ДОБРОТОЉУБЉЕ - ТОМ V

 

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП

Кратко сведочанство о њему

Свети Григорије се родио у Цариграду од благородних и знатних родитеља. Он се рано лишио оца, те га је васпитала мајка, заједно са браћом и сестром. По завршетку образовања, он је изјавио жељу да прихвати монашки живот. Његова жеља се поклопила са жељом мајке и браће и сестре, те је цела породица ступила у монаштво. Свети Григорије је мајку и сестру убројао у једну женску обитељ, а сам се са браћом упутио на Атон. Њих је сместио у неком манастиру, а сам се предао на послушност дивном и светом старцу Никодиму. Он га је добро научио свим монашким подвизима и делима не само на речима, него и на делу и не само ради знања него и ради живота. Стога је он ускоро постао млади старац, удостојивши се јављања Мајке Божије, која га је прихватила у своје заступништво и заштиту.
По престављењу његовог старца, свети Григорије је ступио у Лавру. У њој је проживео неколико година у страху Божијем и послушању према свима и у љубави према свима. Оставивши Лавру, он се потом настанио у пустињу, где је проходио крајње суров живот, горећи љубављу према Богу, коме се душом и телом предао на служење. Стога је он победио све нападе демона, удостојивши се божанствених откривења. Он је добио и дар да исцељује болесне душом и телом, те да чини знамења и чуда. Проживевши довољно година у пустињи, он је, по наредби Божијој, примио свештенички чин, те је вршио тајне Божије као анђео Господњи, све присутне приводећи умилењу и плачу.
Њега су сви поштовали као светог мужа, као богоносца, пророка и прогонитеља демона. Међутим, невоље, напасти и искушења од људи, демона и нарочито од јеретика ни њега нису заобишли. Он је све током двадесет три године слатко трпео, све окрећући у славу Божију. Својим злоумишљењим мудровањем Варлаам Калабријски је у његово време нарочито смућивао Цркву Божију. Међутим, он је сусрео силног противника у светом Григорију, који је победоносно одбијао његове нападе на истину. Он га је поразио као непријатеља Божијег на сабору који је цар Андроник сазвао. Позван на сабор, свети Григорије је разоткрио јеретичка мудровања Варлаама и у лице му изложио њихову лажљивост, због чега је био осуђен и прогнан. Заједнички удео доживео је и други јеретик, Акиндин.
Поглавари су, дакле, били поражени, али су остали њихови бројни ученици, који су наставили да смућују Цркву и да саблажњавају православне. Било је неопходно да се противдејствује. Налазећи да је свети Григорије најподеснији за наведено дело, сабор је одлучио да га рукоположе за солунског архиепископа. Он га је задужио на речено дело, што је он усрдно и успешно испуњавао за време три цара и три патријарха, изобличавајући и уразумљујући заблуделе и беседама, и списима и на многим помесним саборима.
Речени труд он није остављао до краја свог живота током тридесет година свој архипастирства. Међутим, речено дело није било једино. Сам ревнујући на напредовању у духовном животу од младости, он се неуморно старао и о руковођењу других у првом хришћанском делу, побуђујући, утврђујући и речју и списима (којих беше много) указујући на пут и странпутице. Његови подвижнички списи су смештени у Грчком добротољубљу, одакле их преносимо у наш зборник подвижничких списа.

СВЕЧАСНОЈ МЕЂУ МОНАХИЊАМА, КСЕНИЈИ
О СТРАСТИМА И ВРЛИНАМА И О ПЛОДУ УМНОГ ДЕЛАЊА

1. Због мноштва оних који су ме нападали, ја имадох намеру да се потпуно уздржим од сваког писања. Међутим, пошто си ме ти, поштована мати, непрестано молила и писмима и напомињањем преко других, ја сам се опет латио за дело ради утехе и назиђивања оних који ишту спасење. Теби самој нису неопходни никакви савети с обзиром да си, благодаћу Христовом, са старачким узрастом стекла и седину мудрости. Ти си дугогодишњим делањем изучила свештене јеванђелске заповести, свој живот делећи на трудове послушања и тиховања, којима си убелила своју душу и учинила је способном да прими божанствена слова и да их задржи. Међутим, душа која је заробљена љубављу према духовном учењу никада не може да се њиме насити. Стога мудрост и говори о себи: Они који ме једу још више ће огладнети (Сир. 24, 21). Господ и даје да се слична божанствена жеља усели у душу. Он каже да се од Марије неће одузети добри део који је изабрала (Лк. 10, 42).
2. Теби су поменути списи можда неопходни и ради кћери великога Цара, које живе под твојим васпитавањем, и ради невеста које хоћеш да обручиш Бесмртном Женику. Он је ради нас истински примио наш образ, а ти, подражавајући му, на себе примаш лик почетнице, која има потребу за учењем. Међутим, ја нисам способан да друге учим, понарочито не сличном учењу. Ипак, ради послушања и ради заповести да се да ономе ко тражи, ја ћу са спремношћу да испуним дуг љубави у Христу оним што сада имам.
3. Знаш, поштована мати, или боље нека знају преко тебе девојке које су изабрале да живе по Богу, да у души постоји смрт, премда и јесте бесмртна по природи. И љубљени Богослов говори: Има грех на смрт… а има грех не на смрт (1. Јн. 5, 16-17), подразумевајући, наравно смрт душе. И велики Павле говори: Жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10), наравно, смрт душе. И опет: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5, 14). Из каквих мртвих он призива да се васкрсне? Из мртвих од телесних жеља, које војују на душу (1. Пт. 2, 11). Стога је и Господ мртвима назвао оне који живе по духу овог испразног света. Он, наиме, једном од својих ученика, који је искао да оде и погребе свог оца, није дао дозволу, већ је наредио да га следи, остављајући мртвима да сахрањују своје мртваце. Мртвима је Господ назвао оне који још живе, али су мртви душом.
4. Удаљавање душе од тела јесте смрт тела, а одвајање Бога од душе јесте смрт душе. Заправо, права смрт и јесте смрт душе. На њу је указивао Бог када је у рају, дајући заповест, рекао Адаму: У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети (Пост. 2, 17). И његова душа је реченог часа умрла, иако је његово тело наставило да живи све до девет стотина тридесет година. Дошавши преко прегрешења, смрт није само душу учинила неприкладном и човека достојна клетве, већ је и тело начинила подложним болестима и страстима, на крају га предавши смрти. Након умртвљивања унутрашњег човека кроз непослушност, и земљани Адам је чуо: Земља да је проклета у делима твојим. Трње и коров ће ти рађати и у зноју лица свога јешћеш хлеб свој, докле се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити (Пост. 3, 17-19). У будућем препороду, са васкрсењем праведника васкрснуће и тела безаконика и грешника једино стога да би били предани другој смрти, тј. вечној муци, црву који не умире, шкргуту зуба, тами најкрајњој, мрачној огњеној и неугасивој геени, по речи пророка који каже: Биће сажежени безаконици и грешници заједно, и неће бити никога да угаси (Ис. 1, 31). Ради се, наиме, о другој смрти, као што нас је научио свети Јован у Откривењу. Чуј и великога Павла који говори: Јер, ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете (Рим. 8, 13). Он говори о животу и смрти оних који ће бити у будућем веку, животом називајући наслађивање вечним Царством, а смрћу – вечну муку. Преступ Божије заповести постаје узрок сваке смрти и за душу и за тело, и ововековне и оне коју ће сачињавати бескрајна мука.
5. Праву смрт и представља раздвајање душе од божанствене благодати и сједињење са грехом. Они који имају ум треба да избегавају и да се боје речене смрти. За оне који добро размишљају, она је страшнија од саме паклене муке. Њу и ми треба на све начине да избегавамо. Напустимо све и оставимо све, одрецимо се свега и у узајамним односима, и у делима, и у жељама што нас одвлачи од Бога и проузрокује речену смрт. Онај ко се буде ње бојао и чувао, неће се бојати приближавања телесне смрти, имајући у себи истински живот, који управо смрћу постаје неодузимљив. И смрт душе јесте прва смрт, и живот душе јесте прави живот. Живот душе јесте сједињење са Богом, као што је и живот тела – сједињење са душом. Одвојивши се од Бога кроз преступ заповести душа умире, а сједињењем са Богом кроз послушност заповести душа оживљава. Стога Господ у Јеванђељу говори: Речи које вам ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Испитавши на делу речено, свети Петар му је рекао: Ти имаш речи живота вечнога (Јн. 6, 68). Но, оне су животодавне само за оне који их слушају, док онима који их не слушају бивају на смрт. И апостоли су, будући Христов миомир, за једне били мирис смрти за смрт, а за друге мирис живота за живот (2. Кор. 2, 15-16).
6. Речени живот није само живот душе, већ и тела, с обзиром да га обесмрћује кроз васкрсење. Он га избавља и од смртности и од бескрајне смрти, тј. будуће адске муке. Он и њему даје вечни живот у Христу, живот без труда, болести и брига, заиста бесмртни. После смрти душе, тј. после преступа и греха, следила је смрт тела, а са њом повратак у земљу и претварање у прах. После, пак, телесне смрти, следи друга смрт душе, тј. осуда на геену. И по васкрсењу душе, тј. по њеном повратку Богу кроз испуњавање Божанствених заповести, следи васкрсење тела, које ће се опет сјединити са душом. По телесном васкрсењу већ следи истинска бесмртност и савечност са Богом достојних, тј. оних који су од телесних постали духовни и који су, слично анђелима, постали способни да живе на небу. Апостол говори: Бићемо… узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4, 17). Син Божији је из човекољубља постао Човек и потом умро телом кроз одвајање душе од њега. Међутим, Он се од њега није одвојио и својим Божанством, услед чега га је, васкрснувши га, узнео на небо у слави. И они који овде поживе по Богу неће се одвојити од Њега ни при одвајању од тела, а по васкрсењу ће узети и тело код Њега, улазећи заједно са Њим у радост неизрециву, где као претеча за нас уђе Исуc (Јев. 6, 20). И они ће се заједно са Њим наслађивати славом која ће се открити у Христу. Јер, они неће бити причесници само Господњег Васкрсења и Вазнесења, него и читавог Његовог Божанственог живота. Њему ће, пак, бити туђи они који су свој живот провели телесно, показавши се у време свог исхода без икаквог општења са Богом. Сви ће, дакле, васкрснути али сваки у своме реду, као што говори апостол (1. Кор. 15, 23). Онај ко је овде духом умртвио дела телесна онамо ће живети са Христом божанственим и заиста вечним животом, а онај ко је овде телесним похотама и страстима умртвио дух, онамо ће, авај, бити осуђен заједно са творцем и узрочником зла, будући предан неиздржљивом и непрестаном мучењу, што и представља другу, већ непролазну смрт.
7. Где је започела истинска смрт, тј. изазивач и узрок временске и вечне смрти и за душу и за тело? Зар није у области живота? Због чега је човек био сместа изгнан из раја Божијег чим је стекао смртоносни живот, који му не одговара? Слично и истински живот, узрок истинског и вечног живота и за душу и за тело треба да добије свој почетак у области смрти. Онај, пак, ко не ревнује да га у души стекне овде, нека се не вара пустом надом да ће га добити онамо, или да ће се некако удостојити човекољубља Божијег у оно време. Јер, оно ће бити време само праведног награђивања (а не помиловања и штедрости), време гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2, 5), време показивања моћне руке и високе мишице (Пс. 135, 12), која непокорне баца на муку у ад. Тешко ономе ко упадне у руке Бога живога (Јев. 10, 31). Тешко ономе ко онамо искуси гнев Господњи, и ко овде страхом Божијим није познао моћ гнева Његовог (Пс. 89, 11), не успевши да делима привуче на себе човекољубље Божије. Речено је, пак, дело садашњег времена. Бог нам је и дао овај живот да бисмо имали место за покајање. Уколико њега не би било, човек би одмах по сагрешењу био лишен живота. И каква би од њега била корист и каква потреба? Стога очајање не треба да има места међу људима. Лукави, међутим, на много начина покушава да људе вргне у њега, штавише не само оне који немарно живе, већ и оне који се добро подвизавају. Време живота, дакле, јесте време покајања. Сама чињеница да је грешник жив већ служи као сведочанство да ће га Бог милостиво примити уколико пожели да се обрати. Јер, у садашњем животу је самовлашће [тј. слобода] увек у дејству. Пред самовлашћем као предмет лежи или пут указаног живота или смрти. Оно што је достижно његовој вољи јесте да одбаци или изабере и једно и друго. И где се у реченоме може наћи место за очајање? Наиме, увек и сви имају могућност да стекну вечни живот уколико хоће.
8. Видиш ли колико је велико човекољубље Божије? У почетку Он се не користи праведним судом против наше непокорности, већ дуго чека, дајући нам време за обраћење. За речено време дуготрпљења Он нам даје власт да му постанемо синови (Јн. 1, 12) уколико хоћемо. Шта ја говорим – да му постанемо синови? Још више – да се сјединимо са Њим и да будемо један дух с Њим (1. Кор. 6, 17). Уколико за време дуготрпљења ми и пођемо супротним путем и заволимо смрт више од живота, Он нам не одузима дану нам власт или слободу да му се вратимо, већ нас и сам призива да се вратимо и обилази нас, иштући начина да нас врати делима живота, сагласно причи о посленицима винограда, од самог јутра до вечери живота (Мт. 20, 1-16). Ко, пак, зове и унајмљује? Отац Господа нашег Исуса Христа и Бог сваке утехе. Ко је, опет, виноград на чије обрађивање Он призива? Син Божији је рекао: Ја сам истински чокот (Јн. 15, 1). Ка Христу нико и не може да дође, како је сам рекао у Јеванђељу, ако га не привуче Отац (Јн. 6, 44). А ко су лозе? Ми. Чуј шта Он потом говори: А ви сте лозе… И Отац мој је виноградар (Јн. 15, 5; 1). Отац нас кроз Сина мири са собом не урачунавши нам грехе (2. Кор. 5, 19) и призива нас као незапослене и беспослене (иако је и беспосленост грех с обзиром да ћемо и за празну реч дати одговор – Мт. 12, 36), а не као оне који чине неприкладна дела.
9. Бог нас, као што сам рекао, стално изнова призива, превиђајући раније учињене грехе. На шта нас Он зове? На рад у винограду, што значи на труд над лозом, тј. над собом. Потом Он и награду обећава и даје (колико је само велико човекољубље Божије) стога што се трудимо над самима собом и за саме себе. Он [као да] говори: „Дођите и примите живот вечни, који вам изобилно дајем. И за труд хођења ка животу и за саму жељу да га добијете од мене ја ћу вам, као дужник, дати награду“. И ко неће да исповеди благодат и да узнесе благодарност Избавитељу од смрти и Дародавцу живота? Он још обећава да дода и награду, штавише – неизрециву награду. Он каже: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Шта значи у изобиљу? Не само пребивати и живети Његовом силом, него бити и Његова браћа и сунаследници. Речено у изобиљу јесте награда која се даје онима који притичу ка животворном чокоту и представљају лозу на њему, тј. који се труде над самима собом и сами себе обрађују. Шта заправо раде? Одсецају од себе све што је непотребно и некорисно, чак и оно што спречава да се доноси род који је достојан житнице Божије. Шта, заправо? Богатство, утехе, сујетну славу, све текуће и пролазно, сваку душевну и телесну, срамну и штетну страст, свако слушање и гледање и сваку реч која може души да направи штету. Јер, онај ко све речено не одсече и ко своје срце са највећим старањем не очисти од сличних израслина, у ствари никада неће донети плод за вечни живот.
10. И они који живе у супружанству могу да достигну речену чистоту, премда веома тешко. Стога они који су од младости добили благовољење Божије преподобно беже од брака, оштрим оком ума гледајући на онај живот и поставши љубитељи тамошњих добара. Јер, Господ је рекао: Јер, о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели на небу (Мт. 22, 30). Онај ко, дакле, жели да буде анђео Божији, по правди још овде, подобно синовима онога васкрсења, стоји изнад телесног општења. Повод ка греху је у почетку потекао од жене. Стога ономе ко жели да никада никакав случај за саблазан не да непријатељу, себе удаљава од брака. Тело је само по себи тешко савладиво и тешко покретљиво на врлину. Ми га, пак, носимо на себи као непријатеља који је срастао са нама. Хоћемо ли га ми моћи покорити уколико смо везани многим и разним делима (жена, деца, послуга), увеличавши тешкоће на труду око врлина. И какву ће слободу (добивши заповест да за њу ревнује) имати она која се природним свезама везала за мужа, децу и све истокрвне? Како ће безбрижно седети уз Господа она која је узела на себе бригу за многа лица? Како ће избећи смућења и узнемирења она која је окружена великом скупином?
11. Дакле, истинска девственица, која жели да се уподоби Светој Дјеви и Сину од Дјеве, тј. Женику душа које преподобно живе у девствености, не само да избегава телесно супружанство, већ и свако светско саживљење, одрекавши се свих сродника. Она са смелошћу може да говори Христу са Петром: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19, 27). Земаљска невеста оставља оца и мајку ради телесног женика, са којим се везује по Писму. Зар је чудно што и девственица чини нешто слично, остављајући их ради надсветске брачне одаје и [небеског] Женика? И зар је умесно да они чије је живљење на небесима (Фил. 3, 20) имају сроднике на земљи? Не будући дете плоти, већ духа, како ће она имати телесног оца, или мајку или крвне сроднике? Отуђивши се од сопственог тела и отуђујући се, по могућности, као она која је већ оставила плотски живот, како ће имати однос са туђим телима? Уколико, по пословици, слично воли себи слично и приљубљује се уз све оно што му личи, и дјева ће постати слична са онима са којима се дружи и поново пасти у ропство болесне љубави према свету. Пријатељство према свету јесте непријатељство према Богу (Јак. 4, 4). И невестоводитељ духовне брачне одаје, Павле говори нешто слично (Рим. 8, 6). Она би се подвргла опасности не само да раскине брачни савез са небеским Жеником, него и да му постане непријатељ.
12. Но нека те не чуди и нека ти не смета што Писмо не пребацује онима који се у браку брину о светскоме, а не о Господњем (1. Кор. 7, 32-34). Онима, пак, који су Богу обећали девственост оно забрањује да се чак и дотичу било чега световнога, уопште им не допуштајући да проводе живот у удобностима. Истина, апостол Павле се обраћа и онима који су у браку: Остало је мало времена: од сада и они који имају жене нека буду као да их немају… и они који овај свет употребљавају као да га не употребљавају (1. Кор. 7, 29; 31). Речено је, пак, чини ми се, много теже од девствености. Искуство такође показује да је пост лакши од уздржавања у јелу и пићу. Праведно би било рећи да се наше слово не обраћа онима који се не хватају дела спасења. Онај, пак, ко се стара за своје спасење зна да је девствени живот много остварљивији и мање напоран од брачног живота.
13. Оставимо, међутим, [причу]. Ти девственице, невесто Христова, лозо Чокота живота, држи на уму оно што је речено. Господ говори: Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар… Сваку лозу која род рађа Он чисти да више рода роди (Јн. 15, 1; 2). Речено старање о теби сматрај указањем на плод твоје девствености и на љубав Женика према теби. И реченоме се радуј много и постарај се да му узвратиш потпуном преданошћу. Рећи ћу и нешто друго. Уколико се помеша са бакром, злато се назива лажним, а уколико се бакар обложи златом или се позлати – постаје светлији и бљештавији. Уколико они који нису девственици желе твој [начин живота] свакако су достојни похвале. Међутим, уколико ти желиш њихов, упадаш у бешчашће стога што те твоја жеља враћа у свет било ступањем у однос са онима који живе у свету и животом са њима (иако си умрла за свет), било настојањем да се насладиш оним чиме се наслађују они и њихови сродници, оним што представља светско задовољство, тј. богатством, знатношћу, славом, утехом. И најзад би ти могла и да отпаднеш од воље Женика свога. Јер, све слично Он прекорева у Јеванђељу, говорећи: ‘Тешко вама, богатима. Тешко вама који се смејете. Тешко вама, ситима. Тешко вама када о вама сви људи добро говоре’. Због чега их прекорева? Стога што су умрли душом. А невеста живота какво сродство може имати са мртвима? Какав додир може она имати са онима који ходе супротним путем? Пут којим они иду јесте простран и широк. И уколико се не уздрже, попримивши и нешто од твога, сасвим ће упасти у погибао. А ти уским вратима и тесним путем улазиш у живот (Мт. 7, 13). Уским вратима, пак, и тесним путем не може да ходи онај ко се надима славом, препуштајући се задовољствима и обремењујући се богатством и имањима. Међутим, слушајући да је речени пут живота широк немој мислити да је и без жалости, с обзиром да је пун многих и тешких скорби. Широким и пространим га називају стога што је много оних који иду њиме и што је свако од њих обложен мноштвом пролазних ствари. Твој је девственице, пак, пут веома тесан. Ни двоје не могу заједно да иду.
14. Због чега су многе од оних које најпре беху заузете светом и изгубивши мужеве и оставши саме, напустиле свет из ревности за надсветски начин живота и пошле твојим путем како би се удостојиле истих венаца? Апостол Павле заповеда да сличне поштујемо будући да су приљежне на молитви и мољењима са надом на Бога (1. Тим. З, 5). Чак и оно што је непријатно на реченом путу пружа својеврсну утеху с обзиром да помаже стицање Царства небеског и постаје узрочник спасења. На супротном путу је и пријатно и непријатно подједнако смртоносно. Јер, каже се: Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10). Стога Господ ублажава оно што је супротно светским добрима, говорећи: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3). Због чега је Он рекавши – блажени сиромашни, додао и – духом? Да би показао да је ублажавања достојно заправо смирење душе. И телесно сиромаштво је блажено и води у Царство небеско, премда треба да га прати и душевно смирење, да је са њим тесно сједињено и да представља његово начело. Ублаживши, дакле, сиромашне духом, Господ је дивно показао где је корен и узрок видљивог сиромаштва светих, тј. у њиховом духу. Примивши у своје недро благодат јеванђелске проповеди, дух из себе испушта извор сиромаштва који напаја сву земљу (Пост. 2, 6), тј. спољашњег човека, чинећи га рајем врлина. И речено сиромаштво је достојно Божијег ублажавања. Јер, неко може произвољно да буде оскудољубив и ништ ради славе људске. Он, међутим, није сиромашан духом, већ лицемер. Лицемерје се рађа од самомнења, које је супротно сиромаштву духом. Онај ко има скрушен и смирен дух свакако мора да се радује видљивом сиромаштву и смирењу, с обзиром да се сматра недостојним славе, удобности, утехе и сличног. Онога ко себе сматра недостојним свега реченога Бог ублажава као сиромашног. И он је заиста сиромашан, не заслужујући своје име само једном половином. Сви слични слушају и следе Господа Исуса, Сина Божијег. Они га и подражавају, будући да је рекао: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). И њихово је Царство небеско, будући да су сунаследници Христови.
15. Душа је троделна и сагледава се у три силе: словесној, срчаној и желатељној. Свим силама она је болесна. И Христос, њен Лекар, лечење почиње од последње, тј. од желатељне силе. Храна гневу (ствари срчане силе) јесте жеља (ствар желатељне силе). Обоје, пак, при рђавом усмерењу, хране гордост ума (ствар словесне силе). Стога никада нећеш видети здраву срчану силу душе пре лечења желатељне, ни здраву мислену силу пре лечења обе друге.
16. Уколико испиташ, наћи ћеш да је први зли пород жеље похлепа. Жеље које људима помажу да сачувају и одрже живот нису порочне. Оне су од младих ноктију срасле са нама. Среброљубље, пак, нешто касније прираста уза све што постоји. Оно, дакле, своје начело нема у природи, него у произвољењу. Свети Павле га је са правом назвао кореном свих зала (1. Тим. 6, 10). Навешћемо нека од зала која порађа: тврдичлук, ситничавост, отимање, крађу и сваки вид лакомства, које је апостол назвао другим идолослужењем (Кол. 3, 5). Оном, пак, злу које само не порађа, оно даје храну и подршку. Све, наиме, оно што се рађа од стварољубља јесу страсти душе која нема ревности за врлине. Страсти које зависе од произвољења лакше се лече, неголи страсти које имају начело у природи. Страсти које порађа среброљубље тешко савладивим чини неверовање у Божији промисао. Онај ко не верује у промисао надом се опире на своје богатство. Он чује речи Господње: Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19, 24), али Царству не даје велики значај (премда је небеско и вечно), већ жели земаљско и пролазно богатство. Оно, пак, чини велику штету и кад се не поседује ономе ко га жели, већ стога што га жели. Јер, Павле говори: А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку ђаволску (1. Тим. 6, 9). И када је присутно, када се има у рукама и код куће, оно показује своју ништавност околношћу да га неразумни, које искуство не опамећује, ипак још увек желе. Јер, несретна страст не долази од сиромаштва, него пре сиромаштво (осећај беде) долази од ње. Она долази од безумља. Стога је веома праведно по њему и општи Владика свих, Христос именовао онога који је разрушио житнице своје и саградио веће (Лк. 12, 18). Јер, како да није безуман онај ко ради ствари које не могу да принесу никакву суштинску корист (будући да нико не живи од сувишка свога – Лк. 12, 15), оставља оно што је најкорисније.
17. Монах који има страст не може да буде послушан. Уколико јој упорно буде удовољавао, он ће бити у великој опасности да телом неизлечиво пострада. Гиезије и Јуда (из Старог и Новог Завета) јесу убедљиви примери. Код једног се појавила губа као указање на неизлечивост душе, а другоме је, обесивши се на крвној њиви, по средини пукла и просула се сва утроба (Дап. 1, 18).
18. Одрицање од свега претходи послушности. Без првога ни друго не може да следи. Оно је основно начело монашког живота. И како би онај ко се најпре није одрекао сваког стицања могао да предузме било какав подвиг реченог живота? Неко ће рећи: „Шта не ваља уколико је неспособан за послушност? Он може да тихује, живећи сам и предајући се молитви“. Нека он чује шта је Господ рекао: Јер, где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт. 6, 21). Како ће се мислено пружити пред Оним који седи са десне стране Величанства на висинама (Јев. 1, 3) онај ко гомила скривнице на земљи? Како ће наследити Царство небеско онај коме страст похлепе не дозвољава чак ни у уму да га чисто држи? Стога је и речено: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3).
Видиш ли колико је страсти Господ одсекао једним блаженством? Међутим, похлепа је само први пород зле похоте. Она има и други пород, који још више треба избегавати, па и трећи, не мање зао.
19. Шта је друго? Славољубље. Јер, растући узрастом, још пре телесне љубави и још док смо младићи, нас сусреће страст славољубља, као неки њен зли зачетак. Ја имам у виду облик славољубља који се састоји у украшавању тела и разметању одећом, што оци називају светском таштином. Друга врста таштине сусреће се код оних који се одликују врлином и за собом вуче самомнење и лицемерје, којима непријатељ покушава да поткраде и расеје наше духовно богатство.
20. Све речене страсти налазе потпуно излечење у осећању и љубави према горњој почасти (уз све сматрање себе недостојним ње), у подношењу понижавања од људи (уз сматрање себе достојним њега), и у претпостављању славе Божије слави људској, по речи пророка: Не нама, Господе, не нама, него имену твоме дај славу (Пс. 113, 9). Штавише, чак и ако учини нешто похвално, [човек] треба Богу да га приписује и Њему да благодарно узноси славу, а не да је себи присваја. Он ће се радовати што је на дар добио врлину, уопште се не превазносећи њоме, с обзиром да ништа своје нема. Штавише, он ће се смиравати, имајући даноноћно своје мислене очи обраћене Богу, псаламски говорећи, као очи слушкиње у руке госпође своје (Пс. 122, 2), пазећи да се, одвајајући се у добру од Онога ко га даје и чува, не би сурвао у пропаст зла, како обично пострадају слуге самомнења и таштине.
21. Излечењу речених помаже удаљавање од општења са другима, усамљенички живот и седење у келији са свешћу о немоћи свог произвољења и сматрањем себе немоћним за живот у заједници са другима. Речено заправо јесте сиромаштво духом, које Господ ублажава.
22. Уколико призове у ум срамоту која обично прати страст таштине, човек ће се по својим силама потрудити да је избегне. Онај, наиме, ко од људи тражи славу, обично због дела ради ње сусреће бешчашће. Онај ко се стара о лепоти, ко високо мисли о себи због знатности предака, због сјаја одеће и сличних ствари, у себи показује детињу незрелост ума. Јер, све речено је прах. А има ли шта ништавније од праха? Отуда она којој рухо не служи само за покривање и грејање тела, него и за показивање и гиздање украшавањем и бојама, не само да пред присутнима открива бесплодност душе, него и блудну бестидност. Слични нека чују Онога ко говори: Ето, који меке хаљине носе по царским су дворовима (Мт. 11, 8). Међутим, наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20), говори свети Павле. Немојмо дозволити да због мекоте хаљина будемо збачени са неба у шаторе кнеза овога века.
23. Слично страдају и они који добра дела чине ради славе људске. Јер, иако су добили удео у небеском животу, они су, авај, своју славу настанили у прах (Пс. 7, 6), навукавши на себе Давидову клетву. Њихова молитва не усходи на небо и сва љубав пада доле, не будући обложена крилима божанствене љубави, која наша земаљска дела узводи горе. Они, дакле, предузимају напор, али не стичу награду. Међутим, зашто ја уопште говорим о неплодности њихових напора? Они доносе плод који, међутим, сачињавају – посрамљење, непостојаност помисли, поробљеност и сметеност мисли. Псалам говори: Јер, Бог разасу кости човекоугодника; постидеше се, јер их Бог сатре (Пс. 52, 6).
24. Речена страст је најтананија од свих. Стога подвижник не само да треба да се чува спајања [тј. разговора] или да бежи од слагања са њом, него и сам прилог [тј. приступање] да већ сматра слагањем и да се чува од њега. Поступајући чак и на речени начин, он ће једва успети да предупреди брзину пада. Уколико буде поступао на речени начин, прилог му чак може бити повод за скрушеност. У супротном, он ће припремити место за гордост. Онај, пак, ко њу прими постаје тешко уразумљив, тј. непоправљив. Јер, она је ђаволски пад. Међутим, и још раније, страст човекоугађања чини велику штету онима који је стекну с обзиром да и у односу на веру трпе бродолом, по речи Господа који каже: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн. 5, 44). Шта имаш у слави људској, о човече, или боље рећи, у празној речи славе, која у ствари нема оно што именује, него га и ускраћује. Поред других штета, она порађа и завист, која је једнака убиству, будући да беше узрок првог убиства, а потом и богоубиства.
25. Да ли је она у било чему корисна природи? Да ли је подржава и храни или је лечи кад се повреди? Нико, наравно, нешто слично не може рећи за њу. Напротив, онај ко хоће детаљно све да испита о њој, свакако ће наћи да већим делом представља саветницу за срамна дела. Проповедници незнабожачког учења тврде да без ње ништа добро у животу није настало. Међутим, ми који носимо име Онога ко је човекољубиво собом помазао нашу природу, имамо друго учење. Он сам гледа наша дела. Гледајући на Њега, Њиме и за Њега чинећи све најбоље, ми све у Његову славу усмеравамо, уопште немајући у виду угађање људима. Ми следимо светога Павла, врховног тајника нашег Законодавца, који каже: Јер, кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов (Гал. 1, 10).
26. Трећи пород душе која је болесна похотом јесте стомакоугађање, од кога долази свака телесна нечистота. Због чега га називамо трећим и последњим, будући да је смештено у нашу природу од самог рађања, једнако као и природни покрети који се односе на рађање деце. Због чега ми на последње место стављамо телесну похоту? Стога што она припада нашој природи. Оно што је природно уједно је и невино, будући створено благим Богом на коришћење за добро. Природни покрети не указују на болест душе. Болесна је душа оних који их злоупотребљавају. Грешна страст, почетак телесних страсти, болест душе и сластољубље постоје кад ми старање за тело претварамо у похоту (Рим. 13, 14). Они долазе споља, али их душа усваја и постају део ње. Стога Господ говори да из срца излазе зле, помисли које га скрнаве (Мт. 15, 19-20). И пре Јеванђеља закон говори: Пази на себе да скривена реч у твом срцу не би постала безакоње (Пон. 15, 9). Зле помисли су из душе. Међутим, оне у душу улазе одоздо, кроз чула. Оне се задржавају у представама о чулним стварима, које се доводе у покрет опет чулима, нарочито очима, које издалека могу да привуку оно што служи оскрнављењу. Очигледно осведочење за речено јесте наша прамајка Ева. Она је најпре видела да је [плод] добар за гледање и красан за познање (Пост. 3, 6), а потом се сложила са помишљу срца, коснула и окусила забрањено дрво. Стога смо добро рекли да победи срамних страсти претходи прелешћеност лепотом ствари и лица преко очију. Отуда и отачка заповест да не гледамо на лепоту туђих тела, нити да се својом наслађујемо.
27. Телесне страсти се зачињу и ступају у покрет од страсних помисли. Стога и лечење треба од њих да започне. Онај ко жели да угаси пожар, али пламен пресеца при врху, у ствари неће успети у делу гашења. Уколико, пак, уклони вештаство које гори, пожар ће се одмах смањити и утихнути. Слично је и са блудном страшћу. Уколико се извор помисли не исуши изнутра молитвом и смирењем, већ се [човек] само постом и умртвљењем тела наоружа против њих, у ствари ће се неуспешно трудити. Напротив, уколико се извор освети смирењем и молитвом, као што смо рекли, освећење ће се пренети и на спољашње тело. Слично нас саветује, мени се чини, и апостолска реч, која нам заповеда: Опашите бедра своја истином (Еф. 6, 14). И један од отаца мудро указује да ће се подбедрене и подстомачне страсти утишати уколико умозритељна сила укроти похотну.
28. Неопходно је и умртвљивање тела, и сразмерно уздржавање у јелу и пићу. Иначе ће тело постати необуздано и почети да притиска помисли. Телесне страсти се најуспешније лече умртвљивањем тела, које прати молитва и смирење срца, тј. сиромаштво духа, које је ублажио Господ. Уколико, пак, неко хоће да се обогати освећењем, без кога нико неће видети Господа (Јев. 12, 14), нека пребива у својој келији, умртвљујући тело и са смирењем истрајавајући у молитви. Јер, за онога ко добро пребива у усамљености, келија постаје пристаниште здравоумља [тј. чистоте]. Све спољашње, наиме, нарочито оно што се дешава на трговима и празничним шетњама, бива испуњено блудним састојцима, који кроз слух и вид проничу у душу монаха који им се приближава, погружавајући га у срамне помисли и покрете. Овај грешни свет се може назвати и горућим огњем, који оне који су у њему чини својим запаљивим вештаством, сваку врлину у њима обраћајући у пепео. Огањ који не опаљује једном се обрео у пустињи (у купини). Ти, пак, уместо у пустињи, седи у келији, по силама се скривајући док не прође врелина страсти. Када она прође боравак на отвореном ваздуху неће штетити. И већ ћеш и ти бити сиромашна духом, стекавши господство над страстима и будући сјајно ублажена од Онога који је рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско (Мт. 5, 3).
29. И неће ли праведно бити ублажени они који се уопште не надају на богатство, већ на Њега јединога, живећи у смирењу пред Његовим лицем? Осиромашимо и ми духом, смиравајући се, умртвљујући плот и заволевши оскудољубље, како би и наше било Царство Божије и како бисмо се удостојили добре наде.
30. Смештајући (изреке о блаженствима) на почетак Јеванђеља, као неки његов сажетак, Господ већ првом изреком (о сиромаштву духом) обухвата многе врлине, одсецајући многа рђава расположења и избацујући их из блаженства. У њој постоји још нешто. Шта, заправо? Указање на разна искушења која смиравају. Њих треба радосно да носи онај ко хоће да донесе плод Одгајивачу душа наших. Растиње зими треба да промрзне како би донело плод. И скорби искушења су неопходне ради наше духовне плодности. Онај ко храбро не поднесе тешко бреме искушења која га сусрећу неће донети плода који је достојан небеских житница и скривница. Сваки ревнитељ савршенства пролази кроз преузимање произвољних и невољних трудова и лишавања да би до њега дошао. Нека од њих долазе споља, а нека настају у кући. Међутим, произвољни су мање благотворни него они који долазе споља, мимо наше воље. Љубав према Богу се најбоље испитује скорбима непроизвољних искушења. Произвољна лишавања припремају душу за подношење непроизвољних. Јер, онај ко је при првима навикао да ни у шта рачуна не животне пријатности и славу, већ ће лако подносити и друга. Сиромашни духом по самом духу сиромаштва не само да се не смућује скорбима које наилазе, већ се сматра достојним и већих, с обзиром да има потребу за најјачим лекарствима покајања. Он живи даноноћно очекујући сваку невољу, те свако искушење прима као нешто што му припада. Он се радује када она наилазе, сматрајући их очишћењем душе. У њима се он предаје најскрушенијој и најдејственијој молитви, услед чега су заправо извор и заштита његовог доброг душевног настројења. Стога он нема злопамћење према онима који су га увели у искушење, већ им указује благодарност и моли се за њих као за добротворе. Стога и сам не само да добија опроштај учињених грехова, по обећању Спаситеља, већ се удостојава и благослова Божијег и Царства небеског, будући ублажаван Господом ради његове дуготрпељивости у духу смирења.
31. Поред оних који су стекли неотуђиво богатство сиромаштва у духу, Једини Блажени као причеснике свог блаженства објављује и оне који плачу, говорећи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). Због чега је Христос Господ тесно повезао плач са сиромаштвом? Стога што се он никада не раздваја од њега. Међутим, апостол говори да жалост при светском сиромаштву доноси смрт души, а жалост при сиромаштву по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Штавише, за непроизвољним сиромаштвом следи непроизвољни плач, а за вољном – вољни. Дакле, плач који се ублажава везује се са сиромаштвом по Богу. Подразумева се да он бива ради њега, од њега као од узрока у свему зависећи. Једино у вези са њим он је духован и вољан. Међутим, погледајмо како блажено сиромаштво рађа блажени плач.
32. Ми смо нешто раније указали на четири вида духовног сиромаштва – у размишљању, у држању тела, у животном стању и у искушењима у сну. Слушајући, међутим, њихово одвојено излагање нека нико не помисли да су они и у стварности одвојени. Јер, они се обично сви заједно пројављују. Сви су они део једног блаженства, које уједно показује да им је корен и источник у нашем духу. Примајући у своју унутрашњост благодат Јеванђеља, он из себе, као што је речено, пушта извор сиромаштва који напаја читаву нашу земљу, тј. нашег спољашњег човека, чинећи га рајем врлина.
33. Од сваког од четири вида сиромаштва рађа се посебан плач, са одговарајућом утехом. Од сиромаштва у држању тела са смирењем (које сачињава глад, жеђ, бдење и уопште свако лишавање и умртвљивање тела, те строго чување чула) рађа се не само плач (жалост, туговање), него и сузе. Од ухрањености и свестране задовољености тела рађа се неосетљивост, огрубелост и жестокост срца. Од уздржања и оскудне хране, пак, рађа се скрушеност срца и умилење, којима се уништава свака горчина од телесних лишавања и стиче тиха сладост у животу са њима. Без скрушености срца је немогуће, кажу, да се избавимо од греховних осећања. Срце, пак, до скрушености доводи тројако уздржање: у сну, у храни и у телесном одмору. Кроз срдачну скрушеност се ослободивши сличних осећања и њихове горчине, душа поприма духовну утеху. Због ње Господ и назива блаженима оне који плачу. Свети Јован, који нам је изложио духовну лествицу, говори: „Жеђ и бдење скрушавају срце. Скрушено срце испушта сузе. Онај ко испита речено засмејаће се, блаженим смехом (Лк. 6, 21) се утешивши, као што је обећао Господ“ (Лествица, Слово 6). Од богоугодног телесног сиромаштва се, дакле, рађа плач, који блажено теши оне који су га стекли. Како, пак, он настаје од самоунижавајућег размишљања и божанственог смирења у дубини душе?
34. Са смирењем душе свагда сапребива самоунижење. Оно се у почетку доводи до силног напрегнућа страхом од вечних мука, стављајући пред очи страшно сапребивање у једном мучилишту са непријатељима Њему се додаје и страх од помисли да су муке неизрециве и да нема речи којима би се исказале. Ужас додаје и [мисао о њиховој] бесконачности. Врелина, хладноћа, тама, огањ, узе, страшилишта, уједање неуспављивих црва – све се сабира у једну казну. Ипак, свиме реченим се још увек не стиче представа о читавом тадашњем ужасу, судећи по реченоме о супротном стању: И што у срце човеку не дође (1. Кор. 2, 9). И како ће само бити бескористан и неутешан плач који нема краја! Овде се код оних који греше од познања властитих сагрешења покреће плач који је смекшан надом на помиловање. Онамо, пак, код изобличених и осуђених, при одузимању сваке добре наде и при очајању због немогућности спасења, невољно прекоревање и угризи савести заправо плачем безмерно увеличавају предстојећу муку. И сада плач, и увек плач. И свест о непрестаности његовој рађа нови плач. И тама ће на таму наилазити, и пламен на пламен, без икакве прохладе. И све обухвата бесконачан бездан очајања.
35. Сада је плач драгоцен. На њега обраћа пажњу сам Бог, који је сишао до нас својом посетом и који је онима који плачу обећао утеху, с обзиром да сам јесте и назива се Утешитељ. Јеси ли видео плач који излази и смирене душе и доноси утеху? Уосталом, самоунижење и само по себи, као неко мислено тоцило за умни део душе, тешко притиска и скрушава, истискујући спасоносно вино које весели срце нашег унутрашњег човека. Вино јесте скрушено умилење које плачем уништава страсти и душу испуњава блаженом радошћу, избављајући је од љутог терета. Стога су блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4).
36. Они су блажени због оскудољубља, или због сиромаштва у поседовању, уколико је праћено са сиромаштвом духа. Јер, једино је у реченом случају оно богоугодно. Чуј и разумно обрати пажњу како од реченог сиромаштва долази плач и утеха, која у њему постоји. Оставивши све и одрекавши се злата и сребра и сваког имања, одбацивши све или раздавши по заповести и одвојивши душу од бриге о реченом, човек јој даје могућност да се обрати бризи о самој себи, будући да је слободна од животних дела, која је споља расејавају. Одвојивши се од свега чулног и подигнувши се из утопљености у бригу о реченоме, ум почиње да гледа свог унутрашњег човека. И угледавши његово лице до одвратности упрљано од лутања по доњем, он понајпре жури да га умије плачем. Потом, по скидању са њега ружног покрова (будући да се душа више не расејава стварима које је нису достојне), он без смућења улази у душине унутрашње скривнице, где се тајно моли Оцу. И Он му пре свега даје мир помисли као готово сместилиште за благодатне дарове, те уједно и савршено смирење, тј. родитељку и чуварку сваке врлине. И не ради се о смирењу које се састоји од лаких за све смирених речи и држања, већ о смирењу које посведочује благи Божанствени Дух и које изграђује Дух који се обнавља у утробама нашим (Пс. 50, 12). У њима (миру и смирењу), као у чврсто ограђеном мисленом рају, ничу сваковрсна дрвета истинских врлина, усред којих се подиже царска свештена одаја љубави, док у предверју цвета неодузимљива неизрецива радост, као зачетак будућег века. Јер, оскудољубље је мајка безбрижности, безбрижност – пажње и молитве, пажња и молитва – плача и суза, док плач и сузе, пак, изглађују све предузимано (тј. раније грехе). По њиховом изглађењу се већ лако ходи путем врлина, с обзиром да се одстрањују све сметње и да савест постаје беспрекорна. Из свега реченог се точи радост и блажени душевни смех. И горке сузе се претварају у сладост. И слатке су грлу… речи Божије, већма од меда и саћа у устима [човековим] (Пс. 118, 103). У молитви се прозба претвара у благодарење, а поучавање у сведочанствима Божијим постаје радост срца са непостидном надом. И опитује се оно што саопштава Псалам: Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 8), тј. весеље праведних, радост увређених, утеха понижених и успокојење оних који плачу Бога ради.
37. Међутим, распростримо даље реч нашу, верујући ономе што су говорили оци наши и друге у речено убеђујући, по речи апостола из писанога: Веровах, зато говорих; и ми верујемо, зато и говоримо (Пс. 115, 1; 2. Кор. 4, 13). Из нас треба да буде прогнана свака страст, која се гнезди унутра и да се ум, као што је речено, врати себи и другим душевним силама, вршењем врлина украсујући душу. Простирући се ка савршеноме и све делатна додајући усхођења, он се све више омива уз Божију помоћ и већ не само што одбија рђаво, него уопште све долазеће изгони напоље, чак и уколико припада добром уделу. Уздигавши се изнад свега мисленог и свих немаштарећих помисли о њему, он све по љубави и из љубави према Богу оставља, као глув… и као нем (Пс. 37, 14) стојећи пред Њим. И више ништа спољашње не удара у врата ума стога што благодат држи унутрашњост у најбољем устројству и обасјава је неизрецивом предивном светлошћу, усавршавајући унутрашњег човека. И кад на речени начин Дан… осване и Даница се… роди у срцима нашим (2. Пт. 1, 19), по пророчкој речи, истински човек излази… на истинско дело своје (Пс. 103, 23). Користећи се светлошћу, он се лаћа пута којим се пење на вечне горе, постајући у њој гледалац надсветских ствари.
38. Стога божанствени Нил каже: „Право стање ума јесте мислена висина, слична небеској боји, коју за време молитве посећује светлост Свете Тројице“. И опет: „Уколико неко хоће да види ум у правом стању, нека се испразни од свих помисли. И угледаће га сличног сафиру или небеској боји. Међутим, нешто слично се не може без бестрашћа. Јер, неопходна је Божија помоћ и изливање Његове Божанствене светлости“. И свети Дијадох говори: „Света благодат кроз крштење нам даје два добра, од којих једно безмерно превазилази друго: најпре нас обнавља у води да би засијало оно што је у нама по образу Божијем, изглађујући сваку греховну нечистоту у нама, а затим у нама почиње да дејствује заједно са нама. Дакле, пошто ум почне пуним чулом да окуша благост Светога Духа, ми треба да знамо да благодат почиње да у нама на ономе што по образу изображава оно што је по подобију. Чуло, дакле, показује да се образујемо у подобије. Савршенство, пак, подобија ми ћемо познати у просвећењу“. И опет: „Духовну љубав нико не може стећи уколико се уз пуно осведочење није просветио Духом Светим. Уколико кроз божанствено просвећење савршено не прими оно што је по подобију, ум неће постати причесник савршене љубави, макар имао све друге врлине“. Слично говори и свети Исаак: „Облагодаћени ум за време молитве види своју чистоту, која је слична небеској боји. Њу су и старци Израиља називали местом Божијим, угледавши га на гори“. И опет: „Постоји чистота ума у којој, за време молитве, просијава светлост Свете Тројице. Удостојен речене светлости, ум и телу, које је сједињено са њим, саопштава многе знакове Божанске красоте. Стојећи између Божанске благодати и дебљине тела, ум му саопштава силу за оно за што само нема силе. Отуда и богообразна и неизрецива врлинска настројеност, непокретна или тешко покретна на зло“.
39. Ето до какве висине узводи блажени плач смирене срцем и сиромашне духом. Рећи ћемо о њему још нешто. Он прати и све облике непроизвољног или светског сиромаштва. Јер, како да се не жалости онај ко је оскудан у новцу, ко невољно гладује, ко је обремењен напорима и понижаван? Међутим, његов плач је неутешан све док траје беда, нарочито уколико у трпљењу нема истинско познање. Јер, он чулне сласти и горчине не потчињава разуму, већ им се сам потчињава, те их, злоупотребљавајући превртљивост ума, увеличава преко потребе не само без користи, већ и на велику штету за душу. Он себе, пак, излаже јавном изобличењу с обзиром да не верује снажно Јеванђељу Божијем, пророцима који су му претходили и ученицима који су следили за њим. Јер, они су послани да благовесте неоскудно богатство које се стиче кроз сиромаштво, утеху без туге – кроз лишавања, избављење од вечног мучења и скорби (припремљених за оне који су заволели овдашњи распуштен живот и који нису хтели да уским вратима и тесним путем прођу у живот) – кроз трпљење надолазећих искушења. Добро је рекао апостол Павле да жалост овога света доноси смрт (2. Кор. 7, 10). Истински живот душе јесте Божанствена светлост која долази од плача по Богу, као што су рекли оци. Смрт, пак, душе јесте лукави мрак који на њу долази од жалости овога света. O њему свети Василије Велики говори: „Грех, који своје биће добија оскудевањем добра, неправдом образује мислени мрак“. И божанствени Марко говори: „Како ће онај ко је обузет злим помислима, видети грех који је скривен испод њих? Грех представља мрак и маглу душе, која кроз зле помисли, речи и дела наилази на њу. Не угледавши општи грех, када ће се он помолити због њега и очистити? Онај, пак, ко се не очисти, како ће наћи место чисте природе? Не нашавши га, како ће угледати унутрашње обиталиште Христово“.
40. Постојаном молитвом, дакле, треба искати речено обиталиште. Њега не треба само стећи, већ и очувати. Јер, има оних који су га стекли, а потом изгубили. Голо познање о њему или случајно искуство имају можда и они који су спори на учење и млади. Постојано, пак, делање са трпљењем немају чак ни сви побожни и многоискусни старци. Са реченим се слаже и небески Макарије (по познању) и читава скупина преподобних.
41. Наведени мрак своје постојање добија од свих прегрешења. Уколико испиташ и жалост овога света, наћи ћеш да се рађа и подржава од свих страсти. Она носи образ и као зачетак, предверје или залог будућег бескрајног плача, који ће доћи на оне који нису хтели да изаберу плач који ублажава Господ, који не само што овде доноси утеху (служећи уједно као залог вечне радости), већ и врлину учвршћује, чинећи да душа постане непреклоњива на рђаво. Јер, уколико онај ко је осиромашио, смирио се и унизио по Богу, напредујући ка бољем, уједно не стекне и плач, остаће колебив, те ће се мишљу враћати на оно што је оставио и желети оно што је одбацио, правећи од себе преступника. Уколико, пак, остаје постојан у расположењу према блаженом сиромаштву и, пазећи на њега, у себе смести плач, он ће бити непоколебив у односу на оно што је оставио, не скрећући зло ка ономе од чега је раније, чинећи добро, бежао. Апостол говори: Јер, жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Стога неко и од отаца говори: „Плач чини и чува [човека]“. Плод плача није само [околност] да човек скоро постаје непоколебив у односу на зло, тешко се враћајући на раније грехе, већ и околност да чини да греси као да нису ни постојали. Јер, будући да човек у почетку плаче због њих, Бог их сматра невољним. Оно, пак, што је невољно, не урачунава се у кривицу. Онај ко плаче због беде сведочи да је непроизвољно [трпи], услед чега заједно са онима који хоће да се богате, или који су се обогатили, упада у… замку ђавољу (1. Тим. 6, 9). И уколико не пожури да побегне из речених замки, он ће сам себе послати у вечне муке. Ономе, пак, ко је сагрешио пред Богом, али се покајао и у плачу због грехова проводи своје дане, по правди ће греси бити урачунати у непроизвољне, [нехотимичне]. И он ће, заједно са онима који нису сагрешили слично њему, без саблазни (за њих) ходити путем који води у живот вечни.
42. Ето плода напорног плача, са којим се сједињује страх Божији. Пружајући се напред, он се дивно сједињује са љубављу Божијом и доноси најслађи и свештени плод утехе по благости Утешитеља. Речени плод окуша онај коме је плач постао особина. Он је за оне који га нису окусили нешто нечувено и неизрециво. Сладост меда нико јасно не може да изрази речима онима који га нису окусили. Ни сладост радости и благодати која је од Бога нико не може да се објасни онима који их нису искусили.
43. Почетак плача јесте извесно искање зарука Божијих, које изгледају недостижне. Јер, при силној жељи, они који желе заруке изричу извесне предзаручне речи, предајући се плачу. Они раздиру срце пред Жеником и призивају га са ридањем. Крај плача је савршено брачно спајање у чистоти. Стога је Павле назвао великом тајном сједињење супружника у једно тело, говорећи: А ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5, 32). Они постају једно тело. Слично и људи Божији постају један дух са Богом, као што је негде исти апостол рекао: А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6, 17). Где су они који говоре да благодат која обитава у светима јесте нешто тварно? Нека они знају да изричу хулу на самог Духа, коме свети постају причесници.
44. Да бисмо објаснили оно што говоримо навешћемо и други, још изразитији пример. Почетак плача је сличан повратку блудног сина. Он свог делатеља испуњава стидом и нагони да говори исте речи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк. 15, 21). Његов, пак, крај је сличан сусрету и загрљају небеског Оца. Удостојивши их се по богатству неизрециве штедрости, син се испуњава радошћу и смелошћу, те прима и даје целив, улази у дом заједно са Оцем и обедује са Њим, осећајући небеску радост.
45. Дођите са блаженим сиромаштвом духа и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Богом нашим (Пс. 94, 6), како бисмо омили раније грехе, учинивши себе непокретнима на зло, удостојивши се причешћа Духа Утешитеља и остајући Њиме утешавани. Њему нека је слава са Беспочетним Оцем и Јединородним Сином сада и увек и у векове векова. Амин.

ДЕСЕТОСЛОВ ХРИШЋАНСКОГ ЗАКОНА

1. Господ Бог твој је један (Пон. 6, 4) у Оцу и Сину и Светоме Духу познат: у Оцу нерођеном, у Сину рођеном безвремено и бестрасно као Слову, које се, помазавши собом оно што је од нас примио, именовало Христом и у Духу Светом, такође из Оца, премда не рођеном, него исходећем. Он је једини Бог и истинити Бог у Три Ипостаси, један Господ по природи, вољи, слави, дејству и свим својствима Божанства нераздељиви.
2. Њега јединога љуби и Њему јединоме послужи свом помишљу својом, свим срцем својим, свом снагом својом и нека Његове речи и Његове заповести буду у срцу твоме како би их чинио, поучавао се у њима, говорио о њима седећи у дому, идући путем и лежући и устајући (Пон. 10, 12). Свагда се сећај Господа Бога твога и Њега јединог се бој. Никада га не заборављај, нити заповести Његове. И Он ће ти дати силу да твориш вољу Његову. Јер, Он од тебе тражи једино да га се бојиш, да га љубиш и да ходиш по свим путевима Његовим (Пон. 10, 12).
3. Он је хвала твоја, Он је и Бог твој. Немој се без мере дивити бестрашћу и невидљивости надсветских анђела, нити крајњем лукавству сила које су отпале оданде, њиховој подмуклости и злобности, [те намери] да нас варају. Немој се усудити да помислиш да они имају нешто равно Богу. Немој се загледати у величину неба и многообразност његовог кретања, ни на бљесак сунца, ни на светлост месеца, ни на сијање других звезда, на пригодност ваздуха за дисање и на велику корист мора и земље. Бој се да нешто из реченог себи учиниш богом. Јер, Њему све служи као Његова творевина, Његовом речју из небића у биће призвана. Јер, Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 32, 9).
4. Њега јединога слави, Њему се јединоме прилепљуј љубављу, Њему се кај даноноћно због вољних и невољних грехова својих. Јер, Он је милосрдан… и милостив, дуготрпељив и многомилостив (Пс. 85, 15), вечни Доброчинитељ, који је обећао да дарује бескрајно Царство небеско, безбрижан и бесмртан живот, светлост невечерњу на сладост онима који Га поштују и љубе, који му се поклањају и чувају Његове заповести. Међутим, Он је и Бог ревнитељ, Судија праведни и страшни Осветник, који узвраћа онима који га не поштују, који му се не покоравају и који остављају Његове заповести. Он је припремио муку вечну, таму најкрајњу, шкргут зуба, неуспављивог црва првом лукавом одступнику и онима које је прелестио и који га следе, оставивши свог Творца делима, речима и помислима.
5. Немој градити себи никаквог лика ни од онога што је горе на небу, ни доле на земљи, ни у води испод земље како би му служио и клањао се као Богу (Изл. 20, 4). Јер, све је творевина јединога Бога који је, у последње векове из девствене утробе примио тело, јавио се на земљи и поживео са људима. Пострадавши ради спасења људи, умревши и васкрсавши, Он се узнео на небо са телом и сео са десне стране величанства на висинама. Са телом ће Он опет доћи да суди живима и мртвима. Стога из љубави начини икону Онога ко се ради нас очовечио, те се преко ње сећај на Њега, преко ње му се поклањај, преко ње узводи ум свој ка телу Спаситеља, достојном поклоњења, које седи у слави са десне стране Оца на небесима. На исти начин сачини и иконе светих и поклањај им се, премда не као боговима, што је забрањено, него ради сведочанства твог општења са њима, љубави и поштовања према њима. Свој ум узводи ка њима преко икона, као што је и Мојсије начинио иконе херувима и поставио их у Светињу над Светињама. Најзад, и сама Светиња над Светињама беше образ наднебеских ствари. И Светиња је носила образ целог света. Мојсије ју је назвао Светињом не да би славио твар, него Бога који је створио свет. Ни ти немој сматрати боговима иконе Господа Исуса Христа и светих, него се преко њих поклањај Ономе који нас је по образу своме спочетка створио. Потом је Он, по свом неизрецивом човекољубљу, благоизволео и сам да прими наш образ, по коме је и постао описив.
6. Поклањај се не само икони Христа Господа, него и образу Његовог Крста, који је знамење Његове победе над ђаволом и над читавом војском противничких сила. Стога они и трепте и беже када га виде изображеног. И пре појаве првообраза, он је био високо прослављен код пророка, пројављујући велика и дивна чуда. И при другом доласку Господа Исуса Христа, који ће доћи да суди живима и мртвима, Крст (на коме се распео) ће ићи пред Њим као страшно и велико знамење Његове силе и славе. Ти га слави сада како би тада са смелошћу могао да погледаш на њега и да би се прославио заједно са њим. Једнако се поклањај и иконама светих, с обзиром да су се сараспели Христу, на свом лицу изображавајући крст и присећајући се њиховог стварног учешћа у страдањима Христовим. Подједнако поштуј и гробнице светих и остатке њихових моштију, будући да од њих није одступила благодат Божија као што од поклоњења достојног тела Христовог није одступало Божанство у време Његове животворне смрти. Чинећи речено и прослављајући оне који су прославили Бога и који су се кроз дела показали савршени у љубави Божијој, и тебе ће заједно са њима Бог прославити, те ћеш певати са Давидом: А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже (Пс. 138, 17).
7. Немој узимати имена Господа Бога свога узалуд (Изл. 10, 7), лажно се кунећи и заклињући ради нечег земаљског или из страха људског или из стида или ради сопствене користи. Кривоклетништво јесте одрицање од Бога. Стога немој журити да се заклињеш, већ на сваки начин избегавај заклетве. Плаши се да преко ње не упаднеш у кривоклетништво, које отуђује од Бога и [човека] убраја у безаконике. Напротив, буди истинит у свим речима својим, чиме ћеш им пружити тврдоћу заклетве. Можда ће се некада десити да се без велике потребе вежеш заклетвом. Упусти се у речено само уколико се ради о нечем што је саобразно са божанственим законом, с обзиром да ћеш поступити по закону. Ипак, кривицу што си несмотрено поступио очисти милостињом, молитвом, плачем и злопаћењем тела, умилостивљујући Христа, који је рекао: Не куните се никако (Мт. 5, 34). Уколико се, пак, ради о нечем безаконом, пази да због (неразумне) заклетве не пређеш и на безаконо дело, како не би био судеоник пророкоубице Ирода. Оставивши, пак, безакону заклетву без испуњења, ти потом на себе наложи закон да се не кунеш и заклињеш без разбора, журећи да умилостивиш Бога још болније се користећи наведеним лекарствима.
8. Један дан у седмици (који се назива Господњим стога што је посвећен Господу, који је у њему васкрсао из мртвих и пружио предуверење и предуказање на опште васкрсење свих) светкуј (Изл. 20, 10-11) и немој обављати никакво свакодневно дело изузев неопходног. Свима који су под тобом и са тобом пружи одмор како би заједно са тобом славили Онога који нас је стекао својом смрћу и који је нашу природу саваскрсао у свом Васкрсењу. Сећај се будућег века и поучавај се у свим заповестима и наредбама Господњим. Испитуј самога себе да ли си преступио или запоставио нешто и исправи се у свему. Реченог дана посећуј храм Божији и буди на свим службама црквеним. Причешћуј се Светим ‘Гелом и Крвљу Христовом и полажи почетак исправног живота. Обнављај се и припремај за примање будућих добара. Ради њих се земаљским добрима немој користити на зло, што уосталом важи и за остале дане. Да би био уз Бога у дан Господњи, остављај све осим онога што је неопходно, тј. без чега се не може живети. Имајући, дакле, Бога као место свог прибегавања, ти нећеш преступати заповести, него ћеш избећи распаљивање огња страсти и бреме греха. И ти ћеш светковати дан суботни [тј. дан одмора], суботујући кроз избегавање зла. Са даном Господњим уподобљавај и велике установљене празнике, слично поступајући и од истог се уздржавајући.
9. Поштуј оца свога и мајку (Изл. 20, 12), с обзиром да те је преко њих Бог увео у живот. После Бога, они су виновници твог постојања. Стога их и ти после Бога поштуј и љуби, уколико је љубав према њима у складу са љубављу према Богу. Уколико, пак, није, удаљи се од њих. Уколико ти буду препрека, нарочито у стварима истинске и спасоносне вере (као неправославни), ти их не само напусти, већ их се и одрекни, као уосталом и свих других сличних. Јер, Христос Господ је рекао: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и душу своју, не може бити мој ученик. И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26-27). Ето како се треба односити према телесним очевима, пријатељима и браћи који ометају спасење. Оне, пак, који су једноверни и не ометају спасење треба поштовати и волети.
10. Уколико треба да поштујемо телесне очеве, утолико пре треба да поштујемо и волимо очеве који су нас родили по духу. Јер, они су твоје биће претворили у благобиће, саопштили ти светлост познања, научили те да очигледно будеш у истини, препородили те бањом препорода, положили у тебе наду на васкрсење и бесмртност, на бескрајно Царство и наслеђе и од недостојног те учинили достојним вечних добара, из земаљског – небеским, из временског – вечним, сином и учеником не човека, него Богочовека Исуса Христа, који ти је дао дух усиновљења, као што је сам рекао: И оцем својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити се зовите наставници; јер је у вас један Наставник, Христос (Мт. 23, 9-10). Ти треба својим духовним оцима да указујеш сваку част и љубав, с обзиром да се част која им се указује узноси ка Христу Господу и Духу Светоме, којим примисте Духа усиновљења (Рим. 8, 15) и ка Оцу небескоме, од кога свако очинство на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3, 15). Постарај се да за читав живот имаш духовног оца и да му откриваш сваки грех и сваку помисао, те да добијаш отпуштење и лекарство. Јер, њима је дато да свезују и раздрешују душе. Све што они свежу на земљу биће свезано на небесима, и све што раздреше на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 18, 18). Речену благодат и власт они су добили од Христа. Стога им се повинуј и немој им противречити како не би изазвао погибао душе своје. Онај ко противречи телесним родитељима у ономе што закон Божији не забрањује по закону бива предан на смрт. Утолико пре ће онај ко противречи духовним оцима из себе изагнати Духа Божијег и погубити душу своју. Стога се саветуј са својим духовним оцима и слушај их до краја како би се спасла душа твоја и како би наследила вечна и нетрулежна добра.
11. Немој чинити прељубу (Изл. 20, 14), како уместо Христовог уда не би био уд блуднице (1. Кор. 6, 16) и како не би био одсечен од Божанственог тела и бачен у геену.
12. Кћи свештеника се по закону спаљује уколико се оскрнави блудом (Лев. 21, 9), будући да је осрамотила оца. Утолико пре ће бити осуђен на вечне муке онај ко је оскрнавио Тело Христово на сличан начин.
13. Уколико не претпоставиш девственост и ниси дао завет Богу, ти треба да у Господу узмеш једну закониту жену, те да са њом једном живиш, као свој сопствени сасуд држећи је у светињи и од свих других се свим силама уздржавајући. Ти ћеш потпуно моћи да се од њих уздржиш уколико се будеш чувао од неумесног општења са њима, уколико се не наслађујеш блудним речима и слушањем, уколико и сам поглед телесни и душевни будеш одвраћао од њих према могућностима и уколико се навикнеш да се са знатижељом не загледаш у лепоту лица. Јер, сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме (Мт. 5, 28). И он је нечист пред Христом, који гледа у срце. Од реченога кукавни упада и у срамна телесна дела, тј. не само у блуд, прељубу и друге природне грехе, већ и у свакакве неприродне неприличности. Одсецајући, пак, од себе горке корене, ти нећеш доносити смртоносне плодове, већ ћеш принети плод чистоте и светости, која је у њој и без које нико неће видети Господа (Јев. 12, 14).
14. Немој убити (Изл. 20, 13) како се не би лишио усиновљења Ономе ко оживљује мртве и како својим делима не био постао син исконског човекоубице. Убиство произилази од удараца, ударци од увреда и свађе, увреде од гнева, а гнев од штете или повреде, или ударца, или увреде, које нам други чине. Стога је Христос и рекао: Ономе који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу (Лк. 6, 29). Ономе ко те удари немој узвратити ударцем и ономе ко те увреди – увредом. На речени начин ћеш и себе и онога ко те је повредио избавити од греха убиства. И ти ћеш добити опроштај онога што си згрешио пред Богом, с обзиром да је речено: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6, 37). Онај, пак, ко те је увредио и ко ти је учинио зло добиће казну, тј. вечну муку. Јер, онај ко каже брату своме: „Будало“, биће крив паклу огњеноме (Мт. 5, 22), рекао је Христос. Уколико са кореном можеш да истргнеш зло и у душу уселиш блажену кротост, узнеси славу Христу, Наставнику и Сачинитељу врлина, без кога, као што смо научени, не можемо да учинимо ништа добро. Уколико, пак, не можеш да останеш негневљив, прекори себе када се разгневиш и покај се пред Богом и пред оним ко је од тебе чуо или претрпео нешто зло. Јер, онај ко се покаје у почетку греха неће доћи до његовог краја. И онај ко не тугује због малих грехова, свакако ће преко њих упасти и у велике (Сир. 19, 1).
15. Немој красти (Изл. 20, 15) како те Онај ко зна сакривено (Дан. 13, 42) не би предао на вишеструке казне, с обзиром да га презиреш. Боље је, напротив, да и оно што имаш тајно дајеш потребитима како би од Бога, који види тајно, добио стоструко више и живот вечни у будућем веку.
16. Немој сведочити лажно против ближњега свога (Изл. 20, 16) како се не би уподобио ономе ко је у почетку оклеветао Бога пред Евом и како не био проклет као он. Боље је да сакријеш пад ближњега свога, уколико другима не би учинио штету, како се не би уподобио Хаму, већ Симу и Јафету и удостојио се благослова.
17. Немој пожелети ништа од онога што припада ближњему твоме, ни имања, ни новца, ни славе, нити ишта друго (Изл. 20, 16). Јер, жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Не желећи туђе, дакле, уздржи се и од отимања из лакомства. Боље и од свога поклањај сиромасима и према могућностима указуј милост потребитима, не одбијајући онога ко хоће да позајми од тебе. Уколико нађеш нешто што је изгубљено, сачувај га за власника, макар био и непријатељски према теби расположен. Јер, реченим ћеш га примирити са собом, добром победивши зло, као што наређује Христос.
18. Чувајући све речено свим својим снагама и живећи по реченим правилима, ти ћеш у своју душу сместити скривницу побожности и угодити Богу. И Бог ће те ублажити, као и они који су по Богу, те ћеш постати наследник вечних добара. Нека бисмо их се сви удостојили благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење са Беспочетним Његовим Оцем и Свесветим, Благим и Животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

О СВЕШТЕНИМ ТИХОВАТЕЉИМА

Питање њему:
Добро си учинио [1] оче, што си на моју ствар поменуо речи светих. Видећи како си разрешио моје сумње, ја сам се запрепастио због очевидности истине, премда сам се и прибојавао да се, као што сам говориш како се свака реч бори са речју, и твојим речима не нађе оповргавање. Међутим, ја сам престао да се бојим кад сам чуо да је само сведочанство добрих дела непоколебиво и кад сам схватио да свети говоре исто што и ти. И како онај ко им не верује може да очекује да му се верује? Зар он не одбацује и Бога светих, који је рекао апостолима: Ко се вас одриче… одриче (Лк. 10, 16) саму Истину? Зар се могу искатељи истине сагласити са њеним противником? Молим те, оче мој, послушај набрајање других ствари које сам чуо од оних који се читав живот баве јелинским образовањем и кажи шта сам мислиш о свему, поново додавши суђења светих. Они, дакле, говоре да рђаво чинимо што се старамо да ум свој закључамо унутар тела. Они говоре да је неупоредиво потребније и корисније да се сваковрсно простире изван тела. Они истовремено силно осуђују неке од наших, пишући против њих стога што почетницима саветују да гледају у себе и да кроз дисање унутра уводе свој ум. Они, пак, говоре да ум није одвојен од душе. Уколико, пак, није одвојен, већ сједињен са њом, како га опет уводити унутра? Они их још окривљују стога што наводно уче да Божанствену благодат треба усељавати кроз ноздрве. Ја, међутим, знам да је речено само клевета (с обзиром да нисам чуо да било ко од наших говори нешто слично) и закључујем да су и други напади такође злобна клевета. Јер, они обично против људи измишљају оно што не постоји, док оно што постоји злобно изврћу. Ипак, ја те молим, оче мој, да ме научиш како и због чега са нарочитим старањем ми ум уводимо унутра, не сматрајући да је рђаво да га закључамо у телу.

Његов одговор:
Они који у тиховању пазе на себе имају корист од држања ума унутар тела.
1. Брате. Зар не чујеш како апостол говори да су тела наша храм Светога Духа који је у нама (1. Кор. 6, 19), и опет да смо храм Божији (1. Кор. 3, 16), као што и Бог говори: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог (2. Кор. 6, 16). Зар ће неко од оних који имају ума сматрати неприличним усељавање ума у оно што се удостојило да постане станиште Бога? Како је и Бог на почетку уселио ум у тело? Зар је и Он лоше учинио? Сличне речи, брате, приличе јеретицима који говоре да је тело зло и да је творевина злог начела. Ми злом сматрамо пребивање ума у телесном мудровању, а не његово пребивање у телу. Јер, тело није зло. Стога свако ко се прилепљује животом уз Бога заједно са Давидом вапије: Ожедне тебе душа моја, колико пута теби (чезне) тело моје (Пс. 62, 2), и: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу Живоме (Пс. 83, 3), и са Исаијом: Утроба моја као гусле јечи и унутрашњост моју си обновио као стену (Ис. 16, 11), и: Ради твога страха примисмо у утробу… Духа спасења твога… и нећемо пасти (Ис. 26, 18). Премда тело назива смрћу, говорећи: Ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7, 24), апостол у ствари мисли на чулно и телесно мудровање. Примењујући речено на духовну [област], он га је исправно назвао телом, премда не једноставно телом, него телом смрти. Стога он нешто раније, показујући да не окривљује тело, већ греховно стремљење које је дошло као последица пада, говори: Ја сам… продан у ропство греху (Рим. 7, 14). Онај, пак, ко је продан, није роб по природи. И опет он говори: Јер, знам да добро не живи у мени, то јест, у телу моме (Рим. 7, 18). Видиш ли да он злом не назива тело, него оно што живи у њему. Стога зло није ум, него закон у удима нашим који се бори против закона ума нашега, и поробљава нас законом греха који је у удима нашим (Рим. 7, 23). Стога се ми противимо закону греха и изгонимо га из тела, усељавајући у њега ум као епископа (који све надзире и свиме управља). И он полаже закон свакој сили душе и сваком делу тела установљује оно што му приличи. Он чулима преписује шта и у којој мери треба да примају (што се у духовном закону назива уздржањем), страдални део душе настројава на најбоље расположење (чије име је љубав), а словесни део побољшава, одгонећи све што омета да се разум узноси ка Богу (што по духовном закону називамо трезвоумљем).
2. Онај ко уздржањем очисти своје тело, ко љубављу гнев и похоту учини поводом за врлину, а ум научи да са чистом молитвом стоји пред Богом, у ствари стиче и у себи види благодат која је обећана онима са чистим срцем. Он може са Павлом да говори: Јер, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима (2. Кор. 4, 6-7), тј. у телима. Дакле, да ли ћемо ми учинити нешто недостојно величини ума, уколико га будемо држали унутар тела? Нешто слично ће рећи само онај ко је потпуно недухован, имајући само људски ум, потпуно обнажен од Божанске благодати.
3. Наша душа је обдарена многим силама, док се телом, које оживљава, служи као оруђем. Којим се, пак, делом тела као оруђем у својој делатности служи њена сила коју називамо ум? Нико никада није помишљао да ум пребива у ноктима или трепавицама, у ноздрвама или образима. Јер, сви су сагласни да је он у нама. Људи се само не слажу у односу на унутрашњи део којим се он користи као оруђем. Једни га постављају у мозак као у неки узвишени престо, а неки му одређују престо у средишту срца. Са реченим смо и ми сагласни, појашњавајући да се словесна сила у срцу не налази закључана као у неком сасуду, с обзиром да није телесна, као што није ни изван њега, с обзиром да је сједињена са њим, већ се у њему налази као у свом оруђу, што нисмо научили од људи, већ од самог Саздатеља човека, који у Јеванђељу говори: Не погани човека оно што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека. Јер, из срца излазе зле помисли (Мт. 15, 11; 19). Слично говори и Макарије Велики: „Срце управља свим [телесним] деловима. И уколико благодат обузме сва одељења, срце господари над свим помислима и удовима. Јер, у њему су ум и све душевне помисли“. Дакле, срце је скривено станиште ума и први телесни део словесне силе.
4. Ми у нашем старању, дакле, да са трезвоумљем надзиремо нашу словесну силу и да њоме право управљамо и да је исправљамо можемо успети једино уколико унутра у срце (које је сместилиште помисли) саберемо ум, који је спољашњим чулима расејан. Стога и блажени Макарије након наведених речи говори: „У њему треба гледати да ли је благодат написала законе духа“. Где – у њему? У главном [телесном] делу, на престолу благодати, где је ум и све душевне помисли, тј. у срцу.
5. Видиш ли како је неопходно да они који су намерни да пазе на себе у тиховању свој ум враћају и закључавају у тело, понајвише у ономе што је најунутарњије тело у телу, што називамо срцем. По псалмопојцу, сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Зашто бисмо је ми онда тражили негде напољу? Апостол [каже]: Посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава, Оче (Гал. 4, 6). Како онда да се ми у срцу не молимо са Духом? По речи Господа, пророка и апостола: Царство Божије унутра је у нама (Лк. 17, 21). Зар неће и онај ко се усрдно стара да ум изагна из себе уједно бити и изван Царства небеског?
6. Онај, дакле, ко хоће да се супротстави греху, да стекне врлину и да се удостоји венца за врлински подвиг или да обрете залог реченог венца, тј. духовно чуло, свакако мора ум да врати у тело или унутар себе. Постављати ум изван самог тела, а не изван телесног мудровања како би стицао умозрења јесте врхунац јелинске [незнабожачке] заблуде, корен и извор њиховог зломислија, проналазак демона, мајка незнања и кћи неразумности. Стога они који, по наговору демона, говоре нешто слично, у ствари иступају из себе не схватајући шта говоре. Ми, пак, ум уводимо не само унутар тела и срца, него и унутар самих себе.
7. Нису ли стога достојни осуде они који говоре да ум није одвојен од душе, већ сједињен са њом, услед чега не може опет да се уводи унутра? Изгледа да они не знају да је једно природа ума, а друго – његова делатност. Или, можда и знају, али су произвољно стали на страну варалица, тј. на складу речи градећи варљиве софизме. Не примајући једноставност духовног учења они, по светом Василију Великом, увежбани у дијалектичким противречностима, преко супротности лажноназванога знања и софистичке убедљивости изврћу силу истине. Слични и морају да буду они који нису духовни, али себи дају слободу да расуђују и уче о духовноме. Њима, међутим, није непознато да са умом није као са оком, које види остале видљиве ствари, али не и само себе. Он се, наиме, устремљује на посматрање других ствари (што велики Дионисије назива управним кретањем ума), а потом се враћа у себе, дејствујући обратним кретањем према себи, самог себе гледајући (што исти отац назива кружним кретањем).
8. Штавише, дејство ума у коме понекад бива изнад себе, сједињујући се са Богом, у ствари је за њега најбоље и њему најсвојственије. Видиш ли, говори свети Василије Велики, (до чега узлази) ум који се не расејава у спољашњим стварима. (Онај, пак, ко узлази има потребу да се врати. Стога он говори) да се враћа у себе, од себе се узносећи Богу незаблудивим путем. Свети Дионисије, незаблудиви зритељ духовних ствари, каже да ум у реченом свом кретању не може да упадне у неку заблуду. Отац прелести, обмане и заблуде, који свагда жели човека да одвоји од реченог пута и да га наведе на онај који садржи и његове прелести, никада до сада, колико нам је познато, није налазио себи помоћника који би се постарао да [наочиглед] добрим речима привуче њему. Сада је, пак, изгледа, нашао себи сараднике који, као што си сам рекао, слажу речи које приводе њему, покушавајући све да убеде да је за време молитве много боље држати ум изван тела, чак и онима који су изабрали тиховатељски живот, не стидећи се ни Јована, који нам је оставио „Лествицу“, која узводи на небо и који је одређено и одлучно рекао да је „тиховатељ онај ко бестелесну природу (душу) настоји да задржи у пределима телесног дома“ (Слово 27,6). У складу са њим учили су нас и сви наши духовни оци. И како ћемо ум усредсредити у самом себи уколико га не закључамо унутар тела?
9. Видиш, брате, да не само духовно, него и уопште људски расуђујући, по неопходности мора да се призна да су они који су желели да припадају самима себи и да заиста по унутрашњем човеку буду монаси, уводили ум унутар тела и држали га у њему. Ни почетнике није неумесно учити да пазе на себе и да навикавају да кроз дисање свој ум уводе унутра. Јер, онога ко још није умозритељ, нико од добромислећих неће одвајати од извесних начина за увођење ума у себе самог. Код оних који су недавно ступили на речени подвиг ум, премда га сабирају унутра, ипак често одскакује напоље. Стога они морају често да га опет враћају унутра. Не навикавши се, пак, он опет исклизава као врло покретан и тешко задржив пажњом на умозрењу јединога. Стога неки саветују да се уздржавају од брзог дисања, унеколико га задржавајући, како би заједно са дисањем и ум задржали у себи све док се, уз помоћ Божију, не навикну и приуче га да не скреће на оно што га окружује и да се не меша са њим, поставши силан да се усредсреди на једно. (Задржавање дисања), уосталом, као што свако може да види, следи само по себи по пажњи ума (или га прати), будући да се при усиљеном размишљању о нечему дух (дисање) не узима и избацује брзо, нарочито код тиховатеља душом и телом. Суботујући, [тихујући] духовно и почивајући од свих дела својих, колико је умесно, они успоравају разноврсна кретања душевних сила, нарочито у области познања, чулног опажања и уопште сваког кретања тела које стоји у нашој власти.
10. Речено је својствено онима који су напредовали у тиховању. Јер, уколико душа савршено уђе у саму себе, речено долази само по себи по нужности, без труда и нарочитог старања. Почетницима се, пак, ништа од реченога не даје без напорног труда. Трпљење само по себи иде иза љубави. Јер, љубав… све трпи (1. Кор. 13, 7). Ипак, ми се са самопринуђавањем учимо да добро вршимо дело трпљења, како бисмо достигли љубав. Они који су испитали речено дело смеју се онима који, премда нису испитали, пишу супротне уставе. Јер, реченим стварима не учи реч, него делатни труд, и опит од труда, који доноси корисне плодове, удаљујући се од бесплодних речи људи који воле препирке и који воле да се истичу.
11. Неко од великих учитеља говори да се по преступу (паду) унутрашњи човек обично саглашава са спољашњим (са спољашњим положајима и покретима). Стога треба прихватити [и мишљење] да ономе ко се стара да свој ум окрене у себе самог веома помаже окретање унутра и установљење у грудима властитих очију, уз избегавање њиховог лутања тамо-амо. Уколико се очи обрате спољашњости, ум се расејава по стварима које се виде. Уколико се, пак, врате назад, оне ће природно унутра повући и ум онога који се напреже да му да обратно кретање, сабравши га из спољашњости у унутрашњост.
12. Мојсије говори: Пази на себе да не буде тајна реч безакоња у срцу твоме (Пон. 15, 9). Пази на себе, тј. на целог себе, а не да пазиш на нешто од свога, а да на друго своје не пазиш. Пази на све. Чиме, пак, треба да пазиш? Наравно, умом. Јер, ничим другим се не може пазити на целог себе. Стога њега постави за чувара душе и тела. Њиме ћеш се лако избавити од злих страсти телесних и душевних. Дакле, стој сам пред собом, самог себе подстичи, самог себе надзири, или боље – чувај, посматрај и разматрај. И необуздано тело ћеш потчинити духу, те у срцу твом никада неће бити тајне речи безакоња.
13. Уколико дух владаоца, тј. злих духова и страсти, наиђе на тебе, говори проповедник, немој оставити место своје (Проп. 10, 4), тј. ни један део своје душе и ни један уд свога тела без надзора. И ти ћеш победити и духове који ниско искушавају, са смелошћу и без испитивања се супротстављајући и онима који испитују срца и утробе, претходно се сам испитавши. Свети апостол Павле говори: Јер, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени (1. Кор. 11, 31). Окусивши блажено осећање светог Давида (о свудаприсутности Божијој: Куда ћу поћи…) и сам ћеш рећи Богу: Јер, тама се неће помрачити од тебе, и ноћ ће се као дан просветлити… Јер, ти си створио бубреге моје (Пс. 138, 12; 13). Он као да каже да ће сву желатељну силу своје душе учинити Његовом. И уколико се у телу нађе нека искра жеље, и она ће узлетети ка Њему, привиће се уз Њега и прилепиће се за Њега. Код оних који су предани чулним и пропадљивим уживањима жеља душе се у потпуности предаје телу, услед чега у целини бивају тело. И Дух Божији неће пребивати у њима (Пост. 6, 3). Слично и код оних који су ум свој устремили Богу и душу привикли на жељу за Божанственим и тело постаје настројено да се узвисује и окуша божанствено општење. И тело, дакле, постаје посед и дом Божији, преставши да у себи има живо непријатељство према Богу и да жели против Духа (Рим. 8, 7; Гал. 5, 17).
14. Које место је погодније за духа који нас ниско напада – тело или ум? Није ли тело у коме, по речима апостола, ништа добро не живи (Рим. 7, 18) све док човек не прими закон Духа живота (Рим. 8, 2). Њега не треба остављати без пажње. Иначе, како ће бити наше? Како ћемо га задржати? Како ћемо одбити нападе на њега лукавог уколико и спољашњим начинима не научимо да пазимо на себе (нарочито уколико сазнамо како да се супротстављамо духовима злобе)? Ја не говорим само о почетницима, с обзиром да је и међу савршенима било оних који су се користили сличним начинима за време молитве, те били услишени Богом, чак и пре Христа, тј. пре Његовог доласка код нас. И сам Илија, савршен у боговиђењу, сави се на земљу и положи лице своје међу колена своја (З. Цар. 17, 42), те сабра ум свој у себе и приступи Богу, прекративши вишегодишњу сушу.
15. Они од којих си чуо супротне ствари, брате, изгледа да болују од фарисејске болести, с обзиром да неће да надзиру и чисте чашу изнутра (Мт. 23, 26), тј. срце своје. Они се не слажу са отачким предањем, већ покушавају сами по себи да председавају пред свима као нови учитељи. Они не допуштају смирени спољашњи положај за време молитве, који је имао оправдани цариник, и друге убеђујући да га избегавају на молитви. Господ у Јеванђељу говори: А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу (Лк. 18, 13). Њега у спољашњем положају подражавају они који пазе на себе у време молитве. Њих називају омфалопсихима (тј. онима којима је душа у пупку), подсмевајући им се и лажно их оптужујући. Јер, ко од њих каже да је душа у пупку? И они показују да су очигледни злобни клеветници, исмевачи људи достојних похвале, а не исправљачи заблуделих. Они не пишу ради истине, него из сујете. Они не привлаче трезвоумљу, већ удаљују од њега. Јер, они се на сваки начин труде да због спољашњег начина (који се употребљава), унизе само дело и оне који су му привржени. Они су и онога ко је рекао: Закон је твој у утроби мојој (Пс. 39, 9), и онога ко је рекао Богу: Утроба моја јечи као гусле и унутрашњост моју си као стену обновио (Ис. 16, 11) спремни да назову килиопсихима (тј. онима којима је душа у утроби). Уопште, они унижавају све који телесним положајем и покретима изображавају оно мислено, божанствено и духовно. Међутим, њима они ниуколико не чине штету, већ напротив, постају виновници њиховог блаженства и умножавања венаца на небесима. Сами ће, пак, остати изван свештених завеса, не удостојивши се да угледају чак ни сенку истине. Чак се треба бојати да ће се подвргнути и вечној казни стога што су не само напустили свете, већ их и речима нападали.
16. Живот Симеона Новог Богослова ти свакако познајеш. Он је био диван за све и прославио се натприродним чудима. Онај ко његове списе назове списима живота неће бити далеко од истине. Ти познајеш и преподобног Никифора, који је много година провео у тишини и тиховању, да би се потом населио у најпустија места Свете Горе. Он је на себе узео труд да из речи светих отаца извуче и нама преда правило свештеног трезвоумља. У њему се за оне који желе јасно излаже дело трезвоумља, против кога, као што кажеш, неки устају.
17. И зашто бих приводио древне оце? Мужеви, који су нешто пре нас живели и потврђени и засведочени Духом Светим, све речено су нам усмено предали: истински богослов, верни зритељ истине Божијих тајни, Теолипт – достојни предстојатељ Филаделфијске Цркве, из које, као из светилника, просвећује читав свет, Атанасије, који је много година украшавао патријаршијски престо и чију је гробницу са моштима успоштовао Бог, Нил из Италије, ревнитељ Нила Великог, Селиот и Илија, који ниуколико не заостају за њим, Гаврило и Атанасије, који су се удостојили пророчког дара. Сви они и многи други пре њих и после њих похваљују речено предање и оне који желе убеђују да га прихвате, премда нови учитељи тиховања, који нису ни траг његов видели, учећи (или боље рећи брбљајући) на основу својих смишљања, а не на основу опита, покушавају да га унизе и одбаце, не причињавајући онима који их слушају никакву корист. Ми смо, пак, лично разговарали са некима од наведених светих, имајући их као учитеље. И како бисмо смели оне који су опитом и благодаћу научени да не рачунамо ни у шта, претпостављајући им оне који се из надмености усуђују да уче, састављајући лукаве речи?
18. И ти се одвоји од њих, разумно са Давидом говорећи себи: Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени име свето Његово (Пс. 102, 1). И предајући се на послушност као ученик оцима, слушај како упорно саветују да свагда ум уводимо унутра и унутра га задржавамо.

О МОЛИТВИ И ЧИСТОТИ СРЦА

1. Бог је сама благост, милосрђе и бездан благовољења. Онај ко ступи у јединство са Њим свакако ће се удостојити Његовог милосрђа. Са Њим се човек сједињује кроз стицање богоподобних врлина према могућностима и богоопштећом молитвом и мољењем. Општење преко богоподобних врлина марљивог ревнитеља чини способним за примање божанственог сједињења, премда га не изазива. Тек силна молитва која свештенодејствује чини да се човек пружа према Богу и сједињује са Њим, будући по природи свеза словесне твари са њеним Саздатељем, наравно уколико њено дејство кроз топло умилење и скрушеност превазиђе страсти и страсне помисли. Јер, све док је страстан, ум не може да се сједини са Богом. И све док је страстан, он се не удостојава милости Божије, иако се моли. Уколико, пак, одбацује страсне помисли, утолико поприма плач и скрушеност. Саобразно са скрушеношћу и умилењем, он се удостојава и милостиве утехе. Дуго пребивајући у реченим осећањима са смирењем, он најзад преустројава страдалну силу душе.
2. Уколико бива тројичан, јединични ум, пребивајући јединичан, постаје сједињен са Богоначелном Тројичном Јединицом, затварајући сваки улазак за прелести, погрешке и заблуде и уздижући се изнад тела, света и светодршца. Избегавши њихове замке, он свецело пребива у себи и у Богу, осећајући духовну радост која извире изнутра. Јединични ум је тројичан, пребивајући један у враћању себи самоме и у усхођењу кроз себе Богу. Враћање ума себи јесте чување себе, а усхођење Богу се врши молитвом. И онај ко пребива у сабраности ума и у пружању ка Богу, кроз силно самопринуђавање притешњујући брзопроточност својих мисли, мислено се приближава Богу, сусреће неизрециво, окуша од будућег века и духовним осећањем познаје да је благ Господ, по речима псалмопојца: Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 8). Поставити ум у стање тројичности како би, остајући један исти, и чувао и био чуван и вршио молитву, није тешко. Међутим, крајње је тешко дуго време пребивати у реченом стању, које порађа нешто неизрециво. Труд над сваком другом врлином је мали и веома подношљив у односу на речено. Стога многи, напуштајући тесноту молитвене врлине, не добијају широке дарове. Они, пак, који трпе речено удостојавају се божанственог заступништва, које им даје силу да лако све предузимају и подносе, са задовољством се пружајући на предстојеће. За њих тешко постаје лако. Њиховој природи се саопштава анђелска сила којом врше оно што је изнад природе, по речи пророка: Они који трпе Господа доживљавају промену крепости, окриљавају се као орлови, трче и не замарају се, ходе и не трпе глад (Ис. 40, 31).
3. Умом се назива и дејство ума, које се састоји из мисли и разумевања. Ум је и сила која их производи, која се у Писму још назива срце. По реченој сили ума, која је најважнија наша сила, душа у нама јесте словесна [смислена]. Код оних који упражњавају молитву, првенствено једнословну, дејство ума се састоји у помислима и лако се чисти. А душа која их порађа не може да се очисти уколико се и све друге њене силе не чисте. Јер, душа је нешто јединствено, премда има много сила. И она се читава прља уколико се у било коју њену силу прокраде зло. Оне, наиме, због јединства душе, све стоје у општењу са њом. Свака од сила пројављује различито дејство. Стога је могуће да посебном пажњом и марљивошћу неко од дејстава привремено буде чисто. Међутим, из реченога не треба закључити да је и сва сила чиста. Јер, стојећи у општењу са другима, она може да је више нечиста, неголи чиста. Стога онај ко је властитом пажњом и марљивошћу за време молитве пројавио чисто дејство ума и умерено се просветио светлошћу познања или умним озарењем (умозрењем) у ствари прелешћује себе уколико се сматра чистим, будући да упада у лаж и самомнењем широко отвара врата ономе ко свагда покушава да нас обмане. Уколико се, пак, знајући нечистоту свог срца, не узнесе умереном или случајном чистотом, он ће, уз помоћ ње, јасније видети душевну нечистоту и других сила, те напредовати у смирењу, додавати плач и скрушеност и тражити сврсисходни лек за сваку душевну силу. Он ће делањем чистити свој делатни део, познањем – познајни и молитвом – умозритељни, достижући истинску, савршену и чврсто укорењену чистоту срца и ума, која се никада не може стећи без савршенства у делању, постојаности у скрушености, без умозрења и молитве у умозрењу.

СВЕТОГОРСКА СВЕСКА У ОДБРАНУ СВЕШТЕНИХ ТИХОВАТЕЉА
(Онима који по свом неискуству и непокорности светим [оцима] одбацују тајинствена дејства Духа, која на надсловесан начин дејствују у онима који живе духовно, и пројављују се делима, не доказујући се речима)

Догме које су сада већ саопштене и познате свима и проповедају се јавно, беху тајне Мојсијевог закона, које су једино пророци предвиђали, будући надахњивани Духом. Обећана добра светима у будућем веку јесу тајне јеванђелског живота, које сада делимично бивају видљиве и дају се као обручење само онима који су Духом удостојени да их виде. Међутим, уколико у оно време није радо слушао пророке како говоре о савечном и превечном Слову и Духу Божијем, неки Јудејац је могао затворити уши своје, верујући да слуша речи које су забрањене за благочастиву веру и које су опречне проповеди која је учила благочастиве: „Господ Бог твој је један Господ“. Слично се може и сада некоме десити, уколико не буде благочастиво слушао тајне Духа, које су познате само онима који су се врлином очистили. Касније остварење ондашњих пророштава показало је да су тадашње тајне сагласне са онима које су се откриле и у које сада верујемо: Отац и Син и Свети Дух, Триипостасно Божанство, једна проста, несложена, нестворена, невидљива, умом необухватљива природа. Слично и када се у одређеном времену буде открио будући век по неизрецивом пројављивању једнога Бога, који има Три савршене Личности, [Ипостаси], пројавиће се тајне које су по свему сагласне са објављеним. Треба обратити пажњу да је догма о Три Ипостаси Божанства касније била објављена до крајева земље, никако не поричући схватање једнога Бога. Па ипак, она је код оних пророка била тачно позната и пре збивања ствари. Њу су лако прихватили они који су били убеђени речима пророка. На сличан начин ни ми не пренебрегавамо догме свог хришћанског исповедања, ни оне које се јавно проповедају, ни оне које се тајинствено достојнима откривају Духом. Једни их не пренебрегавају јер су посвећени у њих својим искуством, одрекавши се новца и људске славе и злих телесних уживања ради јеванђелског живота. Они су, штавише, своје одрицање потврдили покоравањем онима који су узнапредовали у узрасту у Христу. Пошто су се успокојили у себи и у Богу и тиховањем и искреном молитвом избавили од сваког старања, они су превазишли себе и сјединили се са Богом. Тајинственим надумним сједињењем са Њим, они су се посветили у надумне тајне. Други су их, опет, научили кроз поштовање, веру и љубав према њима. И ми, чувши великог Дионисија, у његовој Другој посланици Гају, како боготворећу благодат Божију назива Божанством, Богоначелством и Доброначелством, закључујемо да је Бог (који је дарује достојнима) изнад „Божанства“ (боготвореће благодати). Ипак, Бог не потпада под умножавање, нити било ко говори о два Божанства. Напротив, боготворећа благодат Божија, како изражава божанствени Максим, пишући о Мелхиседеку, јесте нестворена и увекпостојећа, произилазећи из вечног Бога. Он је на многим другим местима назива нерођеном и уипостасњеном светлошћу, која се појављује достојнима, тј. пошто је постану достојни. Она, наравно, не постаје тек тада. Њу исти светитељ назива светлошћу наднеизрециве славе и чистотом анђела, док је Велики Макарије назива храном бестелесних, славом Божанске природе, красотом будућег века, Божанском и небеском светлошћу, неизрецивом и умном светлошћу, обручењем Светога Духа, светим уљем радости.
Онај ко, дакле, прибраја Месалијанцима и назива двобошцима оне који боготворећу благодат Божију називају нествореном и нерођеном и уипостасњеном (уколико сличан постоји), нека зна да се противи светима Божијим, те да се избацује из удела спасених и отпада од једног и јединог по природи Бога светих, уколико се не преуми (покаје). Онај, пак, ко верује и покорава се и саглашава се са светима и не оправдава се, налазећи изговоре за грехе, али не познаје начин тајне, премда и не одбацује оно што се јавно говори, нека не сматра недостојним да тражи и учи од оних који знају. Јер, он ће научити да нема ничег недоследног у божанственим речима и стварима, нарочито у најтемељнијем, без којих ни на који начин ништа не може да постоји, нити уопште никаква богодолична тајна.
Онај ко сматра да се савршено јединство са Богом збива само подражавањем и општењем са Њим, без боготвореће благодати Духа, као што се иначе збива између људи који имају исте навике и узајамно се воле, те онај ко боготворећу благодат Божију сматра својством словесне природе, која се стиче само подражавањем, а не натприродним озарењем и неизрецивим Божанским дејством, које достојни виде невидљиво и несместиво умују, нека зна да је, и не знајући, упао у месалијанску заблуду. Јер, уколико обожење бива по природној сили и уколико се смешта у природне оквире било би нужно да онај ко се обожује постаје бог по природи. Нека, дакле, он не покушава да своју заблуду припоји онима који стамено стоје, изазивајући прљавштину на неукаљанима у вери. Напротив, нека одложи своје размишљање и нека научи од прекаљених, или од њихових ученика, да је благодат Божанства сасвим несместива и да не постоји никаква сила у природи која би могла да је прими, будући да више не би била благодат, већ пројављивање дејства једне природне силе. Обожење, наиме, не би било ништа преславно уколико би се збивало силом која је пријемчива за обожење, с обзиром да би оправдано било дело природе, а не дар Божији. И онај ко се обожује могао би да буде бог по природи и да дословно носи речено име. Јер, природна сила бића није ништа друго до неприкосновени покрет природе ка дејству. Како, међутим, обожење изводи обожаваног из њега самог, уколико се само садржи унутар граница природе, ја не могу да схватим. Дакле, благодат обожења је изнад природе, и врлина и познања. Све речено је, по светом Максиму, бескрајно ниже од ње. Јер, сва врлина и подражавање Богу које можемо да постигнемо, чини врлинског човека подобним за божанско сједињење. Благодат, међутим, савршава само неизрециво сједињење. Њоме читав Бог прожима читаве достојне људе, и читави свети целовито прожимају читавог Бога, узимајући читавог Бога на своје место и задобијајући самог Бога као награду за успињање ка Њему. Он се сједињује са њима као са својим удовима, на начин на који је душа испреплетена са телом, будући да их је сам удостојио да буду у Њему.
Онај ко тврди да су Месалијанци они који говоре да ум столује у срцу или мозгу, нека зна да се зло супротставља светима. Јер, Атанасије Велики вели да је словесни део душе у мозгу, док Макарије Велики вели да се дејство ума одвија у срцу. Сагласни са њима су готово сви свети. Речи божанственог Григорија Ниског да ум као бестелесан није ни унутар, ни изван тела, нису опречне мишљењу наведених светитеља. Они веле да је ум унутар тела, с обзиром да је сједињен са њиме. Образлажући садржај другачије, они се незнатно разликују од њега. Јер, ни онај ко говори да се Божанство, као бестелесно, не налази ни на каквом месту, уопште се не супротставља ономе ко говори да се некада Слово Божије настанило у девичанску и свенепорочну материцу, по неизрецивом човекољубљу надмислено сједињен са људском природом.
Онај ко назива привиђењем и символом светлост која је заблистала око ученика на гори Тавору, тј. да настаје и нестаје, те да не постоји по себи и да није изнад сваког схватања, већ да је дејство ниже од схватања, у ствари јасно противречи ставу светих. Јер, свети је и у свештеним песмама, и у својим списима називају неизрецивом, нествореном, вечном, невременом, неприступном, изобилном, бескрајном, безграничном, несагледивом и анђелима и људима, првообразом и неизмењивом красотом, славом Божијом, славом Христовом, славом Духа, зраком Божанства и слично. Тело Христово се прославило од тренутка када га је узео на себе и слава Божанства постала је слава тела. Међутим, слава је била невидљива у видљивом телу за оне који не могу да сместе оно што је и анђелима несагледиво. Он се, дакле, преображава, уопште не узимајући нешто што није било, нити претварајући се у нешто што није било, већ објављујући ученицима оно што је истински било, отварајући им очи и од слепих учинивши их кадрима да виде. Иако је остао исти, Он је ученицима изгледао другачији него што је раније изгледао. Јер, Он је истинска светлост, красота Божанске славе, која је у [реченом] тренутку заблистала као сунце. Нејасна је [описана] слика, али је немогуће без недостатка описати нестворено у творевини.
Онај ко говори да је само суштина Божија нестворена, а не и Његова вечна дејства (јер је наводно од њих узвишенији, будући да дејствује све што се дејствује), нека чује шта каже свети Максим: „Све што је бесмртно, па и сама светлост, и све што је врлинско, па и сама врлина, и све што је добро, па и сама доброта, и сва бића, па и само биће, очигледно су дела Божија. Међутим, прве [ствари] имају временски почетак постојања, с обзиром да некада нису постојале, док друге немају временски почетак, будући да не постоји време када није било врлине, доброте, светлости, бесмртности“. И опет: „Доброта и све што се обухвата појмом доброте, и уопште сваки живот и бесмртност и једноставност и стаменост и неограниченост и све што се сматра повезаним са суштином Божијом, у ствари су дела Божија и немају временски почетак. Никада, рецимо, врлини није претходило непостојање, нити било чему од свега што смо навели, премда оно што учествује у њима има временски почетак. Јер, свака је врлина беспочетна и нема времена старијег од ње. Јер, једини њен вечни породитељ јесте Бог. И Бог је безброј пута бескрајно изнад свих бића, и оних у којима се узима учешће и оних која учествују“. Нека он, дакле, учи из реченога да се не потчињавају времену ствари које су примиле постојање од Бога. Неке од њих су беспочетне, никако не нарушавајући појам једине по природи беспочетне и Тројичне Јединице и Њене натприродне једноставности. Потпуна недељивост Бога има као своју нејасну слику ум, који никако није сложен, изузев његових урођених поимања.
Онај ко не прихвата духовна стања која се запечаћују од духовних дарова душе на телу оних који напредују по Богу, и назива бестрашћем својство умртвљења страдалног дела душе, али не и својство дејства ка узвишенијем, са свецелим одвраћањем од злих ствари и обраћањем да добрим, са одбацивањем злих својстава и стицањем добара, у ствари се својим ставом одриче и живота бића са телом у непропадљивом будућем веку. Уколико, дакле, и тело заједно са душом узме учешћа у неизрецивим добрима, засигурно ће учествовати и сада, по могућности, у благодати коју Бог дарује тајанствено и неизрециво уму који је очишћен. И оно ће, дакле, примити божанствене ствари, на начин, наравно, који му је прикладан, док ће се страдални део душе преобразити и осветити, не умртвљујући се, међутим, по својствима. Такође ће се освећивати расположења и деловања тела, будући да ће се већ остварити заједница душе и тела. Јер, по светом Дијадоху, ум оних који су се ослободили животних добара ради наде будућих добара, будући да се креће чило због безбрижности, осећа неизрециву божанствену доброту и предаје, сходно свом напредовању, и телу своје добро стање. И радост која се јавља у души и у телу јесте непогрешиви знак бесмртног живота.
Другу светлост опажа ум, а другу чуло. Чуло опажа чулну светлост, која чулне ствари показује као чулне. Умна светлост је знање које постоји у појмовима. Не схватају исту светлост вид и ум, све док свако од њих делује по сопственој природи и у природним условима. Међутим, уколико достојни буду посрећени да приме духовну и натприродну благодат и силу, и чулом и умом ће видети оно што је изнад сваког чула и сваког ума „на начин који зна једино Бог и они који примају божанствена дејства“ (да употребимо израз великог Григорија Богослова). Реченоме смо се научили из Светог Писма. Речено смо примили од отаца наших. Речено смо спознали својим малим искуством. Речено записа најчаснији између јеромонаха, брат наш господин Григорије, под насловом О свештеним тиховатељима. И ми речено потписасмо као тачно и сагласно предању светих, да би се уверили они који читају.

Протос часних светогорских манастира, јеромонах Исаак.
Игуман часне, царске и свештене Лавре, Теодосије јеромонах.
Постојао је и потпис игумана Манастира Ивирона, на њиховом језику.
Игуман царског Манастира Ватопеда, јеромонах Јоаникије.
Постојао је и потпис игумана Српског манастира на њиховом језику.
Најмањи јеромонах Филотеј, сматрајући исто, потписах.
Најмањи јеромонах и духовник часног Манастира Есфигмена, Амфилохије.
Најмањи јеромонах и духовник Ватопеда, Теодосије.
Игуман Светог Манастира Кутлумуша, Теостирикт јеромонах.
Грешни Герондије Марулис, члан сабора стараца часне Лавре, мислећи исто, потписах.
Најмањи монах Калистос Музалонски.
Неугледни јеромонах Герасим, пошто видех и прочитах што је истинољубиво и прихватих, потписах.
Неугледни старац и најмањи монах Мојсије, мислећи исто, потписах.
Најмањи и неугледни монах Григорије Страволангадски, наводни тиховатељ, размишљајући и сматрајући исто, потписах.
Старац и најмањи јеромонах Исаија из Скита Магула, мислећи исто, потписах.
Најмањи монах Марко Синаита.
Најмањи монах Калистос из Скита Магула.
Постојао је и потпис старца тиховатеља из Сирије на његовом језику.
Најмањи монах Софроније.
Најмањи монах Јоасаф.

Смирени епископ Јерисоса и Свете Горе, Јаков, отхрањен светогорским и светоотачким предањима, и сведочећи да је, са изабраним Светогорцима који потписаше, сагласна и да потписује цела Света Гора, потписах и сам, саглашавајући се и запечаћујући. И заједно са свима допуњавам и следеће: онога ко се не слаже са светима, као што се ми слажемо и свети оци наши нешто пре нас, нећемо примити у општење.

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Свети Григорије Палама је написао три тријаде слова под називом: „О свештеним тиховатељима“. У овој књизи се наводи друго слово прве тријаде. – Прим. прев.

 

---