ДОБРОТОЉУБЉЕ - ТОМ V
ИЗ ЖИТИЈА СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ,
СОЛУНСКОГ АРХИЕПИСКОПА, ЧУДОТВОРЦА
УОПШТЕ, СВИ ХРИШЋАНИ ТРЕБА ДА СЕ НЕПРЕСТАНО МОЛЕ
Нека нико не мисли, браћо моја Хришћани, да једино лица свештеничког достојанства и монаси имају дуг да се непрестано и стално моле, а не и световњаци. Не, никако. Сви ми, Хришћани, дужни смо да свагда пребивамо у молитви. Јер, погледајте шта најсветији патријарх цариградски Филотеј пише у житију светог Григорија Солунског.
Светитељ је имао вољеног пријатеља, Јова, веома припростог, али веома врлинског. Разговарајући једном са њим, владика је рекао да сваки Хришћанин треба стално да се подвизава у молитви и да се непрестано моли, као што је заповедио апостол Павле свим Хришћанима: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). И пророк Давид, иако беше цар и премда се бринуо за цело своје царство, говори о себи: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8), тј. свагда мислено гледам Господа пред собом у својој молитви. И Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им да треба у молитви да помињу име Божије чешће него што удишу ваздух. Говорећи још многе ствари своме Јову, светитељ је још додао да, повинујући се заповестима светих, ми не само да сами свагда треба да се молимо, већ да и друге учимо молитви – и монахе и световњаке, и мудре и просте, и људе и жене и децу, подстичући их да се непрестано моле.
Слушајући га, старцу Јову се учинило да се ради о новој ствари, те је почео да се препире, говорећи владици да је непрестана молитва ствар само подвижника и монаха који живе изван света и његове сујете, а не световњака који имају много брига и послова. Владика је навео нова сведочанства која потврђују наведену истину и нове непобитне доказе, али се старац Јов није убедио. Потом је свети Григорије, избегавајући многословље и препирку, заћутао, те је сваки пошао у своју келију.
Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.
Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.
Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.
Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.
Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму. Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“.
Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?
Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.
Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.
Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.
Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.
Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.
Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде.