71. О томе да је божанство Логоса остало неодвојиво од душе и од тела и у смрти Господњој, те да је остала једна ипостас
Пошто је Господ наш Исус Христос безгрешан – јер греха не учини[1] (Он) који узима на се грехе света,[2] нити се нађе превара у устима његовим[3] – Он није био подложан смрти због тога што је смрт кроз грех[4] ушла у свет. Он, дакле, умире прихватајући смрт ради нас, и себе приноси Оцу за жртву ради нас; јер Њему (тј. Оцу) смо згрешили, и Он је требало да прими откуп[5] за нас, да би нас тако ослободио осуде; јер далеко било да крв Владичина буде принешена тиранину. Смрт, дакле, приступа и, прождирући мамац тела, бива прострељена удицом божанства, те окусивпш безгрешно и животворно тело сама бива уништена и враћа све оне које је дотад прождерала. Јер као што надоласком светлости ишчезава тама, тако се и са појавом живота одгони пропадивост, те свима наступа живот, а пропаст наступа ономе ко пропадивост изазива.
Према томе, иако је Христос умро као човек, а Његова света душа се раставила од пречистог тела, божанство је ипак остало нераздељиво од обоје, односно, од душе и од тела; па ни тако се једна ипостас није разделила на две ипостаси: јер су и тело и душа истовремено, од почетка, имали у ипостаси Логоса своје биће, и раставивши се узајамно у смрти ипак је свако од њих остало уз једну ипостас Логоса. Тако је једна те иста ипостас Логоса била ипостас Логоса и душе и тела; јер ни душа ни тело нису никада имали посебну ипостас у односу на ипостас Логоса: једна је, дакле, свагда ипостас Логоса, a никада две. Према томе, свагда је једна ипостас Христова. Јер иако је душа од тела просторно била раздвојена, ипак је Логосом била ипостасно са њим сједињена.