Тачно изложење Православне вере
Свети ЈОВАН Дамаскин
26. О човеку
Тако је Бог, дакле, саздао умствено суштаство, односно, анђеле и све чинове који су на небу – јер они, сасвим је јасно, представљају умствена и бестелесна суштаства; а велим „умствена“, поредећи их са тежином материје, јер само је божанство истински невештаствено и бестелесно, – затим је створио чувствено суштаство, односно, небо и земљу и оно што се налази између њих; оно прво, наиме, створио је блиским себи (јер Богу је блиска словесна природа, и она која се само умом може појмити), а оно друго створио је далеким себи, као нешто што, заправо, подлеже чулима.
Требало је, значи, да се оствари сједињење обеју природа као показање највеће мудрости и издашности када су у питању природе, као што каже богоглагољиви Григорије, и као некаква свеза видиве и невидиве природе.[1] А рекао је „требало је“, велим, имајући на уму вољу Творца, јер она је заповест и најпримеренији закон; Нити ико може рећи мајстору: „Зашто си ме тако створио“? Јер грнчар има власт да од своје глине израђује различито посуђе, да би тиме показао своју вештину.
А пошто се све тако збило, Бог је, из видиве и невидиве природе, властитим рукама саздао човека по своме образу и подобију, обликујући тело од земље, и својим дувањем подарио му је словесну и умну душу; а тога човека, као што је познато, називамо божанском иконом; јер израз „по образу (икони)“ открива оно што је умно и самовласно[2], док израз „по подобију“ открива могућност уподобљавања врлини.
Тело и душа су, опет, саздани истовремено; а не најпре једно а затим друго, као што је Ориген[3] празнословио.
Бог је, дакле, створио човека незлобивог, исправног, врлинског, радосног, безбрижног, окићеног сваком врлином, украшеног сваким добром, створио га је као некакав други свет (космос, украс), мали у великоме, као другог анђела, поклоника Богу, сложеног, очевица видиве творевине и посвећеника у тајне умствене творевине; створио га је царем свега што је на земљи, који је под влашћу вишњега Цара; земаљским и небеским, привременим и бесмртним. видивим и умственим, међом између величанства и ништавности, самим духом и телом; духом за благодат а телом за узношење; створио га је духом да остане постојан и да прославља Благодетеља, а телом да страда и страдајући да се сећа и да се поучава, умудрујући се величанством Божанства; створио га је као живу душу која је по икономији овде, односно у овом животу, и која прелази негде друго, односно у будући век; а врхунац тајне је у томе што се човек обожује приклањајући се Богу: обожује се, наиме, учествовањем у божанској светлости, а не заједничарећи са божанском суштином.
Створио га је Бог, дакле, безгрешним по природи и слободним када је у питању воља. Велим „безгрешним“, не због тога што није могао прихватити грех – јер само божанство је непријемчиво за грех, – него због тога што склоност греху није имао у својој природи, него у свом опредељењу, односно, имао је могућност да, уз помоћ божанске благодати, буде постојан и да напредује у добру, али и да се одврати од добра и да се, по допуштењу Божијем, својом слободном вољом обрати ка злу, јер оно што бива по принуди, није врлина.
Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, промењива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.
Каква све може бити бестелесност? Оно што је бестелесно и невидиво и безоблично схватамо на два начина. Једне схватамо таквима по суштини, а друге по благодати; једна су таква по природи, а друга у поређењу са масивношћу материје. О Богу се, наиме, говори као о бестелесном по природи, а о анђелима. о демонима и о душама, као о бестелеснима по благодати и у поређењу са масивношћу материје.
Тело је оно што има три димензије, то јест, оно што има дужину и ширину и дубину, односно, има масивност. А свако тело састављено је из четири елемента[4], док су тела животиња састављена из четири течности.
Треба знати да су та четири елемента: земља, сува и хладна; вода, хладна и влажна; ваздух, влажан и топао, те ватра, топла и сува. Постоје такође и четири течности, које одговарају четирима елементима: црна жуч одговара земљи (сува је и хладна); флегма одговара води (хладна је и влажна); крв одговара ваздуху (влажна је и топла); смеђа жуч одговара ватри (топла је и сува). Плодови су, дакле, састављени из елемената, а сокови из плодова као и тела живих организама састављени су од течности и у њих се разлажу, јер све оно што је сложено, разлаже се на оно од чега је сложено.
О томе да је човек причастник и неживе и бесловесне и словесне природе
Треба имати на уму да човек има учешће у животу и неживих и бесловесних бића, а примио је од разума словесних бића. Са неживом природом, наиме, заједничари по телу и његовом саставу из четири елемента; са биљкама, опет, заједничари и по томе, али и по могућности храњења, раста и произвођења семена, односно, по могућности рађања; док са бесловесним животињама заједничари и по томе, али поврх тога и по страсти, односно, јарости и жељи, као и по чулности и урођеном пориву.
Постоје пет чула: вид, слух, мирис, укус и додир; нагонској кретњи, међутим, припада могућност прелажења са места на место и могућност покретања целога тела те говора и дисања; јер на нама је да то чинимо или не.
Кроз словесност, човек се прибројава бестелесним и духовним бићима, и то размишљајући, умујући и расуђујући о свачему и стремећи ка врлини и целивајући благочешће, круну свих врлина; због тога човек и јесте свет у малом.
Ваља још знати да само тело, а никако и душа, може да се комада[5], да тече и да се претвара из једног облика у други. Претварање, дакако, бива по каквоћи, то јест, у односу на топлоту и хладноћу и томе слично; течење бива при пражњењу тела, јер празне се суве, течне и ваздушасте материје које је потребно надокнадити, према томе глад и жеђ су природне страсти; док комадање представља узајамно раздвајање телесних течности и њихову поделу према врстама и материји.
А посебна својства душе су благочешће и снособност мишљења. Док су заједничка својства душе и тела врлине, које се такође приписују и души, јер се душа служи телом.
Треба имати на уму да оно што је словесно, по природи управља оним што је бесловесно[6]; јер силе душе деле се на словесне и бесловссне. По два су дела онога што је бесловесно: један који не слуша реч разума, односно, не покорава се разуму, и други који слуша реч разума и покорава му се. А реч разума не слуша и не покорава јој се оно што је у нашем бићу животно[7], које се назива и нагонским и семеноносним[8], односно, полним и расадним[9], које се назива и хранитељним; њему, наиме, припада и оно што се тиче размножавања и обликовања тела. Њима не управља разум, него природа. Док оно што је послушно и покорно разуму, дели се на јарост и на жељу. А назива се општим именом бесловесни део душе, јер је страстан[10] и нагонски. Треба још знати да оном делу душе који је покоран разуму припада нагонско кретање.
А ономе делу душе који се не покорава разуму припада оно што је хранитељно, полно и нагонско; производним се, наиме, назива оно што се односи на размножавање, исхрану и полност, а животним се назива оно што се односи на пулсирање.
Постоје, дакле. четири силе које сачињавају систем исхране: сила привлачности, која привлачи храну; сила задржавања, која задржава храну и не дозвољава јој да одмах буде избачена; сила претварања, која претвара храну у течности; и сила избацивања, која одстрањује и путем захода одбацује оно што је сувишно.
Ваља, дакако, знати да од сила које у живом организму почивају неке су душевне, неке физичке. а неке животне. Душевне силе су оне које делају по произвољењу, односно, то су вољно делање и чуло. А вољном делању припада могућност премештања у простору и кретање целог тела, као и способност говора и дисања, јер на нама је да ли ћемо то чинити или не. А природне силе су оне које се тичу исхране, размножавања, осемењавања, животне енергије и дамара, оне, наиме, делују хтели ми то или не.
Треба још знати да су неке од ствари добре а неке лоше. Тако да очекивано добро представља жељу, а оно добро које је присутно представља уживање; на исти начин очекивано зло изазива страх, а присутно зло изазива жалост. Треба знати да смо, рекавши овде „добро“, имали на уму истинско добро, односио, оно што се чини добрим, а тако је и са речју „зло“.
НАПОМЕНЕ:
- Свети Григорије Богослов. Беседа 38. РG 36.321.
- Самовласност: слобода воље.
- Ориген је учио о прапостојању душа, заведен неоплатонским и гностичким учењем.
- Земља, вода, ватра и ваздух
- Да се дели на делове.
- Оно што је без разума (логоса, слова). Аристотел је бесловесним сматрао оно што је природно, јер Природа ни по чему није у заједници са разумом (Никомахова етика, 1.13).
- Онај део душе који одржава живот.
- Поседује силу плодности и обнављања врсте (Зенон Стоик, 1.39).
- Оно што се тиче биља. (Арист. Никомахова етика. 1,13).
- Део душе који је подложан страстима, чувственост душе.