НЕВИДЉИВА БОРБА
Свети Никодим Агиорит
КАКО СЕ ВАЉА ВЕЖБАТИ У ЈЕДНОЈ ВРЛИНИ И КОЈИ СУ ЗНАЦИ ДА СМО У ЊОЈ НАПРЕДОВАЛИ
Не може се постављати опште правило колико се ваља вежбати у једној добродетељи да бисмо се у њој усталили. То свако закључује сам, имајући у виду своје духовно стање. Пресудно решење у овоме има старац или духовни отац који тобом руководи. Уосталом, код онога код кога постоји ватрена ревност за успевањем и који се не зауставља ни пред каквим тешкоћама, код тога ће се ускоро показати не мали успех.
Као знак успевања служи у првом реду то да онај који ступи на пут добра ревносно иде њиме с чврстом одлучношћу да с њега не силази, ма како тежак био и ма каквих га жртава стајао. Ту спада и необраћање пажње на тренутна хлађења и замрачивања душе ни на умањење духовних задовољстава и благодатне радости које нам Бог по Своме промислу за наше добро шаље.
Други је не мање сигуран знак степен или јачина борбе коју против добрих одлука и дела диже тело. Уколико та борба слаби, утолико успех у врлини напредује. Зато кад не осећаш борбу или нападе са стране своје ниже, чулне природе, особито у време кад пред собом имаш случајеве који узбуђују, можеш веровати да је твоја победа близу. Исто тако, ако си почео вршити добра дела са већом готовошћу и духовном радошћу него раније, можеш сматрати још сигурније као знак да напредујеш.
И св. Исак саветује да мораш одредити циљ коме хоћеш да управљаш сва своја дела и онда да пазиш на знаке и питаш искусне да ли идеш правим путем или си сишао с њега и идеш неком стазом мимо праву. А ти су знаци, по њему, ови: „Ако видиш да ти је ум слободан и обилује добрим мислима, то је знак да идеш напред. Исто тако, ако стојиш на молитви и ум не лута тамо амо; ако ти се, кадгод се у души појави добра мисао или осећање, очи пуне сузама и сузе саме теку, ако видиш да се мисао сама од себе без твог учешћа погружава у дубину срца и пребива у том стању по неколико часова и за то време царује у теби мир – знај да су све то знаци да добро напредујеш на путу духовног живота “ (Беседа 44).
Ипак, не смемо бити убеђени да смо се савршено усталили у врлини, или да смо коначно победили неку страст, иако је дуго не осећамо, јер се ту може скривати замка демона и лукавство греха који живи у нама и представља се добрим и ми га из скривене гордости за добро сматрамо, док је он нешто сасвим супротно. Осим тога, ако помислимо на савршенство којем нас Бог призива, то, иако смо већ довољно ишли путем врлине, ускоро ћемо мислити да смо тек отпочели живот какав би требало да водимо. Свети оци називају несавршеним и живот најсавршенијих људи, јер ни њихов живот није без недостатака. „И код савршених је несавршено савршенство“, говори св. Лествичник. Св. апостол Павле сматра да се савршенство састоји у непрекидном напредовању без обазирања натраг и уображавања да смо достигли што смо желели. Зато их назива себе несавршеним и не сматра да је достигао оно чему је тежио: Не као да већ достигох или се већ савршних, него тјерам не бих ли достигао… Браћо, ја још не мислим да сам достигао; једно пак велим: што је остраг заборављам, а за онијем што је напријед сежем се, и трчим к биљези, к дару горњега звања Божијега у Христу Исусу. А желећи да покаже да се у томе једино и састоји наше савршенство, додаје: Који смо год дакле савршени овако да мислимо (Филиб. 3:12-15). Као да каже: савршенство се у томе и састоји да не мислимо да смо достигли савршенство. То дакле и значи бити на правом путу: не стајати него непрекидно напредовати у добру.
Поред тога у дубини нашег срца станују неприметне и скривене страсти а да ми и не знамо за њих. Како можемо допустити себи да мислимо да смо се потпуно очистили од њих? Ако видовите и пророчке Давидове очи то нису могле видети у себи, како можемо приписати себи ту моћ? Он је молио Бога: Очисти ме и од тајнијех (Пс. 19,12). Тим је потребније да и ми то молимо. Јер ми осећамо само дејство и гране страсти, а њихову силу и корен не можемо видети без нарочитог просвећења Духом Светим. Ми знамо за страсти само кад су оне на делу, а када се притаје мислимо да смо већ достигли бестрашће.
По чему се можемо уверити да су се страсти само притајиле у нашем срцу а нису ишчезле? По томе што нам се догађа да се појави изненада нешто чиме се скривене страсти хране и оне одмах оживе и дају јасне знаке о себи, те се збуњени питамо где су се криле и како су одједном искрсле. Св. Исак Сирин то објашњава овим дивним упоређењем: „Као што у току зиме ишчезавају са лица земље трава и цвеће, али њихово корење остаје скривено у земљи, те чим осете пролећну кишу и топлоту одмах поново расту – тако бива и са страстима“… И још: „Као што је земља проклета да од природе рађа трње и чкаљ, тако и човекова природа, повређена падом, на неки начин од природе рађа страсти од којих настају греси: зато природи никада не би требало веровати, нити се у њу уздати“.
Зато се ти, који си још нов у духовној борби, свим срцем вежбај у врлини као да је ниси још ни отпочео јер је боље бринути се да увек напредујеш у њој, него да одређује и знаке њеног савршенства.
Господ и Бог наш Који Једини зна срца наша, просвећује једне и даје им да виде своје напредовање у добру, док другима то сазнање не даје. Јер види да ће код једних то знање послужити смирењу, док се други неће уздржати од гордости. Као отац који љуби своју децу отклања Он од ових других опасности да падну у грех. Првима пак даје повод да појачају врлину смирености. Уосталом, и онај коме се не даје да сазна напредовање, ако само не постане немаран и не престане са вежбањем у добродетељи, може у своје време сазнати за напредовање, када Богу буде угодно да му то ради његовог добра открије.