ДОБРОТОЉУБЉЕ - ТОМ V
ГОСПОДИН КАЛИСТОС ТИЛИКУДИС
О ТИХОВАТЕЉНОМ ТРВЕЊУ
1. Покајање је немогуће без тиховања. Човек се не може дотаћи чистоте без усамљеништва [отшелништва]. Човек се не може удостојити умозрења Бога и молитвене беседе са Њим уколико се виђа са људима и разговара са њима. Стога они које је обузела брижљива жеља да се покају због својих прегрешења, да се очисте од страсти и достигну и окусе умозрење Бога (што је врхунац и циљ оних који живе по Богу и залог вечног Божијег наслеђа), на све начине траже тиховање, удаљавање од људи и усамљеништво, сматрајући их најкориснијим делом за себе, што свакако треба да прати и долично расположење и настројење.
2. Почетак њиховог делања у тиховању јесте плач, самоосуђивање и самоунижење. Од њих плач постаје још чистији. Потом се врше бдења, стојање, уздржање и телесни труд, чији врхунац представљају потоци суза које точе очи и смирено умовање у скрушености срца. Ето како они пазе на своје очишћење и како делатно успевају у њему. Конац свих напора јесте тишина помисли, а почетак – изливање суза.
3. Након реченога ум већ на уобичајени начин почиње да разматра природу ствари, да примећује уметност Божију, да схвата Божанску мисао и да у свему препознаје траг Божије силе, премудрости, благости и свега што се обично у Богу сагледава [умозри]. Он улази у тајне Писма и окуша од натприродних добара, наслађујући се надсветским красотама и постајући прималац Божанске љубави. Стога се он обузима љубављу, радује и весели, достигавши врхунац врлине, тј. љубав према Саздатељу свега, избегавајући сваку прелест и подозрење. Он једино трпи саблажњиве нападе и неумесне греховне покрете из многих разлога, будући [као човек] склон промени.
4. Он треба да се исправља и да од себе одгони очајање, окриљујући се надом на Божије човекољубље у достизању божанствених добара, пребивајући у сузама, у молитви и у другим поменутим добрим делањима. [Човек] треба да се по могућности наслађује рајем љубави према Богу, не гледајући ни на облик, ни на ширину, ни на изглед, нити на било шта уопште, већ само на сузе, на тишину помисли и љубав Божију. Ето како се човек држи незаблудивог пута, образујући залог спасења умереноумне, трезвоумне и молитвене душе у Христу Исусу, Господу нашем.
5. Док седиш у келији, нека твој ум има смелост према Богу у свом смирењу. Нека се он држи смирења због своје беде и ништавности, а смелости – због огромне Божије љубави и незлобивости, које има према људима. Душа се узводи ка побожном поштовању Бога уколико се, и поред свести о својој грешности, усуђује да му приступа због Његовог човекољубља. Стога свештени Павле заповеда, говорећи: Стога приступајмо смело престолу благодати (Јев. 4, 16). И заиста, смелост према Богу јесте неко око или крило молитве, или нека дивна молитвена свеза. Не ради се о самомнењу [човека] да је добар и достојан, већ о његовом усхођењу у божанственој нади, која је подстицана помишљу на неизрециво човекољубље, љубав и незлобивост Божију према нама. Стога се моли са смелим настројењем, са смиреним размишљањем, хранећи се добром надом на Бога, као што је речено, у Христу Исусу, Господу нашем.
6. Ти треба свагда да се држиш онога што смирава тело и што ум ослобађа од свега што га веже и угњетава. Ево на шта мислим: умерено јело, лако пиће, кратак сан, стојање на молитви према могућностима, преклањање колена са смиреним изгледом, бедна одећа, умерен говор само по потреби, гледање у земљу и све друго што може да укроћава тело. Уједно треба успоставити и подстрек ума на делатност и побуђивање срца на прилепљивање уз Бога. Ја мислим на читање Светог Писма и његових светих тумача, на умерено и разумно псалмопојање, на размишљање о прочитаном из Писма и о дивним стварима које се виде у творевини, на усну молитву све док је благодат Духа дејствено не покрене из срца. И већ ће [настати] други празник и време другог ликовања, које се не подстиче језиком, већ које истиче из срца, дејством Духа.
7. Ти речено чини на следећи начин: учини колико можеш коленопреклоњења, а потом седи и моли се. Уморивши се од молитве, прелази на читање, као што је речено, а потом се опет врати на молитву. Намоливши се до ситости, устани на кратко псалмопојање, да би опет прешао на молитву. Уморивши се од ње, пребуди унеколико у размишљању о реченоме раније, и опет се хватај за молитву. Најзад, и рукодељем се унеколико занимај ради прогоњења мрзовоље, као што си слушао од отаца, свече. У читавом твом свакодневном делању по Богу од јутра до јутра нека се преимућство даје увек молитви. Остала делања долазе једино због мрзовоље у молитви. А када милост Божија осени душу и када се благодат Духа источи из срца као из извора, ум ће прибегавати једино молитви и умозрењу, одвојивши се од свега другог. И он ће се само молитвом и умозрењем наслађивати у рају љубави Божије.
8. Молитва је изнад свих добрих дела. Она рађа сузу покајања, помаже тишини помисли, с обзиром да једино Бога сматра највишим миром. Она рађа љубав према Богу, чистећи словесну силу душе и Бога представљајући родитељем анђелске чистоте. Она желатељну силу душе чува чистом за Бога. Јер, прилепљујући се уз Бога и беседећи са Њим, који је безмерно и натприродно благ и добар по природи, она и сву жељу прилепљује за Бога. Она и срчану силу душе укроћује по мери припадања, мољења и преклињања Бога. Она кроз припадање смирује и душу с обзиром да нико за време молитве и искања не може у души имати несмирено или гневљиво размишљање. Стога, сводећи све на једно, могу да кажем да све силе душе и сва њена делатна и умна делања преподобна молитва чисти и исправља, нарочито уколико са собом узме и умозрење Бога и божанствену љубав, која за њим следи, при мирном устројству живота и понашања, као што је раније речено. На месту срца из кога истиче суза, твоја помисао треба да се мисли и да сагледава, смештајући се у тебе кроз дисање за време молитве, пребивајући на њему према могућностима. Речено је крајње благотворно, с обзиром да производи честе и обилне сузе, пресеца поробљавање ума, доноси тишину помисли, даје ток молитви и помаже добијање срдачне молитве благодаћу животворног Духа у Христу Исусу, Господу нашем.
9. Ти који си умозритељ, посматрач тајанствених виђења и наслађивач, треба да знаш да постоје два плача по роду и врсти, као што постоји и двојство Бога и човека. Они су међу собом различити, премда су обоје добри и богодани, изазивајући Божије благовољење и, последично, [сврставајући] у Божије наслеђе. Први плач своје почело има у божанственом и плачевном страху, а други – у божанственој љубави и Богу. И први не радује много, а други преобилно весели. Први је својствен почетницима, а други онима који су благодаћу доспели до савршенства.
10. Постоје пет делања тиховања: молитва, или непрестано сећање на Исуса, које се изводи путем дисања, без икакве споредне помисли, будући усавршавана кроз свестрано уздржање – и стомака, и сна и других чула унутар келије са смирењем; умерено псалмопојање; умерено читање Божанствених Јеванђеља и светих отаца, из поглавља о молитви, нарочито од Новога Богослова, Исихија и Никифора; размишљање о суду Божијем, сећање на смрт и сличне ствари и [најзад] рукодеље. Прошавши све, опет се треба враћати на молитву, терајући се без жаљења на сличну делатност, све док се ум не навикне да одстрањује своје лутање путем сећања на Господа и непрестаног приљубљивања уз срдачни бол. Ето делања монаха почетника који желе да тихују, или тиховатеља на почетку њиховог тиховања. Он не треба често да излази из келије, већ да избегава сусрете и разговоре са свима, изузев у крајњој потреби. Уосталом, и у наведеном случају он мора да је пажљив и да се чува. Речени случајеви треба да су врло ретки с обзиром да причињавају расејаност мисли не само код почетника, већ и код оних који су напредовали.
11. Молитвом која се обавља са пажњом, тј. без икакве друге мисли, речима Господе Исусе Христе, Сине Божији, ум се потпуно невештаствено и неизрециво узноси ка помињаном Господу, док се са помилуј ме враћа себи, не подносећи да се не моли и за себе. Уколико, пак, са опитом узнапредује у љубави, он се једино са првим узноси Господу, добивши осведочење за друго. Стога оци нису увек предавали целовиту молитву. Један је наводи потпуну, као Хризостом, а други, као Павле, само Господе Исусе, са додатком – са Духом Светим, пошто срце прими дејство Духа Светога, чијом силом се и моли. Речено је својствено онима који су напредовали, али још нису достигли до савршенства, чије својство представља просвећење. Јован Лествичник говори: „Исусовим именом бичуј противнике“, и: „Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим“. Осим Исус, он не додаје ништа друго. Почетницима се понекад дозвољава да се моле умно са свим речима молитве, а понекад само са једним делом, као што смо рекли, премда промена не треба да је честа како се не би подвајао ум. Упорношћу у наведеном начину чисте молитве подвижник стиче навику на неприсилну молитву, иако се дешава да није потпуно чиста, с обзиром да јој сметају разни страсни утисци и помисли. Ум не улази присилно са удисајем и не излази одмах напоље, већ пребива у срцу. Он сам у њему остаје и моли се. Речено се и назива срдачна молитва. Њу прати извесна топлина у срцу, која одгони сметње које су раније постојале и које нису дозвољавале да се врши чиста молитва. И већ се ум моли, без сметњи остајући у срцу. У реченој топлини и молитви у срцу се рађа љубав према помињаном Господу Исусу, која чини да се лију обилне сладосне сузе од чежње за спомињаним Исусом.
12. Да би се удостојио реченога и другога што из њега следи (о чему сада није време да се говори), [човек] треба да се на сваки начин стара да има страх Божији пред очима са сећањем на Исуса унутар срца (а не негде напоље), које ће лако одбијати не само нечисте и страсне, већ и све стране помисли. Онај ко делује на речени начин осведочиће се у љубави Божијој.
13. [Човек] само не треба да тражи јављање Бога, како не би примио онога ко је сама тама, који се претвара да је светлост. Уколико некад без икаквог искања и угледа светлост, ум не треба ни да је прихвата, ни да је одбацује. Нека [човек] пође и пита онога ко има силу да разликује поменуте ствари и нека сазна истину. И уколико нађе учитеља који не само зна Божанствено Писмо, већ је и сам „претрпео“ просвећење, нека је благодарност Богу. Уколико, пак, не нађе сличног, боље је да је не прима, већ да ствар са смирењем преда Богу, сматрајући се недостојним виђења, као што смо сазнали од отаца.
14. У неким својим списима они су наводили знаке прелесне и непрелесне светлости. Међутим, ти си већ усмено чуо оно што сам раније рекао. Слично ћеш и о реченоме чути када дође време. Али сада није време. Пре свега другог и изнад свега другог треба знати следеће: онај ко жели да се научи да стреља, лук натеже са циљем и са знаком; онај ко жели да се научи тиховању треба као свој знак да има свагдашњу кротост у срцу. Он не треба да узнемирује нити да се узнемирује ни због чега, изузев кад је реч о благочешћу. Њему ће речено бити лако уколико се од свих уклони и уколико више ћути. Уколико се понекад и смути, треба брзо са се покаје, прекоревајући себе. Потом треба строже да пази на себе како би тихо и са чистом савешћу поставио поновни почетак призивања Господа Исуса Христа и Његове божанствене благодати, на успокојење своје душе. Штавише, његова душа ће стећи успокојење од свих страсти и демона, који су му раније досађивали, обрадовавши се неизрецивом радошћу. Уколико је најзад и притисну понекад, они не могу да утичу на њу, с обзиром да више није у њима и да нема никакву жељу за њиховим уживањима. Јер, читава њена жеља је устремљена ка Господу, који јој даје благодат. Она се подвргава наведеној борби по попуштењу, а не по напуштености. Због чега? Да се њен ум не би узнео стога што је нашао истинско благо (од кога су други још далеко), већ да би у свим борбама имао свагдашњу побуду на смирење, којим се не само побеђују горди противници, већ добијају и већи дарови. Нека бисмо их се и ми сви удостојили од Христа, који се ради нас премного смирио и који свима смиренима даје богату благодат и сада и увек и у векове векова. Амин.