ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

ГЛАВА ПРВА
О изучавању јеванђелских заповести и о животу по јеванђелским заповестима

Почев од самог свог ступања у манастир, монах је дужан да се са свом могућом брижљивошћу и пажњом бави читањем Светог Јеванђеља и да га изучава тако, да му Јеванђеље свагда буде на уму. Тако ће он на сваком свом моралном кораку, за сваки свој поступак и за сваку своју помисао на уму имати спремну јеванђелску поуку То је завештање самог Спаситеља, и оно је повезано с обећањем и претњом. Када је Своје ученике послао да проповедају Јеванђеље, Господ им је рекао: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио (Мт 28,19-20). Обећање, дато ономе који извршава јеванђелске заповести не састоји се само у томе да ће се он спасти, него и у томе да ће ступити у најтешњу заједницу са Богом и да ће постати богостворени храм Божији. Господ је рекао: Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити и Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн 14,21). Из ових речи Господњих види се да би јеванђелске заповести требало изучавати тако, да оне постану наслеђе и својина ума. Тек тада ће бити могуће њихово тачно и потпуно извршавање, какво захтева Господ. Господ се ономе, који извршава јеванђелске заповести, јавља на духован начин. Онај, који те заповести извршава, види Господа духовним оком, умом, и види Господа у себи, у својим мислима и осећањима, осењеним Духом Светим. Нипошто не би требало очекивати да се Господ јави чулним (телесним) очима. То се види из јеванђелских речи, које следе за горенаведенима: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн 14,23). Очигледно је да Господ долази у срце извршиоца заповести и да његово срце чини храмом и обитавалиштем Божијим, да се (Сам Господ) види у том храму. Господ се, међутим, у том храму не види телесним очима него умом, и види се на духован начин. Начин тог зрења (виђења) неразумљив је за почетника и не може му се објаснити речима. Прихвати ово обећање вером, и у своје време познаћеш га блаженим опитом. Претња немарноме у извршавању јеванђелских заповести садржи се у неплодности, отуђењу од Бога и пропасти која му је предсказана. Господ је рекао: Без Мене не можете чинити ништа…Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити… Останите у љубави Мојој. Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој (Јн 15,5-6,9-10). Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца Mojeгa који је на небесима. Многи ће Ми рећи у онај дан (у дан суда); Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса Многа творили? И тада ћу UMјавно казати:… идите од Мене ви који чините безакоње (Мт 7,21-23). Давалац, учитељ и образац смирења, Господ наш Исус Христос, назвао је Своје свесвете, свемогуће и божанствене заповести малим (Мт 5,19) на основу најједноставније форме у којој су изложене, због чега су оне приступачне и разумљиве за сваког, макар и најнеобразованијег човека. Међутим, Господ је упоредо с тим додао да ће се онај, ко намерно и стално крши једну такву заповест, најмањим назвати у Царству небеском или да ће, према објашњењу Светих Отаца, бити лишен Царства небеског и бачен у геену огњену[1]. Заповести Господње су дух и живот и спасавају оног, ко их извршава. Оживљавају онога, који је мртав душом, од телесног (плотског) и душевног чине духовног. Напротив, онај који је немаран према заповестима погубљује самога себе јер остаје у телесном и душевном стању, стању пада, и у себи увећава тај пад. Тјелесни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост (1 Kop2,14) и због тога је потребно да се, спасења ради, од душевног претворимо у духовног, и од старог у новог човека. Тијело и крв не Moгy наслиједити Царство Божије (1 Кор 15,50) и због тога, ради нашег спасења, није неопходно само да се ослободимо утицаја тела или грубих страсти, него и од утицаја крви, чијим посредовањем страсти истанчано дејствују на душу. Који себе удаљују од Тебе (не по телесном положају него по душевном расположењу, уклањајући се од извршења воље Божије) пропашће, погубио си сваког прељубника (тј. одступника) од Тебе јер чини прељубу следећи сопствену вољу и сопствено размишљање, одбацујући јеванђелске заповести или вољу Божију. Ово друго нужно следи за првим. Мени је, као истинском монаху, добро прилепљивати се Богу, полагати на Господа наду своју (Пс 72,27-28).

 
НАПОМЕНЕ:
  1. В. тумачење блаженог Теофилакта Охридског.