ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ПЕТНАЕСТА
Љубав према ближњем служи као средство да се достигне љубав према Богу
Све своје појединачне заповести Спаситељ света је сјединио у две главне, опште заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двијема заповијестима виси сав Закон и Пророци, рекао је Он (Мт 22,37-40). Иако је заповест о љубави према Богу узвишенија од заповести о љубави према образу Божијем тј. према човеку онолико, колико је Бог узвишенији од Свог образа, заповест о љубави према ближњем служи као темељ заповести о љубави према Богу. Онај који није поставио темељ узалудно ће се трудити да подигне зграду: она никако неће моћи да се одржи, будући да нема темељ. Љубављу према ближњем ми ступамо у љубав према Богу. Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (в. 1 Јн2,23), док је љубав према ближњем љубав према Христу у ближњем: љубећи ближњега, љубећи га у Господу, тј. према заповестима Господњим, ми задобијамо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу. Савез љубави према Богу с љубављу према ближњем превасходно је изложен у посланицама Светог Апостола, Јеванђелисте Јована Богослова. Према учењу Богослова, немогуће је љубити Бога ако претходно не љубимо брата. Љубав према брату састоји се у томе да у односу на њега извршавамо заповести Господње (в.2Јн 6). To исто учење обзнањују и сви учитељи монаштва. Преподобни Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Задобивши брата, задобићемо Бога; саблазнивши брата, сагрешили смо против Христа.“[1] Преподобни Јован Колов, један од највећих отаца египатског скита, рекао је следеће: „Кућа се не може саградити почевши од врха; њена изградња мора почети од темеља и уздизати се ка врху.“ Затим су га упитали: „Шта значи темељ?“ Он је на то одговорио: „Темељ је наш ближњи. Најпре морамо задобити њега и од њега почети. На њему се заснивају све заповести Христове.“[2] Преподобни Марко Подвижник: „Не можемо се другачије спасти осим кроз ближњег.“[3] Сагласно томе расуђују и поучавају сви Свети Оци. То је заједничко хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово. Сву своју пажњу обрати на задобијање љубави према твом ближњем, као на основу твог живота и монашког подвига. Љуби ближњега према упутству јеванђелских заповести, а нипошто према склоностима свог срца. Љубав, коју је Бог усадио у нашу природу, оштећена је падом и не може да дејствује правилно. Нипошто јој немој допустити да дејствује! Њена дејства су лишена непорочности и мрска су пред Богом као оскрнављена жртва. Плодови њеног дејства су душегубни и убиствени. Ближњег ћеш љубити на следећи начин: не гневи се и у односу на њега не буди злопамтив; не дозволи себи да ближњем упутиш било какве прекорне, погрдне, подругљиве и заједљиве речи; сачувај мир са њим колико год је то у твојој могућности; смируј се пред њим; не свети му се ни непосредно ни посредно; попусти му у свему, у чему се може попустити; одвикни се од противуречења и препирке као од знамења гордости и самољубља; добро говори о онима који те клевећу; за зло плати добром; моли се за оне који ти смишљају разна ожалошћења, увреде, искушења и прогоне (в.Мт5,2148). Никада и ни под каквим изговором никога не осуђуј, и ни о коме немој судити да ли је добар или рђав, имајући пред очима оног једног рђавог човека за којег ћеш морати да одговараш пред Богом – самога себе. Према ближњем поступај онако, како би желео да поступају према теби (в.Мт 7,1-12). Отпусти и од срца опраштај људима њихова сагрешења против тебе, да би и Отац твој Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може да те збаци и вечно закључа у адске тамнице (в.Мт 18,23-35). Не задобијај пристрашћа, а посебно блудну страст према твом ближњем; под ближњим се подразумева како мушки, тако и женски пол. Ако се на неки начин, погођен непријатељском стрелом, неочекивано њима заразиш, не очајавај, знајући да ми у самима себи носимо могућност да се заразимо свим страстима и да се то догађало и великим светитељима. Уложи сваки напор да се исцелиш. Најзад, не вређај брата многоговорљивошћу, празнословљем, блиским познанством и слободним обраћањем с њим. Понашајући се тако у односу на ближњег, пружићеш и задобићеш Богом заповеђену и богоугодну љубав и њоме ћеш отворити приступ ка љубави Божијој. Свети Симеон Нови Богослов је рекао: „Не задобијај посебну љубав ни према коме, а посебно не према почетнику, чак и ако би ти се чинило да је то особа сасвим доброг а не непристојног живљења. У већини случајева, духовна љубав се претвара у страсну и ти падаш у бескорисну жалост. То се највише догађа подвижницима. Према сваком брату у општежићу мораш се понашати као странац, а посебно према оној браћи коју си познавао у свету, и свакога мораш подједнако љубити.“[4] Свети Исаак (каже): „Пријатељство с младићима је блуд којег се гнуша Бог. За такву рану нема мелема. Онај, који по милосрђу и без разлике све подједнако љуби, достигао је савршенство. Младићи који иду за младићима доводе до плача и ридања оне што поседују расуђивање. Старац који иде за младићима стекао је страст која је смраднија од страсти младих, па чак и кад би с њима беседио о врлини, његово срце је рањено.“[5]
НАПОМЕНЕ:
- Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…, гл. 9.
- Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…, гл. 37.
- 6. слово о рају и духовном закону.
- 125. и 126. глава, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
- 8. слово авве Исаака Сиријског.