Када зли дух држи кога у греховном ропству, он се у првом реду стара да га све више и више духовно заслепљује, одгонећи од њега сваку мисао која би могла да га доведе до свести о његовом страшном стању. Не само да одгони од њега мисли које би га привеле покајању и вратиле на пут добра, него му намеће зле и развратне мисли, подмеће му поводе за уобичајени грех и наводи га да често пада у њега или у неки још тежи. Од тога грешник бива све у већој мери слеп. То слепило, опет, све више и више укорењује у њему навику да греши. Бацан тако од греха већем слепилу и од слепила већим гресима, окреће се грешни човек као у неком вртлогу и то иде тако кроз читав живот, ако нарочита благодат Божја не притекне у помоћ.
Ко се налази у тако жалосном положају требало би да, чим му дође позив из таме на светлост, одмах приступи покајању и да из дубине срца завапи Дародавцу сваког добра: „Помози ми, Господе Боже мој, помози ми и не остави ме у греховној тами“. Нека то чини без предаха, али нека се истовремено обрати и коме од искусних духовника који ће му помоћи саветом како да се ослободи од окова греховног ропства. Ако му је немогуће да то учини истог часа, нека учини чим му се укаже прва прилика, али зато нека не престаје прибегавати Господу Исусу и Пресветој Богородици да му се смилује и да га не лиши скоре помоћи. Нека зна да у том неодлагању и у брзој готовости да се одазове Божјем позиву лежи залог победе над непријатељем.