ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА СЕДМА
О чувању себе од добра које припада палој људској природи
Да ли ти је дошла нека добра мисао? Заустави се, и никако немој тежити да је брзоплето и непромишљено испуниш. Осећаш ли у срцу неку добру тежњу? Заустави се, и немој се усудити да те она привуче. Упореди је с Јеванђељем. Размотри, да ли је твоја добра мисао и твоја добра срдачна тежња сагласна са свесветим учењем Господњим. Ускоро ћеш увидети да не постоји никаква сагласност између јеванђелског добра и добра пале људске природе. Добро наше пале природе је помешано са злом, због чега је и само то добро постало зло, као што и добра и укусна храна, када се помеша са отровом, и сама постаје отровна. Чувај се од творења добра пале природе! Творећи то добро, увећаћеш свој пад, увећаћеш преузношење и гордост у себи и достићи ћеш најтешњу сличност са демонима. Напротив, уколико као истински и верни ученик Богочовека будеш творио јеванђелско добро, уподобићеш се Богочовеку Који воли живот свој (душу своју) изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овом свијету сачуваће га за живот вијечни, каже Господ (Јн 12,25). Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за Мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати (Мк 8,34-35). Господ заповеда потпуно одбацивање пале природе и мржњу према њеним побудама, не само према онима које су очигледно зле, него према свима без изузетка, па и према онима које су привидно добре. Велика је несрећа следити правду пале природе. С тим је повезано одбацивање Јеванђеља, одбацивање Искупитеља, одбацивање спасења. Ко не мрзи… и на живот свој, не може бити Мој ученик, рекао је Господ (Лк 14,26). Објашњавајући горенаведене речи Господње, велики Варсануфије каже: „Како да се човек одрекне самога себе? Само тако, што ће се одрећи природних жеља и следити за Господом. Господ управо због тога и говори о природном а не о неприродном: уколико неко напусти само оно неприродно, тај још ништа своје није напустио Бога ради, јер му оно противприродно ионако не припада. Онај пак, који је напустио природно, свагда кличе с Апостолом Петром: Ето, ми смо оставили све и за Тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити? и уверава се обећањем да ће наследити живот вечни (Мт 19,27,29). Будући да Петар није био богат, шта је то онда оставио, и чиме се хвалио, ако није оставио своје природне жеље? Ако човек не умре за тело и не живи духом, он не може васкрснути душом. Као што мртвац нема природних жеља, тако их нема ни онај који је духом умро за тело. Ако си умро за тело, како у теби могу да живе природне жеље? Ако још ниси достигао духовну меру, ако си умом још у младеначком (дечјем) узрасту, смири се пред учитељем и караће те са милошћу (Пс 140,5). Ништа не чини без савета (Сир32,19[1]), чак и ако би ти се учинило да је нешто привидно добро, јер се демонска светлост на крају претвара у таму.“[2] Управо то се мора рећи и за светлост пале људске природе. Следити за том светлошћу и развијати је у себи значи стварати потпуно помрачење у својој души и отуђивати се од Христа. Онај, који је туђ хришћанству, туђ је и Богу: Ко не поштује Сина не поштује ни Оца (Јн 5,23) и он је безбожник.
У нашем веку, који се горди својим напретком, већина људи, који себе проглашавају за хришћане и посленике највећег добра, усмерила се ка извршавању правде пале природе, с презиром одбацујући јеванђелску правду. Нека та већина послуша реч Господњу: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповијестима људским (Мт 15,89). Посленик човечије правде испуњен је преузношењем, умишљеношћу и самообмањивањем. Он проповеда и труби о себи, не обраћајући никакву пажњу на забрану Господњу (в.Мт 6,1-18). Мржњом и осветом плаћа онима који би се одважили да отворе уста ради најоснованијег и најдобронамернијег противуречења његовој правди. Себе сматра достојним и више него достојним и земаљских и небеских награда. Напротив, посленик јеванђелских заповести је свагда погружен у смирење: упоређујући своје творење са узвишеношћу и чистотом свесветих заповести, он га увек сматра крајње недовољним и недостојним Бога. Он сматра да је заслужио и привремене и вечне казне за своја сагрешења, за нераскинуто заједништво са сатаном, за пад који је заједнички свим људима, за своје сопствено обитавање у паду и, најзад, за најнедовољније и често искривљено извршавање заповести. Он покорно приклања главу пред сваком патњом коју му пошаље Промисао Божији, знајући да Бог патњама поучава и образује Своје слуге у време њиховог земног туђиновања.
Милосрдан je према својим непријатељима и моли се за њих као за браћу коју су привукли демони, као за удове једног тела погођене болешћу у свом духу, а моли се и за своје доброчинитеље, као за оруђа Промисла Божијег.
НАПОМЕНЕ:
- Књига премудрости Исуса сина Сирахова (прим. изд.).
- 59. одговор.