ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА СЕДАМНАЕСТА
O молитви
Будући кћер извршавања јеванђелских заповести, молитва је, према заједничком мишљењу свих Светих Отаца, истовремено и мати свих врлина.[1] Услед сједињења духа човечијег са духом Господњим, молитва рађа врлину. Врлине које рађају молитву разликују се од врлина које рађа молитва. Прве су душевне, а друге духовне. Молитва је превасходно испуњење прве и главне од оне две заповести у којима су усредсређени Закон, Пророци и Јеванђеље (Мт 22,37-40). Немогуће је да се човек свим својим помислима, свом својом снагом и свим својим бићем устреми ка Богу другачије осим уз дејствовање молитве, када она васкрсне из мртвих[2] и оживи, као одухотворена, силом благодати. Молитва је огледало монашког напредовања.[3] Разматрајући своју молитву, монах спознаје да ли се спасао или још страда у узбурканом страственом мору, изван освештане луке. У таквом познању руководитељ му је богонадахнути Давид који је, молитвено беседећи с Богом, рекао следеће: По томе познадох да си ме (Ти) хтео, јер се не обрадова непријатељ мој нада мном. А мене си због безазлености [моје] прихватио, и утврдио си ме пред Тобом до века (Пс 40,12-13). To значи: познао сам, Господе, да си ме помиловао и присвојио, јер сам силом своје молитве непрестано одбијао све непријатељске помисли, маштања и осећања. Ова милост Божија према човеку показује се онда, када човек осети милост према свим својим ближњим и кад опрости свима који су му скривили (в.Мт 6,14-15 и 7,2; Лк 6,37-38). Молитва мора да буде главни монашки подвиг. У њој се морају усредсредити и сабрати сви његови подвизи. Посредством молитве, монах се на најтешњи начин привезује за Господа и сједињује у један дух са Господом (в. 1 Кор 6:11). Потребно је да се од самог ступања у манастир научимо правилној молитви, како бисмо посредством ње напредовали и остварили своје спасење. Правилности молитве и њеном напредовању противе се наша повређена (искварена) природа и пали ангели, који се труде да останемо њихови робови, у стању пада и одбачени од Бога, који је заједнички и људима и палим ангелима.,
НАПОМЕНЕ:
- 1. глава 3. слова преподобног Макарија Великог.
- Овај израз припада Св. Јовану Лествичнику, в. 28. поуку у Лествици.
- Лествица, 28. поука