НЕВИДЉИВА БОРБА
Свети Никодим Агиорит
КАКВА СУ РАСПОЛОЖЕЊА ПОТРЕБНА ЗА СТИЦАЊЕ ВРЛИНА И КАКО ВРЛИНА ПРЕЛАЗИ У НАВИКУ
За стицање врлина потребна је храбра и велика душа и одлучна и снажна, а не слаба и млитава воља. Осим тога потребна је јасна свест о многим препрекама, и тешким напорима и готовост да се они поднесу и претрпе. У основи тих расположења треба да лежи пламена ревност и јака љубав према свакој врлини и према добродетељном животу уопште. У томе се састоји покретачка снага врлине коју ваља непрестано загревати да се не би истрошила и ослабила, пошто, кад престане, престане и дело. Зато, немој бити лен да подгреваш своју ревност према врлини размишљањем како је добротељан живот угодан Богу, како је врлина узвишена и дивна и како је она неопходна и благотворна за нас, пошто је у њој почетак и крај нашег савршенства и напредовања у савршенству.
Зато се свако јутро с великом пажњом старај да предвидиш које ти се прилике у току дана могу указати за вршење овог или оног доброг дела, уз жељу и одлуку да по сваку цену тако поступиш. Увече пак испитуј себе јесу ли и како су испуњене твоје јутарње добре жеље. Сутрадан понови опет исте намере и жеље са живљом ревношћу и вољом да их тачно испуниш.
Старај се да све упућујеш вежбању у тој врлини на коју си одлучио да се сада навикнеш. Исто тако и примери светих, и молитве, и размишљање о животу и страдањима Христа Господа и све друго што се сматра корисним и неопходним за успевање у врлинама и духовном животу треба код тебе да буде управљено првенствено тој врлини којом си заузет, али се старај да се користиш и свим случајностима дана, ма како разнолики били, тако да се не би растројио, него да би већма учврстио и укоренио навику да вршиш ту добродетељ за коју сада особито ревнујеш.
Тиме се жели да се дође дотле да добра дела, била спољашња или унутрашња, буду извршена с таквом лакоћом и готовошћу с каквом су раније вршена дела која су им супротна, или боље, с којима се обављају свакодневни послови. А то значи исто што и укоренити навику да се чини добро тако да нам то постане природно. При том те подсећам на оно што сам рекао раније: уколико више буде било унутрашњих и спољашњих препрека за стицање врлине, утолико ће се она дубље коренити у души, ако се с потпуном ревношћу и без жаљења себе будемо трудили да те препреке савладамо.
Одговарајуће изреке из Светога Писма, ако их говоримо гласно, или макар само у себи, даће нам много снаге да утиснемо у ум слику те врлине и да створимо према њој расположење у срцу; а и једно и друго дају огромну помоћ ономе који се труди да их стекне. Тражи та места из Светог Писма о врлини коју желиш да стекнеш и научи их да би била увек у теби и затим их понављај у себи што можеш чешће, особито када почне да те напада страст супротна тој врлини.
На пример, када се трудиш да стекнеш врлину трпљења, можеш изабрати, научити и често понављати ова места из Светог Писма: Ко је спор на гњев, велика је разума (Прич 14,29). Јер неће свагда бити заборављен убоги (Пс. 9,18). Тешко онима који су изгубили трпљење (Сирах 2,14). Бољи је спор на гњев него јунак, и господар од свога срца бољи је него онај који узме град (Прич. 16,32). Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лук. 21,19). С трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена (Јевр. 12,1). Гле, блажене називамо оне који претрпљеше (Јаков. 5,11). Благо човјеку који претрпи напаст (Јак. 1,12). Трпљење нека дјело довршује (Јак. 1,4). Јер вам је трпљење од потребе (Јев. 10,36).
Томе можеш додавати и своје кратке молитве као: „Боже мој, када ће се већ једном моје срце обући у оружје трпљења! Кад ћу најзад почети да подносим мирне душе сваку непријатност да би се зарадовао Бог мој због мене! О како вас волим, болови моји, који ме чините сличним Господу моме Исусу, пострадалом за мене! Исусе мој, дај ми да спокојно подносим хиљаде болова ради славе Твог имена! Бићу блажен ако и усред огња болова запламтим жељом да подносим још већа страдања“.
Такве молитве треба произносити да бисмо напредовали у врлинама и прилагођавати све оној врлини у којој се особито вежбамо, онако како нам дух вере и побожности налаже. Те се кратке молитве с Пророком могу с правом називати „узлажењима у срцу постављеним“, која се отржу из срца пуног вере и наде, узлазе на небеса и долазе до Бога. То су уздисања која нису никада скривена (Пс. 38,9) од очију Бога милосрднога. То је вика коју увек чује и разуме (Пс. 5,2) милостиви Господ. Само не би требало заборављати да се томе придодају ова два крила: прво, уверење да се Бог радује, видећи како се трудимо у стицању врлина, и друго, да пламено желећи савршенство у врлинама, не тражимо ништа друго до да служимо Богу.