ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
Свети Игњатије Брјанчанинов
ГЛАВА ШЕСТА
Богоугодном живљењу у безмолвију мора претходити богоугодно живљење у људској заједници
Онима, који започињу монашки живот, више одговарају општежитељни манастири, будући да представљају пространо поприште за извршавање јеванђелских заповести. Уосталом, не очајавај ни ако си ступио у државни манастир[1]. Не напуштај га без неког значајног разлога, него и у државном манастиру уложи сваки напор да се васпиташ на јеванђелским заповестима. Опште правило се садржи у томе да монах најпре мора научити да заповести извршава у људском друштву, у којем је душевно делање повезано са телесним, а да се затим, кад довољно узнапредује, посвети искључиво душевном делању у безмолвију, уколико је за то способан. Ретки су они, који су способни за безмолвије. Почетник никако не може да поднесе искључиво душевно делање. Душевним делањем ступамо у духовни свет, због чега се опитни монаси и повлаче у усамљеништво. У свету духова, хришћанина најпре сусрећу пали духови, јер он услед пада душом још увек припада њиховом збору. Одбацивањем заједништва с палим духовима и прихватањем заједништва са Богом, заједништва које нам је Искупитељ бесплатно подарио, хришћанин тек треба да докаже добро усмерење своје слободне воље. Духови лако погубљују оне који су у борбу с њима ступили без одговарајуће опитности и без одговарајуће припреме.[2] Извршавање заповести у људском друштву омогућује њиховом извршиоцу најјасније и најисцрпније упознавање пале људске природе и палих духова, с којима је човечанство посредством свог пада ступило у заједништво и у исту врсту одбачених бића, непријатељских Богу, осуђених да буду погребена у адске тамнице. Свети Оци тврде да онај, који уистину хоће да се спасе, „најпре мора живети међу људима и претрпети срџбу, срамоћење, лишавање и понижавање. Мора се (најпре) ослободити утицаја својих чула, а затим поћи у савршено безмолвије, као што нам је у Себи показао и наш Господ Исус Христос. Након што је све ово претрпео, Он је најзад ступио на Свети Крст, што означава умртвљавање тела и страсти и свето, савршено спокојство.“[3] Поуздано знај, да ћеш и у општежитељном и у државном манастиру свагда напредовати уколико се будеш бавио изучавањем и извршавањем јеванђелских заповести. Напротив, уколико занемариш изучавање и извршавање јеванђелских заповести, свагда ћеш заостајати и бити туђ духовном разумевању, свагда ћеш бити у стању самообмане и душевне пометње. Не прекидај изучавање Јеванђеља до краја свог живота! Немој мислити да га довољно познајеш, чак и ако би га знао напамет! Заповести Господње су широке веома (Пс118,96), иако су садржане у мало речи. Заповест Господња је бесконачна, као што је бесконачан и Господ који ју је изрекао. Творења заповести и напредак у њима су бесконачни: чак су и најсавршенији хришћани, који су благодаћу Божијом доведени у стање савршенства, несавршени у односу на јеванђелске заповести.
НАПОМЕНЕ:
- Државни (рус. штатный) манастир – манастир који је добијао одређену финансијску помоћ од државе, при чему је и број монаха у овим манастирима морао бити планиран у договору с властима (прим. прев.).
- Преподобни Нил Сорски, 11. слово.
- Преподобни оци Варсонуфије Велики и Јован Пророк, Руковођење ка духовном животу, 108. одговор.