ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ДЕСЕТА
О опрезности приликом читања светоотачких књига о монашком животу
Светоотачке књиге о монашком животу морају се читати веома опрезно. Примећено је да монах – почетник никако не може да примени књиге на свој положај и да неизоставно бива привучен усмерењем књиге. Уколико књига даје савете о безмолвију и указује на обиље духовних плодова који се сабирају у дубокој пустињи, у почетнику се нужно јавља силна жеља да се повуче у усамљеништво. Ако књига говори о безусловној послушности под руковођењем духоносног оца, у почетнику се неминовно јавља жеља за најстрожим животом у потпуној потчињености старцу. Бог нашем времену није дао нити један нити други од ова два начина живота. Међутим, светоотачке књиге, написане о таквим облицима живота, могу тако снажно да дејствују на почетника да се он услед своје неопитности и незнања и ради неостваривог маштања о савршеном животу, какав се сликовито и варљиво представио у његовој уобразиљи, лако одлучује да напусти место боравка на којем има све погодности да се спасе и да духовно узнапредује извршавањем јеванђелских заповести. Свети Јован Лествичник у једној од поука говори и о безмолвију: „Уз трпезу доброг братства вечито чучи понеки пас који покушава да са ње уграби хлеб (то јест, душу) и да побегне, носећи тај хлеб у својим чељустима, како би га на миру (то јест, у безмолвију), прождерао.“[1] У поуци о послушности овај монашки учитељ каже: „Код послушника ђаво изазива жељу да стекну врлине које не могу достићи, као што и онима, који живе у безмолвију, саветује да теже за оним, што није за њих. Завири у душу неискусних послушника, и наћи ћеш тамо погрешну мисао: чежњу за безмолвијем, за крајњим постом и сабраном молитвом, за потпуним одсуством таштине, за незаборављивим сећањем на смрт и непрестаним умилењем, за савршеном безгневљивошћу, за дубоким ћутањем, за натприродном чистотом. Пошто им те врлине по Промислу нису дате у почетку њиховог подвига, они непромишљено прескачу неопходне ступњеве подвига, преварени од стране ђавола, који их подстрекава да те врлине траже пре времена, те да не издрже и не добију их ни онда, кад би иначе био тренутак за то. Пред безмолвницима, међутим, тај обмањивач хвали гостољубље послушника, њихово служење, братољубље, заједнички живот, неговање болесника; и њих, као и прве, та варалица хоће да начини непостојанима.“2 Пали ангео се не труди да монахе обмане и одвуче у пропаст једино тиме што им предлаже грех у његовим различитим видовима, него и тиме што им предлаже најузвишеније врлине, које им нису својствене. Не верујте, браћо, сопственим помислима, схватањима, маштањима и тежњама, чак и ако вам се учини да су они најбољи, чак и ако би вам у живописној слици представљали најсветији монашки живот! Ако вам та обитељ, у којој пребивате, омогућује да водите живот по јеванђелским заповестима, ако вас саблазни не бацају у смртне грехе, не напуштајте ту обитељ. Великодушно претрпите њене недостатке, како духовне, тако и вештаствене. Не помишљајте узалудно да тражите поприште за подвиге, какве Бог није подарио нашем времену. Бог жели и тражи да се сви спасу. Он свагда и спасава све, који желе да се спасу од утапања у житејском и греховном мору. Међутим, Он не спасава увек у лађи или у удобном и добро утврђеном пристаништу. Он је обећао спасење Апостолу Павлу и свим његовим сапутницима, и Он им је то спасење и дао. Међутим, Апостол и његови сапутници нису се спасли у лађи, која се разбила, него уз велики труд, неки пливањем, а неки на даскама или на другим крхотинама лађе (в.Дап 27,2-14).
НАПОМЕНЕ:
- Лествица, 27. поука.