ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

ГЛАВА ДЕВЕТА
О читању Јеванђеља и светоотачких списа

Из онога што је претходно речено јасно је да главно келијско занимање монаха – почетника мора бити читање и изучавање јеванђелских заповести и целокупног Новог Завета. Јеванђељем би се могао назвати васцели Нови Завет, будући да садржи јединствено јеванђелско учење. Уосталом, почетник је дужан да најпре изучава заповести Господње из Матејевог и Лукиног Јеванђеља. Услед изучавања заповести код ових Јеванђелиста и уз њихово извршавање делима, биће лакше разумљива и остала Писма која чине Нови Завет. Приликом читања ових Јеванђелиста мора се читати и Благовесник, односно њихово тумачење које је дао блажени Теофилакт, архиепископ охридски. Читање Благовесника је неопходно: оно доприноси правилном разумевању Јеванђеља па, према томе, и његовом прецизнијем извршењу. Правила Цркве при том захтевају да се Писмо разуме онако, како га тумаче Свети Оци а не произвољно. Руководећи се у разумевању Јеванђеља тумачењем Светог Оца, тумачењем које је прихватила и које употребљава Црква, ми ћемо очувати предање Свете Цркве.[1] За наше време веома су корисна дела Светог Тихона Вороњешког. Она немају једностран циљ, тако да служе као превасходно руковођење како за подвижнике Христове који живе у свету, тако и за монахе у општежићу, за монахе у државним манастирима и за усамљене безмолвнике. Благодат Божија саветовала је светитеља у списима, који посебно одговарају савременим потребама. У тим списима објашњава се јеванђелско учење. Ниједан манастир не може да буде препрека за живљење према јеванђелским заповестима, ма какав да је његов устав и без обзира на то какво је његово уређење. Ово последње је речено ради охрабривања и умиривања оних, који су незадовољни уређењем свог манастира, било да су у праву или да греше. За сваког монаха је поузданије да узрок свог незадовољства тражи у самоме себи а не у својој околини. Самоосуђивање увек умирује срце. То нипошто не значи да, у случају да избор манастира зависи од нас, не би требало дати предност добро уређеним манастирима у односу на оне који то нису. То се, међутим, не дешава увек.

Поставивши себи као животно правило учење и извршавање јеванђелских заповести, без занесености усмерењима која нуде разна светоотачка дела, можемо започети њихово читање с циљем најближег и најтачнијег упознавања са многотрудним, многоболним, али и радосним монашким подвигом. У читању светоотачких списа неопходно је да се сачува постепеност. Приликом читања тих списа нипошто се не сме журити. Најпре би требало читати књиге које су написане за монахе у општежићу, као што су: Поуке преподобног авве Доротеја, Оглашавања (Катихезе) преподобног Теодора Студитског, Руковођење ка духовном животу преподобних Варсануфија Великог и Јована Пророка; ово дело треба читати почев од 216. одговора, будући да су претходни одговори превасходно дати затворницима, услед чега мало одговарају почетницима. То су и Слова Светог Јована Лествичника, Дела преподобног Јефрема Сиријског и Општежитељна правила и Разговори преподобног Касијана Римљанина. Затим, када прође значајно време, могу се читати и оне књиге које су Оци написали за безмолвнике, као што су Добротољубље, Скитски Патерик (Отачник), Слова преподобног Исаије Отшелника, Слова Светог Исаака Сиријског, Слова Марка Подвижника, Слова и Беседе преподобног Макарија Великог, дела преподобног Симеона Новог Богослова у стиху и у прози и други, слични овима, делатни списи Светих Отаца. Све књиге које су овде набројане припадају групи делатних или подвижничких књига, јер су у њима изложена монашка дела и подвизи. Свети Јован Лествичник је рекао: „Будући да водиш делатни (подвижнички) живот, треба да читаш делатне (подвижничке) књиге.“[2] Делатне књиге подстичу монаха на монашке подвиге, а посебно на молитву. Читање осталих светоотачких дела води ка размишљањима и созерцању, што је за подвижника, који се није довољно очистио од страсти, преурањено.[3]

 
НАПОМЕНЕ:
  1. У свим добро уређеним општежитељним манастирима свакодневно се на јутрењу из Благовесника чита тумачење дневног Јеванђеља.
  2. Свети Јован Лествичник, Лествица, 27. поука, гл. 78, према руском преводу.
  3. Преподобни Симеон Нови Богослов, О три начина молитве, и преподобни Григорије Синаит, 11. глава – О читању, Добротољубље, 1. том, према руском издању.