ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
О упражњавању молитве Исусове
Уколико живиш у обитељи у којој се у цркви служи вечерње правило с поклонима, кад се вратиш у келију одмах се прихвати молитве Исусове. Ако пак живиш у обитељи у којој се вечерње правило служи у цркви али без поклона, ти онда, када дођеш у келију, најпре одслужи правило с поклонима, а након њега се прихвати молитве Исусове. Ако припадаш обитељи у којој не постоји заједничко вечерње правило него је свакоме препуштено да га одслужи у келији, онда најпре одслужи правило с поклонима, а потом се прихвати молитвословља или псалмопојања и најзад молитве Исусове. У почетку наложи себи да молитву Исусову с пажњом и неужурбано изговориш стотину пута. Касније, уколико увидиш да можеш да изговориш више молитава, додај и другу стотину. Током времена, број изговорених молитава се према потреби може још умножити. Да би се ова молитва пажљиво и неужурбано изговорила стотину пута, потребно је око тридесет минута или око пола сата; неким подвижницима је потребно и више времена. Молитву не изговарај ужурбано, једну непосредно за другом, него после сваке молитве направи кратак предах и на тај начин помози уму да се усредсреди. Непрекидно изговарање молитве довешће до расејаности ума. Предахе чини са опрезом; диши тихо и полако: тај механизам чува од расејаности. Окончавши мољење молитвом Исусовом, не упуштај се у разна размишљања и маштања која су увек бескорисна, саблажњива и варљива, него време до сна проведи сагласно с усмерењем које си задобио у молитвеном подвигу. Док осећаш како ти наилази сан, понављај молитву и усни с њом. Научи се да, кад се пробудиш, твоја прва мисао, прва реч и прво дело буде молитва Исусова. Изговоривши је неколико пута, устани с постеље и похитај на јутрење. Током јутрења, ако је то могуће, прихвати се молитве Исусове. Будеш ли имао нешто слободног времена између јутрења и Литургије, опет се прихвати молитве Исусове. Управо тако поступај и после обеда. Оци саветују да се после обеда бавимо сећањем на смрт.[1] То је сасвим правилно. Међутим, жива молитва Исусова не може се разлучити од живог сећања на смрт[2]; живо сећање на смрт повезано је са живом молитвом Господу Исусу, који је смрћу укинуо смрт и Својим привременим потчињавањем смрти даровао људима живот вечни. Корисно је да се у време црквених богослужења упражњава молитва Исусова: спречавајући расејаност ума, она му помаже да обрати пажњу на црквено појање и читање. Потруди се на молитви Исусовој тако да она постане твоја непрестана молитва, за шта је веома погодна будући да је веома кратка, а због чега су дуготрајне молитве непогодне. Свети Оци су рекли: „Без обзира на то да ли једе или пије, да ли борави у келији или на послушању (на манастирском послу и раду), да ли путује или ради нешто друго, монах је дужан да непрестано вапије: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.[3]
НАПОМЕНЕ:
- 7. слово преподобног Нила Сорског.
- Лествица, 28. поука.
- Калист и Игњатије Ксантопули, 21. глава. Добротољубље, 2. том, у руском издању.