући се, ми тежимо ка очишћењу срца и васпостављању духа. Два су пута која воде ка том циљу: делатни, односно упражњавање подвига о којима је већ било речи, и спекулативни – обраћање ума ка Богу. У првом случају душа се очишћава и прима Бога; у другом, пак, видиво присутни Господ сажиже сваку нечистоту и настањује се у тако очишћеној души.

Свети Григорије Синаит о овоме говори: „Бога стичемо или делањем и трудом, или умешним призивањем имена Исусовог“, додајући да је први пут дужи, док је овај потоњи бржи и делотворнији. Због тога се често прво место међу подвизима даје Исусовој молитви. Она просвећује, укрепљује, оживљује, побеђује све непријатеље, видљиве и невидљиве, и ка Богу вазноси, толико је свемоћна и свесилна! Име Господа Исуса је ризница добара, снаге и живљења по духу.

Из тога само по себи проистиче да се свакоме ко се покајао, или свакоме ко је почео да трага за Господом, може и мора одмах дати потпуна поука о творењу молитве Исусове, а са њом га уводити и у све друго, пошто се на овај начин може брзо укрепити, брзо духовно прогледати и доспети у унутарњи свет. Не знајући за ово, многи се, па чак и већина подвижника, заустављају на телесним и душевним делањима, готово узалудно трошећи труд и време.

Делање Исусове молитве назива се и „уметношћу“. Оно је, међутим, веома једноставно: пребивајући свом свешћу и управљеношћу пажње у срцу, непрестано изговарај: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – не замишљајући притом никакав лик нити представу, верујући да те Господ посматра и да прима твоју молитву.

Да бисмо се утврдили у овоме, потребно је одвајати одређено време ујутру или увече – четвртину сата, пола сата и више, колико ко може – за обављање ове молитве. Најбоље је точинити после јутарње и вечерње молитве, у стојећем или седећемположају. Тако ће се поставити темељи будуће навике. Након овога се током дана ваља сваког трена принуђивати на творење Исусове молитве, без обзира на то шта радимо.

Тако ће се навика све више и више устаљивати, и молитва ће почети да се обавља сама од себе, приликом сваког посла, и ма чиме човек био заокупљен. Што се одлучније латимо овога, брже ћемо напредовати.
Неизоставно ваља свест држати крај срца, и за време творења молитве донекле ограничавати дисање као израз напора са којим се то обавља. Али најглавнији услов јесте вера да је Бог близу и да нас чује. Молитву изговарај као на ухо Господу.
Ова навика изазива топлину у духу, затим просветљење, и најзад усхићење. Али све се то постиже дуго времена, понекад и годинама.
У почетку је и ова молитва само делатна, као и свако делање; затим постаје умна, да би се на крају настанила и у срцу.

Постоје и одступања од истинског пута у вршењу ове молитве. Зато њу ваља усвајати од оних подвижника који је познају. Заблуде су углавном изазване питањем где је коме усмерена пажња – према глави или према грудима.
Ко је у срцу, безбедан је. Још је безбеднији онај ко са болом, вапијући, припада Господу сваког часа, са скрушеношћу, молећи се за избављење од преласти.
Свети Оци су подробно изложили учење о овом делању. Зато свако ко се овога подухватио треба да чита светоотачке поуке, занемарујући све остало.

Најбоље поуке наћи ћемо код Исихија, у предговорима Старца Василија, у животу Пајсијевом, код Григорија Синаита, Филотеја Синајеког, Теолепта, Симеона Новог Богослова, Нила Сорског, свештеноинока Доротеја (Руског).
Ко стекне овакву навику, прошавши кроз све о чему смо говорили, постао је ваистину добар делатник хришћанскога живљења. Такав ће брзо сазревати у самоочишћењу и хришћанском савршенству, па ће и достићи жељени мир у општењу са Господом.
Ово су делања намењена душевним снагама, али примерена и покретима духа. Видели смо како је свако међу њима примерено духовном животу, односно духовним чувствима. Али та делања доводе и до јачања полазних, почетних услова за пребивање у себи: умна делања доприносе сабирању пажње, вољна постизању бодрости, а срдачна – постизању трезвења. Мољење обухвата и уједињује сва та делања; творење молитве није ништа друго до унутарње делање, претходно већ објашњено.
Сва та делања намењена су обликовању душевних снага по духу новог живота. Другим речима, она представљају одуховљење душе, односно њено вазношење у дух и стапање са њим, У стању палости душа и дух сједињени су у злу. По обраћењу Богу васпоставља се дух, али душа остаје тврдокорна у непокорности и одбацивању духа и свега духовног.

Ова делања, прожета духовним елементима, приближавају је духу и стапају је са њим. Из овога је очигледна њихова неопходност, а јасно је и колико греше они који таква делања избегавају. Управо то је узрок бесплодности њихових трудова: такви подвижници се муче, али не виде плода, да би се затим брзо охладили, и ту је крај.

Мора се имати на уму да плодови ових делања проистичу из духа ревности и трагања, који спроводи васпостављајућу (обнављајућу) силу благодати кроз њих, оживљујући душу. Без тог духа сва су ова делања хладна, испразна, безживотна, сува. Мали је плод од читања, метанисања, служби и свега осталог, уколико у нама нема унутарњег духа. Ово би нас само могло научити сујети и фарисејству и одржавати се њима. Зато духовни живот слаби када наиђе на отпоре и препреке због немања духа. Осим тога, делања лишена духа сама по себи су веома заморна. Дух, међутим, души даје снагу због које се она не засићује овим делањима, већ жуди да их увек, и само њих упражњава.

И зато је крајње неопходно да се код ових делања увек има у виду да гори дух живота, са смиреним и вапајним припадањем Богу и Спаситељу нашему; а то се на најбољи начин подстиче и одржава молитвом и молитвеним делањима. Треба настојати и пазити се да се не зауставимо само на њима, јер су она и души храна. Зато се уз њихово упражњавање може остати душеван, али на штету духу. То се најчешће дешава са читањем и са спознавањем и усвајањем истине уопште.

---