ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА
О међусобном сродству како врлина, тако и порока
Требало би да љубљена браћа знају и следеће: све добре помисли и врлине су међусобно сродне. Исто тако су међусобно сродне и све грешне помисли, маштања, грехови и страсти. Услед те сродности, својевољно потчињавање једној доброј помисли повлачи за собом природно потчињавање другој (доброј помисли); задобијање једне врлине уводи душу у другу врлину, сродну и неразлучиву од прве. Напротив, својевољно потчињавање једној грешној помисли повлачи за собом невољно потчињавање другој; стицање једне грешне страсти увлачи у душу и другу, њој сродну страст. Својевољно извршење једног греха повлачи ка невољном паду у други грех, који се рађа из првог. Злоба не трпи да безбрачно живи у срцу, рекли су Свети Оци.[1]
Објаснићемо то примерима. Онај, који је одбацио злопамћење, природно осећа срдачно умилење. Код човека, који се одрекао осуђивања ближњих, помисао природно почиње да види своје грехове и слабости које човек није видео у време, док је осуђивао ближње. Онај, који је ради јеванђелске заповести похвалио или оправдао брата, природно је осетио благонаклоност према ближњем. За сиромаштвом духа следи плач над собом: онај, који је сиромашан духом и плаче над собом, природно постаје кротак. Онај, који је поништио правду пале природе и одрекао се ње, природно је гладан и жедан правде Божије, јер човеку није својствено да живи без неке правде. Напротив, онај који је осудио ближњег природно је осетио презир према њему; онај, који је осетио презир, задобио је гордост. Услед презирања ближњег и уз високо мишљење о себи – а та два стања су неразлучива – појављује се и мржња према ближњем. Услед мржње и злопамћења појављује се окорелост срца. Услед окорелости срца, у човеку почињу да преовладавају телесна осећања и телесно мудровање, због чега се, опет, распламсава блудна страст, умртвљује вера у Бога и надање у Њега. Појављује се тежња ка користољубљу и људској слави, која човека доводи до потпуног заборављања на Бога и до одступања од Њега. На основу тог узајамног сродства како врлина, тако и порока, Дух Свети даје закон истинском служитељу Божијем: По свима заповестима Твојим управљах се…од сваког пута злог спречих ноге моје, да бих сачувао речи Твоје (Пс 118,128,101). Пут неправде – то су грешне помисли и маштања, којима грех улази у душу.
Љубљени брате! Не сматрај да ти је допуштен било какав разговор са помислима, било какво наслађивање маштањима, противним јеванђелском духу. Саглашавање са непријатељима Господњим и сједињење са њима неизбежно прати нарушавање верности Господу и нарушавање јединства са Њим: Који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све (Јак2,10). Као што је нарушавање једне заповести истовремено и нарушавање васцелог закона Божијег или воље Божије, тако је и извршавање једног савета ђаволског истовремено и извршавање ђаволске воље уопште. Подвижник који твори ђаволску вољу лишава се слободе и бива изложен насилном утицају палог духа, и то у оном степену у којем је извршена ђаволска воља. Смртни грех коначно потчињава човека ђаволу и коначно раскида човекову заједницу са Богом, све док се човек не исцели покајањем. Занесеност помислима и маштањима узрокује мање потчињавање и раздвајање, али их ипак узрокује. Због тога је потребно да се уздржимо од свих помисли и маштања несагласних с учењем Јеванђеља и да случајну занесеност (таквим помислима) без оклевања исцелимо покајањем. Молимо љубљену браћу да обрате пажњу на то. Они, који то не знају и не обраћају на то пажњу, трпе велику штету и сами себе лишавају духовног напредовања. На пример, многи који се чувају блудних помисли и маштања сматрају да је наслађивање помислима и маштањима користољубља и славољубља потпуно безначајно. Међутим, према духовном закону су и помисли о имовини, почастима и људској слави такође блудне. У односу човека према Богу, такво значење имају све грешне помисли и маштања, будући да човека удаљују од љубави Божије. Према духовном закону, онај који се наслађује славољубивим и другим грешним помислима и маштањима никад неће успети да се ослободи од блудне страсти, ма колико се подвизавао против ње. Преподобни Макарије Велики каже: „Морамо чувати душу и свесрдно пазити да се не присаједини нечистим и злим помислима. Као што тело, присаједињено другом телу, бива заражено нечистотом, тако се квари и душа, сједињујући се са нечистим и злим помислима; саглашава се с њима у једном, тј. са помислима које воде ка овом или оном греху, и које бацају у свако зло, као што је неверје, лукавство, славољубље, гнев, завист, свађа. Управо то и значе речи: Очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа (2Kор 7,1). Знај да се под дејством непотребних помисли у души потајно извршава оскрнављење и блудничење.“[2]
НАПОМЕНЕ:
- Преподобни Марко Подвижник, Слово о покајању и Слово о крштењу.
- 7. слово, 4. глава.