Ваља знати да постоје два усвојења: једно је природно и суштинско, а друго је лично (личносно) и односно. Природно, дакле, и суштинско усвојење је оно којим је Господ, постајући природом и уистину човек и окушајући све оно што припада нашој природи, због свога човекољубља узео на себе и нашу природу и све што је тој природи сопствено. Лично и односно усвојење је оно када неко прихвата личност некога другога кроз однос, из милосрђа, на пример, или из љубави, те уместо њега говори речи које су ради њега, а које му уопште нису блиске; тим усвојењем је наше проклетство и богоостављеност и томе слично, иако нису природни, Христос учинио својим, не као да би Он то био или да је то постао, него прихватајући нашу личност и сврставајући се међу нас. Такво, пак, значење имају и оне речи: поставши за нас проклетство.[1]