Тачно изложење Православне вере
Свети ЈОВАН Дамаскин
70. О страдању тела Господњег и о бестрасности (нестрадалности) Његове божанске природе
Дакле, све што је претрпео, сам Логос Божији је телом претрпео, док је Његова божанска и једина бестрасна природа остала нестрадална. Јер пошто је један Христос, који је сложен из божанства и човечанства, и који постоји у божанству и у човечанству, када је страдао, оно што је страдално, пошто му је страдање у природи, страдало је, али није страдало скупа са њим и оно што је нестрадално. Јер душа, пошто је страдална, када тело бива сечено, болује и страда заједно са телом, иако она сама не бива посечена; док божанство, будући да је нестрадално, није страдало скупа са телом.
Треба, пак, знати, да ми исповедамо да је Бог пострадао телом, али никако не исповедамо да је божанство пострадало телом или да је Бог пострадао кроз тело. Јер као када дрво бива обасјано сунцем, па ако секира засече дрво, сунце остаје неповређено и нестрадално; колико ли већма бестрасно божанство Логоса, које je по ипостаси сједињено са телом, остаје нестрадално када тело страдава. И као што, када неко излије воду на ужарено железо, оно што по природи страда од воде (мислим на ватру) бива угашено, а железо остаје неоштећено (јер му није природно да од воде бива уништено), колико ли већма, при страдању тела, божанство, које је једино нестрадално, није примало страдање, иако је остајало нераздељено од тела; није неопходно, наиме, да примери у потпуности и без остатка буду подобни. Потребно је, наиме, да у примерима видимо и оно што је слично и оно што је различито, јер иначе то није пример; јер оно што je у свим стварима слично било би истоветност а не пример, a нарочито када је реч о божанским стварима. Јер немогуће је пронаћи пример који је подобан свим божанским стварима, било да је реч о богословљу, било о божанској икономији.