Тачно изложење Православне вере
Свети ЈОВАН Дамаскин
48. О начину узајамног општења (двеју природа у Христу)
А да је суштина једно а ипостас нешто посве друго, много пута смо већ рекли; и да суштина знаменује заједнички и свеобухватни вид једнообразних ипостаси, као што су Бог или човек, док израз ипостас означава јединку[1] (индивидуу), односно, Оца, Сина, Светога Духа, или, пак, Петра или Павла, Треба, дакле, знати да изрази „божанство“ (божанска природа) и „човечанство“ (човечанска природа) откривају суштине, односно, природе, док се изрази „Бог“ и „човек“ користе и када je у питању природа, као кад кажемо: „Бог је несхвативе“ суштине, или кад кажемо: „један је Бог“; користи се, међутим, и када су у питању ипостаси, јер оно што је појединачно прима име онога што је најопштије, као када Свето писмо каже: Тога ради помаза те, Боже, Бог твој[2] (јер, гле, указало је овде на Оца и Сина); те када вели: Бијаше човјек у земљи Узу[3] (јер је само на Јова указао).
Но када је реч о Господу нашем Исусу Христу, знамо да су у Њега две природе, и да поседује једну ипостас сложену из друге две; а када Његове природе разматрамо, називамо их божанством и човечанством, а када разматрамо Његову ипостас сложену из двеју природа, некад Га називамо Христом, произашлим из обе природе, односно Богом и човеком, на исти начин, те Богом ваплоћеним; а некад Га називамо по једном од Његових делова, односно, само Богом и Сином Божијим, или само човеком и Сином човечјим; некад само узвишеним именима, а некад само именима понижења; јер један је онај који је подједнако и једно од овога и друго: који, са једне стране, вечно постоји, и то безузрочан и од Оца, a са друге, због свог човекољубља накнадно постаје (рађа се као човек).
Када говоримо, дакле, о божанству Христовом, не приписујемо му својства човечанства; јер божанство (божанску природу Христа) не називамо страсним (подложним страдању, страсти) или створеним; нити Његовом телу, односно Његовом човечанству, приписујемо својства божанства; јер тело, односно човечанство, не називамо нествореним. Међутим, када говоримо о ипостаси, било да је називамо именом произашлим из обе природе, било именом произашлим из једног од њених чинилаца, придодајемо јој својства обеју природа. Јер се и Христос, који је обоје, назива и Богом и човеком, и створеним и нествореним, и страсним и бестрасним. A када се Син Божији и Бог назива именом произашлим из једног од чинилаца, прима и својства друге себи спрегнуте природе, односно тела; те бива назван Богом страдалним и распетим Господом славе, не због тога што је Бог већ због тога што је Он исти и човек, а када се назива човеком и Сином човечијим, прима својства и красоту божанске природе; бива назван предвечним младенцем и човеком беспочетним, не због тога што је младенац и човек већ због тога што је, иако Бог предвечни, у последња времена постао младенац. А то је начин узајамног општења двеју природа: да свака од природа, кроз поистовећивање ипостаси и кроз властито узајамно прожимање, подари оној другој властита својства. Према томе, можемо рећи за Христа: То је Бог наш, који се на земљи јави, и са људима поживе[4] као и: Човек је тај нестворен и бестрасан и неописив.[5]
НАПОМЕНЕ:
- Овде је израз јединка идентичан са изразом личност или лична ипостас.
- Пс 45,7.
- Јов 1,1.
- Вар 3,36 и 38.
- Тиме се показује узајамно предавање својстава божанске и човечанске природе.