ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА
Први начин борбе с палим ангелима

У претходном поглављу смо начин борбе палих ангела са људима изложили у нама доступним подробностима, које су неопходне и схватљиве већ узнапредовалим монасима. Овде ћемо понудити начин борбе са духовима какав доликује почетницима и готово да је једини који њима може да буде познат на основу опита. Начин борбе почетника са невидљивим духом, којег ум може да види само у помислима и маштањима, садржи се у томе да монах – почетник без оклевања одбаци грешне помисли и маштања и да нипошто не ступа нити у разговор нити у надмудривање са њима, не обраћајући и не заустављајући на њима пажњу, како се помисли и маштања не би урезали у ум, јер ће их ум на тај начин присвојити. На монаха, који је задобио извесну духовну опитност и извесни духовни напредак, у почетку највише дејствује једна безлична помисао, која доноси само сећање на грех. Већ након тога, уколико ум ступи у разговор са предложеном помишљу, појављује се, као помоћ помисли, грешно маштање. Монаху – почетнику, чији су тело и крв веома живи, помисао и грешно маштање јављају се истовремено. Уколико он изгуби и најкраће време обративши пажњу на њих и започевши разговор са помишљу, привидно се не саглашавајући с њом и противуречећи јој, неминовно ће бити побеђен и предаће јој се. И најопитнији монах, чак и ако би провео стотину година у монашким опитима, још увек је недовољно опитан у поређењу с палим ангелом, чија се опитност у борби са служитељима Божијим изоштрила током хиљада година. Какав значај у тој борби може да има почетник, неопитан монах, који не поседује чак ни опитно, живо знање о постојању палог ангела? Борба са њим представља сигуран пораз за монаха – почетника. Иако се наша прамајка Ева налазила у стању непорочности и светости, тек што је ступила у разговор са змијом, ова ју је својом лукавошћу привукла ка преступању заповести Божије и паду (в.Пост 3). Она нипошто није смела да започиње разговор са лукавом змијом! Она нипошто није смела да почне да расуђује о вредности заповести Божије! Будући да није имала никаквог опитног познања о злу и лукавству – а злонамерна бића своју злонамерност обично прикривају лицемерјем и лукавством – њу је лако привукао савет убице, који је свој убиствени савет прекрио маском добронамерности. Таквој превари и несрећи излажу се и неопитни монаси. „Наша душа, која је проста и добра јер ју је као такву створио њен благи Владика, наслађује се ђаволским маштовитим прилозима; будући њима преварена, она се управља ка злу које се њој представља као добро, и своје помисли меша (сједињује) са маштањима.“[1]

Сви Оци су сагласни у томе да монах – почетник мора одбацити помисли и маштања на самом њиховом почетку, не ступајући нити у надмудривање нити у разговор са њима. Тако треба поступити особито кад су у питању блудне помисли и маштања. Оци предлажу два оруђа за одбијање грешних помисли и маштања: 1) неодложно исповедање помисли и маштања старцу, 2) неодложно обраћање Богу с најтоплијом молитвом за протеривање невидљивих непријатеља. Преподобни Касијан Римљанин каже: „Свагда мотри на главу змије, тј. на почетак помисли, и одмах о њима испричај старцу. Научићеш да газиш штетне подухвате змије онда, кад се не будеш стидео да их све, без изузетка, откријеш свом старцу.“[2]

У време процвата монаштва, овај начин борбе са демонским помислима био је заједнички за све монахе – почетнике. Почетници, који су се непрестано налазили уз своје старце, исповедали су им своје помисли у свако доба, као што се може видети из житија преподобног Доситеја. Они почетници, који су код старца долазили у одређено време, исповедали су своје помисли једном дневно, увече, као што се може видети из Лествице и других светоотачких књига. Древни монаси су исповедање својих помисли и руковођење саветом опитног старца сматрали за неопходност без које се не могу спасти. Преподобни авва Доротеј каже: „Не познајем други пад монаха осим оног, када он верује свом срцу. Неки кажу: човек пада због овога или због онога, а ја, као што сам рекао, не познајем други пад осим онога, када се човек поводи за самим собом. Не постоји ништа опасније и погубније од тога. Бог ме сачувао, и ја сам се увек плашио те несреће.“[3]

Поуке духоносног старца непоколебиво воде монаха – почетника путем јеванђелских заповести, и ништа га у тој мери не разлучује од греха и зачетника греха, тј. демона, као стално и појачано исповедање греха на самим његовим почецима. Такво исповедање успоставља непомирљиво непријатељство између човека и демона, што је спасоносно за човека. Поништавајући неодлучност или колебљивост између љубави према Богу и љубави према греху, такво исповедање даје необичну снагу доброј намери, а затим и необичну брзину напредовању монаха, у шта се опет можемо уверити из житија преподобног Доситеја. Они монаси, који због немања старца нису могли да дејствују против греха сталним и учесталим исповедањем грешних помисли, дејствовали су против њега сталном и учесталом молитвом, као што је, на пример, чинила преподобна Марија Египћанка.[4]

Дејствовање молитвом мора бити сасвим одлучно и без икаквог претходног разговора с помишљу, а утолико пре без било каквог наслађивања њоме. Чим осетиш долазак непријатеља, устани на молитву, приклони колена, а руке подигни ка небу или се распростри по земљи. Удари том муњом непријатеља у лице и он неће моћи да ти се одупре, него ће се ускоро навићи да се брзо окрене у бекство. Потребно је одбацивање неодлучности, тј. колебања између љубави према Богу и љубави према греху: тиме се чува, узраста и јача наша добра намера и стремљење ка Богу, чиме на себе привлачимо особиту милост Божију. „Ако будемо стално држали мач у рукама, Бог ће стално бити с нама; ако будемо храбри, Он ће нам учинити милост“, рекао је Пимен Велики.[5]

Изванредан образац супротстављања грешним помислима молитвом видимо у житију преподобне Марије Египћанке.[6] Свети Исаак Сиријски каже: „Ако се неко не надмудрује с помислима које је непријатељ лукаво посејао у нас, него разговор са њима пресеца молитвом Богу, онда то служи као знак да је његов ум задобио премудрост од благодати и да га је правилно разумевање ствари ослободило од (узалудног и сувишног) труда. Он је проналажењем кратког пута пресекао дуготрајно лебдење (туђиновање) по развученом путу. Ми нисмо у свако доба способни да противуречимо свим помислима које нам се супротстављају и да их победимо: у већини случајева ми од њих задобијамо ране, за чије је исцелење потребно веома дуго време. Ти сам ступаш у битку са борцима оснаженим опитом дугим шест хиљада година! Твој разговор са њима пружиће им прилику да ти промишљено задају пораз, који превазилази меру твоје премудрости и разума. Чак и ако их победиш, твој ум ће остати оскрнављен скверном (нечистом) помисли које су они донели, а задах њиховог злосмрадија дуго ће се задржати у твом чулу мириса. Ако употребиш први начин, бићеш слободан и од њих и од њихових последица. Нема друге помоћи, осим Бога.“[7]

Посебно се мора избегавати разговор и надмудривање са блудним помислима. Подвижник се најлакше упушта у такво надмудривање, јер погрешно претпоставља да су се помисли и маштања сами од себе појавили у његовој души и да могу бити обуздани снагом разборитог саветовања самога себе. Он услед своје неопитности не схвата да је дошао демон и да се радо упушта у разговор и надмудривање с њим, поуздано знајући да ће сладострасне помисли и маштања у души почетника наићи на саосећање, да ће побудити и распламсати сладострашће које у њој живи. Демон нас заводи и привлачи ка разговору и надмудривању, час као да се повлачи и удаљује, час поново нападајући, са пуном надом да ће извојевати коначну победу над нама. Свети Јован Лествичник је рекао: „Немој ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори с нама. Ко хоће да се бори са својим телом и да га победи својим сопственим снагама, узалуд се мучи, јер ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости онај који би хтео да своје тело умртви. Признај пред Господом немоћ своје природе, потпуно свестан своје неспособности, па ћеш неосетно добити дар целомудрености… Овај демон, много више него други, пази на тренутке када нисмо у стању да покренемо своје тело да се моли против њега. Тада тај зликовац највише и покушава да нам наметне борбу. Онима, који још нису стекли праву молитву срца, одговара (у борби са демоном блуда) подвиг телесне молитве, тј. ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, често падање на колена – а све то, међутим, они често не могу чинити у присуству других људи. Стога демони покушавају да их нападну управо тада. А они, будући неспособни да им се супротставе снагом ума и невидљивом силом молитве, подлежу, можда и против своје воље, нападачима својим. У тим случајевима, ако можеш, брзо се удаљи на неко скровито место. Погледај горе душевним оком, ако ти је могуће. Ако не, онда погледај према небу макар и телесним оком, држећи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика. Завапи ка Силноме да те спасе, завапи не одабраним речима него смиреним шапутањем, почињући најпре са овим: Помилуј ме, Господе јер сам немоћан (Пс 6,3). Тада ћеш на сопственом искуству осетити силу Вишњега, и својим вапајем ка Невидљивоме отераћеш на невидљив начин невидљиве непријатеље. Човек, који је навикао да се тако бори, брзо ће почети да гони од себе своје непријатеље и самом мишљу, јер овим другим даром Бог награђује подвижнике за њихов први подвиг.“[8]

„Када легнемо у постељу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобљава са демонима. И ако је сластољубив, он радо постаје наш издајник. Нека сећање на смрт увек спава и устаје с тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, јер ти у сну ништа друго не може помоћи тако као то.“[9] Демон блуда бестидно напада чак и свете и духоносне људе, као што се може видети из житија преподобних Макарија Александријског, Пахомија Великог и других угодника Божијих. Ни светим људима није увек била довољна само умна молитва да би се супротставили непријатељу који има потпору у нашој палој природи. И они су понекад морали да, у време појачане битке, прибегну телесним подвизима и да срдачној молитви помогну учествовањем тела (у молитви), као и обуздавањем тела напорним радом до његовог исцрпљивања. На неке монахе, који воде опрезан живот и који су очували телесну девственост, блудни демон напада са посебном жестином. Тако се догодило младом монаху, растројеном саветом неопитног старца, о чему преподобни Касијан приповеда у Слову о расуђивању.[10]

Преподобни Пимен Велики је говорио: „Као што царски штитоноша свагда стоји спреман пред царем, тако и душа треба да је свагда спремна да се супротстави демону блуда.“[11] Из тог разлога монаси, које нападају силне страсти, увек морају бити спремни да им се супротставе. И у саму постељу, на коју лежу да би отпочинули у сну, одлазе одевени и опасани, као да су наоружани, и они управо и јесу наоружани будношћу и ревношћу, како би, у случају да се појави непријатељ, без оклевања устали и одбили га. Из тог разлога се у неким, добро уређеним атонским манастирима, сачувао свети древни обичај према којем се свој браћи заповеда да на починак не одлазе другачије него одевени. На такав обичај указује само Јеванђеље (в. Лк 12,3536). Знај, побожни монаху, да се у оно време, кад ти сатана дође са својим искушењима, ту налази и твој свудаприсутни Господ. Он мотри на тебе, на твој ум и срце,и очекује чиме ће се овенчати твој подвиг[12]: да ли очувањем верности Господу или издајом Господа? Да ли пројављивањем љубави према Господу и ступањем у заједницу с Њим, или пројављивањем љубави према сатани, и ступањем у заједницу с њим? И једно и друго је нужна последица сучељавања са невидљивим непријатељем. Истинско монаштво је невидљиво мучеништво. Живот монаха је ланац непрестаних борби и страдања, а победнику се дарује живот вечни – заруке Светога Духа. Оном монаху, којег Бог хоће да обогати духовним разумом и духовним даровима, догађају се силне борбе. Који побиједи, наслиједиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син, каже Свето Писмо (Отк 21,7). Према томе, не очајавајмо!

 
НАПОМЕНЕ:
  1. Слово о трезвеноумљу, 43. глава. Добротољубље, 2. том.
  2. Преподобни Касијан Римљанин, О уредбама општежића, 4. књига, гл. 37.
  3. 5. поука о томе, како се не сме веровати свом разуму. Наводећи горепоменуту повест о Теопемпту, преподобни Доротеј у овој поуци каже да је тај монах постао играчка демона управо због тога што није имао обичај да исповеда помисли које су му долазиле.
  4. Житије преподобне Марије, Четиј Минеј за 1. април.
  5. Алфавитни Патерик.
  6. Житије преподобне Марије.
  7. 30. слово. Свети Исаак је живео у 6. веку по рођењу Христовом.
  8. 15. поука.
  9. Исто.
  10. Добротољубље, 4. том, у руском издању.
  11. Алфавитни Патерик.
  12. У житију преподобног Антонија Великог приповеда се следеће: „У вре-ме најјаче демонске битке, преподобни је изненада био обасјан неизрецивом светлошћу, при чему су демони и њихова искушења ишчезли. Познавши да му је приступио Господ, Антоније је ускликнуо: Тосподе! Где си досад био’, а затим зачуо глас: ‘Био сам овде, али сам хтео да видим твоју одважност’, итд. Четиј Минеј за 17. јануар.