НЕВИДЉИВА БОРБА
Свети Никодим Агиорит
КАКО ЗЛИ ДУХ И САМЕ ВРЛИНЕ ОБРАЋА НА ШТЕТУ ЧОВЕКА
Али претпоставимо да ти верно и сигурно идеш путем врлине и не скрећеш ни десно ни лево. Не мисли да ће те зли дух оставити. Не, већ сам ти навео речи св. Јована Лествичника да зли дух, када види да су његови покушаји да те склони на зло остали безуспешни, иде полако за тобом и хвали те као човека који у свему живи богоугодно. А то је управо његово последње лукавство. Та се демонска хвала дочекује са наше стране самоувереношћу и самозадовољством, а од њих се опет рађа таштина и гордост. Таштина пак уништава сваку вредност нашег дела, ако их и има добрих, а гордост нас чини одвратним Богу. Пази се дакле и брани се на све могуће начине од тих демонских хвала и не дај им да долазе до срца. Одбацуј их од првог момента када се дотакну твоје душе.
Да не би упао у замку која ти отуда прети, држи свој ум стално у срцу и увек буди спреман да одбијаш те демонске стреле. Стојећи тамо у срцу као војсковођа насред бојног поља, изабери место за борбу и утврди га. А то је утврђење и наоружање у овом случају ништа друго до искрено и дубоко сазнање сопственог ништавила, сазнање да си јадан, и слеп, и наг, и богат једино слабостима, недостатцима и ружним, неразумним, сујетним и грешним делима. К ад се тако утврдиш, не допуштај уму да излази из те тврђаве, а нарочито се уздржавај да ходиш по својим, како ти се чини, плодним пољима и вртовима, то јест, по својим добрим делима. Ако будеш тако чувао себе, неће те отровне стреле демонских хвала ранити. Ако која и полети, ти ћеш је одмах приметити и одбити.
Али као што војници док седе у тврђави не проводе време узалуд, него се вежбају или још већма утврђују своје склониште, тако чини и ти кад се повучеш у сазнање свог ништавила. Управо, ево шта ваља да чиниш. Ма како да будеш чувао свој ум, он ће се стално отимати и бежати. И није чудо ако у првом реду буде одлазио оним твојим делима која ти се чине да су добра. Чим ум до њих дође, зли дух га одмах заробљава самоувереношћу. Ум стаје на страну злог духа и отпочиње и тебе да вуче тамо. Чим то приметиш, обрати му се и реци: „Ти ме, ето, хвалиш. Добро, хвали, слушам те. Али правда захтева да ме хвалиш само за оно што је у мојим делима лично моје. За оно што је од Бога и од Његове благодати треба хвалити не мене него Бога. Хајде да размотримо шта је код мене и код тебе, уме мој, наше, а шта је Божје, па Божје да ставимо на једну страну, а наше на другу. По томе што је наше, мерићемо своје достојанство и хвалићемо се.
Починимо, дакле! Загледајмо прво у време које је претходило нашем постојању. Шта смо ми тада били? Ништа, и ништа нисмо могли учинити зашто би нам Извор сваког бића као награду даровао биће. Оно је независни Божји дар, Божје доброчинство, почетак свих каснијих доброчинстава Његове бескрајне доброте. Ставимо то дакле на Божји део. Затим смо отпочели живети. Како? Ни сами не знамо. Прошло је доста година, ја и ти нисмо знали да постојимо, а постојали смо. Када смо и сазнали, нисмо ништа могли учинити за одржавање живота. Друге су се руке старале о нама и то не саме од себе, него по уредбама Онога Који господари сваким животом и сваким бићем. Нас су васпитали, учили и поставили на ноге. Ту није било ничег нашег, зато – стави и то на ону страну. Почели смо затим живети сами. Шта је ту наше? Одвојмо животне снаге и средства за одржавање живота која су око нас. Све то није наше, него Божји дар.
Божји дар је урођено сазнање о Богу, Божји дар је савест, Божји дар је жеђ за небеским животом. Ти, уме мој, ниси мој. Бог ми те је даровао. Нису моје силе које делају у мени, није моја воља. Није моје осећање, није моје ни тело. Све је то Бог даровао. И сам ја нисам свој но Божји. Све то, дакле, није разлог за хваљење себе, него само за сазнање величине и тежине дуга који лежи на нама и страха од одговора на питање које ће нам бити постављено: шта смо ми са собом и од себе начинили?
Погледајмо сад на средства за одржање живота. У нама постоји телесни, душевни и духовни живот. За сваки од њих постоје нарочита средства за одржавање и ми их имамо при руци. И њих нисмо ми измислили, него су дар Божји. Ваздух, ватра, вода, земља са свим њеним благом: камењем, металима, биљкама и животињама, које нам пружају све што је неопходно за храну, одевање, становање – све то нисмо створили ми, него смо добили. Збир неопходних појмова о свему што је око нас, животни, друштвени, државни поредак; уметности и занате, као и правила за кретање у свим тим областима, налазимо готове, не мучећи се да их измишљамо, него их само усвајамо. Сваки који долази на свет добија их као наслеђе од својих предака. А откуда све то прецима? Бог шаље људе са особитим даровима и нарочитом снагом воље и они дају нова открића и усавршавају начин живота људског. Но ако би питао те људе како су дошли до овога или онога, они би рекли: „Не знамо ни сами. Дошло је на ум, развијало се, стварало и створило“. Тако је увек било, и тако ће и до краја света бити. Средства за душевни живот нису наша, већ се дају. Тим више се то може рећи о духовно – морално – религиозном животу. Бог је ставио у душу знање о Себи и о Својој вољи у савести, оценивши и једно и друго чекањем блаженог живота у вечности. А то је семе духовног живота. Оно је посејано у нама у тренутку када је Бог удахнуо у нас Своју божанску искру живота. Сваки рођењем доноси са собом и у себи то семе које се затим развија и добија одређени облик од средине у којој живи. Како је неизмерно благо родити се међу људима који живе истинским духовним животом. Погледај само! Ми имамо знање о једном истинском Богу у Тројици слављеном; исповедамо Сина Божјега Који се ради нас оваплотио и све учинио за наше спасење; верујемо и у Духа Светога, Који нас је благодаћу оживео и духовни живот у нама стварно поново саздао, и с Црквом смо Божјом срасли и примамо у Њој све што је потребно за напредовање у духовном животу, и храбримо себе чекањем васкрсења мртвих и живота будућег века. И све је ово код нас у најчистијем облику и без икаквих примеса, али ни то није од нас него је дар Божји. Ето каква издашна средства имаш за духовни и свестрани живот и ниједно од њих није плод твојих напора, све је даровано. Ти си позван на већ спремљену гозбу живота. Ако је умесно да се у том погледу ма чиме хвалимо, можемо само тиме како смо се свим тим користили. И то представља наше свадбено рухо. Да ли да се хвалимо њим? Није ли боље прибојавати се да нам велики Приређивач гозбе кад дође не каже: „Видите каква је гозба, а какво је ваше рухо“.
Погледајмо сада пажљивије и то рухо. Одежду душе представљају у првом реду морално-религиозна расположења и осећања у њој укорењена, а не само дела. А како су та расположења и осећања скривена, она ретко бивају повод за таштину и гордост, док дела, пошто су видљива, боду очи и скоро нехотице подстичу онога ко их чини да хвали себе, а сведоке његових дела подстиче да га хвале споља, што још силније и дубље укорењује у души самодопадање и жељу да се труби пред собом. Зато разгледајмо своја дела и видимо да ли у њима има нечега чиме би се могли слободно похвалити.
Сетимо се да се можемо хвалити само оним што долази једино од нас и што извршујемо ми сами, независно од ичега. А погледајмо како стоји ствар с нашим делима. Како почињу? Стичу се околности и упућују овоме или ономе, а други пут долази на ум да учинимо штогод и чинимо. Но стицање околности није од нас и оно што нам пада на ум такође није наше; неко убацује мисао. Дакле, почетак или рађање мисли да се учини штогод не може при таквом стању ствари бити повод да човек хвали себе. А колико је дела те врсте? Ако савесно разгледамо, скоро сва редом. Значи, дакле, нема чиме да се хвалимо.
Ако је могуће хвалити се, онда можемо само тиме да смо могли не учинити, па смо ипак учинили. Јер не знам како да су снажне унутрашње и спољашње побуде, увек одлучује наша воља. Но и та одлука не бива увек стварно добра. Добра је само онда ако се доноси по сазнању воље Божје и из покорности вољи Божјој. Ако овамо долази ма шта друго, нешто људско или нешто из жеље да се угоди човеку, то се племенитост одлуке замрачује. Понекад одлучујемо да учинимо добро из страха шта ће свет рећи ако не учинимо, други пут опет очекујемо какву награду и корист, а понекад га чинимо зато што се друкчије не може: не чини нам се, али се мора. Сва таква дела не могу стајати у реду чисто добрих дела и, премда споља изгледају да су за похвалу, по унутрашњем достојанству пред Богом и савешћу, не заслужују похвалу. А погледајмо колико је код нас дела те врсте. И опет морамо увидети да су скоро сва редом. И опет излази да се немамо чиме хвалити.
Тако, дакле, наша добра дела, ако их добро разгледамо, не дају да отворимо уста и да хвалимо себе пред другима или да трубимо пред собом. Но ако се при том сетимо и свих својих ружних дела, празних, сујетних, некорисних, штетних, безаконих, противних Богу, каквих ће се свакако наћи и то не мало – шта би онда требало осећати? Можда ће неко рећи: постави на једну страну добра, а на другу страну зла, па која претегну по томе и суди о себи. Но то би у овом случају било неумесно. Дела долазе изнутра. Ако постоје ружна дела, то значи да у нашој унутрашњости није све у реду, а тај поредак у унутрашњости одређује нашу цену пред Богом. Ако то није на свом месту, значи није ни сам човек.
Додаћу још нешто. Наша спољашња дела: у пороци, у друштву, у служби, сачињавају оно што се зове владање. Ако погледамо около, не можемо не признати да је, уопште узевши, наше владање већим делом исправно. Но да ли је исправно и унутрашње – то већ не можемо рећи. Очи оних који нас окружују силно спутавају рђаве намере. Ти нас сведоци нагоне да савлађујемо зло које ниче у срцу и да се уздржавамо од зла, те наше владање изгледа исправно. А да тих сведока није, можда бисмо се владали сасвим друкчије. Јер кад смо уверени да нас туђе око не види, умемо да се владамо и друкчије. Догађа се да код неких, чим се спољашње прилике промене и могу слободније да поживе, избија на видело све што се раније из страха од туђих очију скривало, и човек који је раније био исправан, постаје пијаница, развратник, чак и пљачкаш. А све се то није у њему тек сада родило. Постојало је то у њему, само није долазило до израза. Сада је добило слободу и избило је. А ако све то живи унутра у човеку, онда је и сам човек био такав – пијаница, развратник, лопов, без обзира што се то споља није појављивало. Погледај мало боље да и ти не припадаш тој врсти људи. Ако припадаш ма и у извесном степену, онда немаш права да се хвалиш и да примаш похвале.
Да завршим. Ако будеш као што је овде изложено чешће разматрао свој живот, онда, када ти зли дух буде почео метати у уши како си добар, то неђе у теби нађи одјека и породити самозадовољство, него ђе, напротив, сваки пут бити пропраћено најскрушенијим и најунижавајуђим мислима и осећањима о себи.