ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТА
О злопамћењу
Човеков пад је дубока и скривена тајна! Човек никако не може да је позна сопственим напорима, јер је међу последицама пада и слепило ума, које уму не допушта да сагледа дубину и таму пада. Стање пада се варљиво представља као стање тријумфа, а земља изгнанства као једино поље напретка и наслађивања. Оном подвижнику, који Му искрено и свом душом служи, Бог постепено открива ову тајну. Какав нам се, браћо, страшан и разнолик призор указује приликом разоткривања ове тајне! Како да се не престрашимо, кад се по заповести Божијој у бездану срца обнаже адске провалије! Како да се не престрашимо, особито из тог разлога што су нашу немоћ потврдила безбројна горка искуства! Како да се не испунимо ужасом на мисао да нека убиствена страст може потајно дуго да живи у срцу, а онда да се појави и изненада погуби човека! И то је сасвим исправно. Онај, међутим, ко се боји греха, и ко нема поверења у самога себе, безбедан је од греха. Желећи да љубљену браћу упознамо са тајнама греха како би се од њега заштитили, нећемо пропустити да овде укажемо на оно страшно, невидљиво пустошење које у души изазива страст злопамћења. Бог је љубав, рекао је Свети Јован Богослов (1 Јн 4,8). Према томе, одбацивање љубави или злопамћење је одрицање од Бога. Бог се удаљује од злопамтивог, лишава га Своје благодати, одлучно се отуђује од њега и препушта га душевној смрти, уколико се он не постара да се благовремено излечи од убиственог моралног отрова, од злопамћења.
У Антиохији, престоници Истока, у првим вековима хришћанства, живела су двојица пријатеља, Саприкије презвитер и грађанин Никифор. Дуго су живели у најприснијем пријатељству. Међутим, сејач зла, ђаво, посејао је непријатељство међу њима које је нарастало и претворило се у непомирљиву и огорчену мржњу. Како се каже у житију, најпре се уразумио и освестио Никифор. Он је разумео да је мржњу посејао и учврстио ђаво, и тражио је да се помири са Саприкијем. Саприкије је упорно одбијао предлог о помирењу, који је више пута поновљен. И док су између ова два човека владали такви односи, у време владавине царева Валеријана и Галијена у Антиохији је изненада дошло до прогона хришћана. Као хришћанин и презвитер, Саприкије је био ухапшен и изведен пред антиохијског управитеља (хегемона). Присиљавали су га да принесе жртву идолима, али је Саприкије исповедао Христа и, током тог исповедања, натприродно претрпео страшне муке. Како разнолики покушаји нису могли да поколебају Саприкијеву одлучност да Исуса Христа исповеди као Бога, управитељ (хегемон) је наредио да му одсеку главу. Кад је чуо за Саприкијев подвиг, Никифор је пожелео да добије опроштај и благослов од мученика, који је извршавао свој подвиг и већ пошао да га овенча смрћу од џелатове руке. Никифор је пожурио да сусретне мученика. Пао је пред његове ноге и рекао: „Мучениче Христов! Опрости мени, који сам сагрешио пред тобом!“ Саприкије му, међутим, није дао никакав одговор, јер је имао срце обавијено злобом. Ма колико да је Никифор понављао своје молбе, окамењени и заслепљени Саприкије је на њих одговарао само мржњом испуњеним ћутањем и одвраћањем погледа. Тако су дошли до места извршења казне. Никифор је поново замолио Саприкија за опроштај. „Молим те, мучениче Христов, да ми опростиш ако сам, као човек, сагрешио пред тобом. Свето Писмо каже: Иштите, и даће вам се (Мт7,7). Ево, и ја тражим: дај ми опроштај!“ Саприкије се није приклонио ни пред том предсмртном молбом. Тада се догодило да се благодат Божија, која га је крепила у мученичком подвигу, изненада удаљила од њега. Кад су мучитељи хтели да му одсеку главу, он се одједном окренуо према њима с питањем: „Зашто хоћете да ме казните?“ „Зато, што си одбио да принесеш жртве боговима и што си због неког човека, названог Христос, презрео царску заповест!“ Несрећни Саприкије им је рекао: „Не убијајте ме. Учинићу оно што је цар заповедио. Поклонићу се боговима, и принећу им жртву.“ Кад је чуо те страшне Саприкијеве речи, Свети Никифор га је са сузама преклињао: „Не чини то, љубљени брате, не чини то! Не одричи се нашег Господа Исуса Христа, немој да изгубиш небески венац, који си исплео трпљењем многих мука! Ево, код врата стоји Владика Христос, Који ће ти се одмах јавити. Он ће ти дати вечну награду за привремену смрт, ради чијег си прихватања и дошао на ово место!“ Саприкије није обратио ни најмању пажњу на ове речи и целим бићем се устремио ка вечној пропасти. Видевши да је презвитер коначно пао и да се одрекао Христа, истинитог Бога, Никифор је, подстакнут божанственом благодаћу, почео да довикује мучитељима: „Ја сам хришћанин! Ја верујем у нашег Господа, Исуса Христа, Којег се Саприкије одрекао! Одсеците мени главу!“
Жеља Светог Никифора била је испуњена.[1] Очигледно да је једном човеку, од Светог Духа, Који је одмах одступио, одбацивање јеванђелске заповести урачунато као одбацивање Христа у срцу; без исповедања Христа срцем није могло да се одржи ни Његово исповедање устима. Другоме је брижљиво испуњење заповести подарило високо достојанство мученика. Никифора је у то достојанство неочекивано уздигла благодат Светог Духа, обухвативши његово срце, јер је (његово срце) испуњавањем заповести Божије било припремљено за Духа Светога.
Ево и друге повести. Двојица монаха у Кијевопечерској лаври, јеромонах Тит и јерођакон Евагрије, живели су у једномислију и духовном пријатељству. Њихова узајамна љубав била је пример за поуку и предмет дивљења остале браће. Непријатељ, који мрзи добро, навикао је да сеје коров међу пшеницу и да пшеницу претвара у коров. Он то посебно чини онда кад човек спава, тј. кад не пази и не страхује да ће бити покраден, кад сматра да је добро које је задобио постојано и неотуђиво. Тако је и љубав ових монаха преобратио у непријатељство. Тит и Евагрије су постали толико ненаклоњени један другоме да један другога нису могли ни да погледају. Браћа су више пута тражила од њих да се помире. Они, међутим, нису хтели ни да чују за помирење. Након што је прошао значајан временски период од њихове свађе, јеромонах Тит се тешко разболео. Болест је била тако тешка да су изгубили сваку наду у његово оздрављење. Он је тада почео горко да плаче због свог сагрешења. Са великим смирењем прихватио је кривицу на себе и послао је код јерођакона да моле за његов опроштај. Јерођакон, међутим, не само да није хтео да опрости, него је о јеромонаху изговорио мноштво грубих речи, па чак и проклетства. Браћа су, међутим, видевши да Тит умире, насилно довела Евагрија код њега да би се помирили. Кад га је угледао, болесник се придигао са постеље, поклонио се посетиоцу, пао пред његове ноге и са сузама рекао: „Опрости ми, оче, и благослови!“ Евагрије се окренуо од њега и пред свима изговорио следеће, страшне речи: „Никада се нећу помирити с њим, ни у овом ни у будућем веку!“ Чим је то изрекао, Евагрије се отргао из руку браће која су га држала и пао. Браћа су хтела да га подигну, али се показало да је Евагрије умро. Нису могли нити руке да му савију, нити да му затворе уста, нити да му склопе очи. Болесни јеромонах Тит устао је са постеље здрав, као да никада није ни био болестан. Све присутне обузео је ужас. Почели су да запиткују исцељеног презвитера на који је начин дошло до његовог оздрављења. Блажени Тит им је одговорио: „Док сам био тешко болестан, видео сам ангеле како се удаљују од мене и плачу због пропасти моје душе, затроване злопамћењем. Видео сам и демоне, који су се радовали што ћу пропасти због свог гнева. Зато сам почео да вас молим да одете код брата и да га замолите да ми опрости. Кад сте га довели, ја сам му се поклонио, а он се одвратио од мене. Тад сам видео да је један од страшних ангела, који је држао огњено копље, ударио њиме онога што неће да опрости, због чега је овај пао и умро. Тај исти ангео пружио ми је руку и подигао ме, и ето, сад сам здрав!“ Браћа су дуго плакала због Евагрија, који је умро страшном смрћу. Сахранили су га у оном истом положају у којем се и укочио, са отвореним очима и раширеним рукама.[2]
Браћо! Страхујмо од наше слабости! Страхујмо од греха, који нас лако обмањује, који нам се лако прикрада, поробљује нас и баца у окове! Страхујмо од наше пале природе, која не престаје да рађа греховни коров! Неопходно је да стално пазимо на себе, и да своје понашање и душевно стање преиспитујемо Јеванђељем, нипошто не дозвољавајући никаквој греховној склоности да оснажи и да се умножи у души услед тога што смо ту склоност сматрали неважном. „Кад се нађеш на почетку зла, немој да кажеш: ‘Неће ме победити.’ Колико си се нашао у злу, толико си њиме већ побеђен“[3], каже Свети Марко Подвижник. Требало би знати и то, да „мала сагрешења ђаво представља као још мања, јер другачије не би ни могао да нас доведе до великих сагрешења“[4], како је рекао овај исти преподобни. Никако се не сме запоставити коров који је поникао у срцу или грешне помисли, које су се појавиле у уму. Помисли се без оклевања морају одбацити и одагнати, а грешна осећања искоренити и уништити, тако што ћемо им супротставити јеванђелске заповести и притећи молитви. Коров се лако чупа док је слаб и млад. Међутим, кад се услед времена и навике укорени, његово чупање је повезано с највећим напорима. Када ум прихвати и усвоји грешну помисао, она постаје део начина размишљања или разума, и лишава га његове правилности. Кад се грешно осећање укорени у срцу, оно као да постаје његово природно својство и лишава срце духовне слободе. Стећи ћемо несумњиво уверење у неоспорну истину: Бог се будно стара о монаху и о сваком православном хришћанину, који се у потпуности предао на служење Богу и вољи Божијој. Бог га чува, саздаје, уобличује његову душу и припрема га за блажену вечност. Све недаће, које нам узрокују људи, не дешавају нам се другачије него по Божијем допуштењу, ради наше суштинске користи. Кад нам те недаће не би биле заиста потребне, Бог не би ни допустио да се догоде. Оне су нам потребне због тога, да бисмо имали прилику да опростимо ближњима и да на тај начин задобијемо и опроштај својих сагрешења. Оне су нам неопходне да бисмо сагледали промисао Божији који бди над нама и да бисмо стекли живу веру. Она се у нама јавља онда, кад из многобројних искустава научимо да нас из недаћа и тешких околности свагда изводи свесилна десница Божија, а не наша довитљивост. Недаће су нам неопходне и зато, да бисмо задобили љубав према непријатељима, чиме се срце коначно очишћује од отрова злобе и постаје способно за љубав Божију, за примање особите, обилне благодати Божије. Савез љубави према ближњем с љубављу према Богу јасно се види из две наведене повести. Из тих повести је јасно да љубав према непријатељу представља онај виши степен на лествици љубави према ближњем, са којег ступамо у необухватну ложницу љубави према Богу. Свим силама ћемо приморати своје срце да ближњима опрости све врсте увреда, ма какве да су оне, да бисмо и ми задобили опроштај својих безбројних сагрешења којима смо ражалостили величанство Божије. Нећемо допустити да нас надвлада неверје и да се препустимо разноликим бригама, домишљањима, маштањима и досетљивостима којима ћемо се сачувати од непријатеља и којима ћемо се супротставити њиховој злонамерности. То нам је забранио Господ, рекавши: Не противите се злу (Мт5,39). Притешњени тешким околностима, с молитвом ћемо притећи свемоћном Богу, у чијој смо потпуној власти и ми и наши непријатељи, и наше околности, и околности свих људи. Бог може самовласно да расподели свима, и да у једном тренутку надвлада и поништи и највеће тешкоће. Брижљиво ћемо се молити за своје непријатеље, тако да том молитвом из свог срца избришемо злобу и да, уместо ње, на срце накалемимо љубав. „Онај, што се моли за људе који му чине неправду, побеђује демоне. Онога пак, који им се противи, демони рањавају“, рекао је преподобни Марко Подвижник.5 Изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога, рекао је Апостол (Еф6,16). Те стреле су различита дејствовања демона у нама, која покрећу болести пале природе: успаљивање срца гневом, распламсавање помисли и маштања, нагоне за осветом, многобрижна и многобројна домишљања, већином неостварива и недолична, о супротстављању непријатељу, о победи над њим и о његовом уништењу, о осигуравању за себе стабилног положаја, који није изложен никаквим опасностима. Онај, који је стекао веру, стекао је Бога за свог посленика, и уздигао се изнад сваког лукавства, не само људског него и демонског. Онај, који је стекао веру, задобија могућност да се дотакне истинске, чисте молитве, коју не може покрасти никаква брига о самоме себи, никаква бојазан, никаква маштања и слике, које духови злобе нуде уобразиљи. Својом вером у Бога, благочестиви монах је себе поверио Богу: он живи у чистоти срца и безбрижности. Он размишља и брине само о једном, а то је да у сваком погледу постане оруђе Божије и извршитељ Божије воље.
НАПОМЕНЕ:
- Четиј Минеј, 9. фебруар.
- Четиј Минеј, 27. фебруар.
- Слово о духовном закону, гл. 170.
- Исто, гл. 94.