ДОБРОТОЉУБЉЕ - ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА

 

1.
1) Колико је високо монашко служење; 2) свако послушање које се испуњава по Богу води у рај, ма колико било просто; 3) набрајање врлина које воде у рај (1, 2)
1) Бог нас је увео у свет да бисмо, угађајући му добрим делима, постајали наследници Царства небеског. По увођењу у свет Он је нама, тј. монасима даровао посебну велику благодат. Њоме нас је Он изабрао између свих и поставио пред својим лицем да бисмо служили Његовој сили. Нека стога сада свако марљиво размотри да ли ходи у складу са звањем на које је призван, тј. да ли се стара једино о угађању Богу.
2) Испуњавајући послушања ми треба да деламо као да од самог Бога примамо наредбу. Од здравих Бог захтева дела по њиховој мери. При делању треба да на сваки начин избегавамо да некако сами себе не поткрадамо таштином пред другим и самомњењем као да чинимо нешто велико. Господ има награду за свакога ко се труди: трпезар ће да се радује са првомучеником Стефаном; пекар ће сам за Господа бити чисти хлеб; баштован ће да се наслади добрим плодовима раја, с обзиром да ће се удостојити да постање његов обитавалац. И сваки други (и виноградар, и дуборезац, и краснописац, и вратар), тј. на сваком послушању ће добити достојно уздарје уколико га врши као труд за Господа. Господ све види и ништа се од Њега не може сакрити. И за свеће Он да узврати по божански.
3) Стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам бива у љубави (1. Kop. 16, 13-14), свакодневно умирите како бисте живели у векове, бежите од злих помисли као од самих дела, причљивост сматрајте великим грехом, смех – блудочинством, преједање и пресићивање – ропством похоти. Мисли имајте горе a очи доле, будите чисти телом и душом, бодрите се добром надом, немојте се привезивати ни за шта на земљи, једино се Бога бојте. Уколико се будемо понашали на описан начин и уколико будемо имали слично настројење свакако ћемо ликовати са анђелима и радовати се са свима светима у векове.

2.
1) О себи не треба да мислимо високо; 2) треба да живимо за сву братију, као и сваки део тела за цело тело; 3) наша послушања нису тешка, премда због одрицања од властите воље заслужују мученичке венце (1, 3)
1) Ви сте, богопризвани мужеви, мудро поступили што сте оставили свет и што очи вашег срца имате устремљене према Богу. Стога се старајте да живите богоугодно и да, живећи, не сматрате сами себе мудрим (Рим. 12, 16) ни због духовних врлина, ни због телесних преимућстава како не бисте чули: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7). Онај ко много ради, благодаћу Христовом ради, примивши одозго од Бога силу ради ближњега, а не ради себе.
2) Сви сте ви једни другима послушници и једни другима помоћници као живи удови једног тела. Удови који почну да дејствују по својој вољи (нпр. Очи да не руководе руке, једна рука дане подржава другу, нога да не ступа у складу са добром целог тела) неће сачувати своју силу: заједно са растројством самих себе, они ће раслабити и цело тело. Стога нека се радује свако коме успе да се више потруди од других, трпећи хладноћу, кишу и врућину. Напротив, нека плаче и скрушава се онај ко седи без посла као непотребни уд, који живи у телу, али не и за тело и који је достојан једино одсецања.
3) Нека ваш слух не отежа да слуша оно што говорим. Напротив, схватите колико малим и незнатним трудовима је вама дано да стекнете Царство небеско. Ми не проливамо крв као мученици. Наше удове не одсецају и не ломе нам кости. Међутим, уколико уз своје лагане и незнатне трудове придодамо и одрицање од своје воље са жељом да угодимо Богу и да братији послужимо са љубављу, ми ћемо постати подобни многострадалним мученицима, па чак и самом Господу, који је ради нас поднео распеће и смрт. Будите добре воље трудећи се. Вас очекују мученички венци.

3.
1) Бдите и утешите пастира, будући да непријатељ не спава; 2) немојте заостајати у напорима с обзиром да се за сваки труд одмах на небу одваја награда; 3) поука канонарху; 4) кандилару; 5) болничару; 6) и болеснима (1, 4)
1) Ја од светих отаца, и нарочито од мог праведног старца знам да ђаво никада не спава и да не слаби у труду да погубљује душе наше. Он је свагда бодар и брз да посеје плеву своју док људи спавају (уп. Мт. 13, 25). Стога богопозвана чеда моја и ви будите бодри и трезвоумни како нико не би упао у замке ђавоље. Ја волим да чујем како сви напредујете, те се тешим због послушања једног, због смиреноумља другог и због трудољубља трећег. Сина, пак, непослушности, роптања, гордости, лењости, тромости, дошаптавања и причљивости мрзи душа моја. Ко сам, међутим, ја да тако говорим? Ја сам пастир ваш, премда и недостојан, а ви сте овце моје за које ћу дати одговор Господу који ми вас је поверио.
2) Напасајте се сви добро и једнодушно и заједно. Нека нико не заостаје. Онога ко заостаје непријатељ ће завести у беспуће и погубити. И овцу која заостаје вук граби и односи у шуму или у планину. Дело спасења није лако. Пут ка спасењу је пун зноја, замора, напора, бдења, задовољности малим (тј. скромном храном, незнатним одмором, рђавом одећом) и пре свега захтева одсуство својевољности. И Господ у складу са трудом одређује и свачију награду. У удео трудбеника свакодневно се додају венци.
3) Црквене службе ми треба да испуњавамо пристојно, побожно и са топлим срцем. И ти, чедо моје, канонарше (тј. типикару), буди пажљив, буди за певницом и тачно прати време које је назначено за свако појање, с обзиром да си постављен да пратиш прво и највеће наше дело. И све друго у вези са Псалмима и стихирама испуњавај као што ти је заповеђено са чистом савешћу. Нека поје онај ко је способан да поје. Онога, пак, ко је погоднији за читање постављај да чита. Немој бити немаран, већ буди пажљив, праведно распоређујући свакога од братије за читање или певање. Одређуј шта ће ко да чини у обичне дане, а шта у празничне судећи по гласу, изговарању и брзини читања како би и други, уколико су присутни, стекли корист. Нека код тебе све буде благообразно и уредно (1. Kop. 14, 40) како би се удостојио да од Господа чујеш: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу me поставити (Мт. 25, 21) и како би на небесима био прибројан лику светих.
4) И ти, црквењаче [тј. кандилару], имај страх и буди марљиву обављању послушања које ти је дато, будући да је од Бога и даје божанствено. Пази на осветљење храма као на своја два ока, будући да се оно врши пред лицем Бога. Онај ко пред царем пали светиљке сав постаје пажња како би му угодио. He приличи ли утолико пре, чедо моје, да ти са страхом и љубављу вршиш паљење свећа Свецару Богу, коме служи сва твар. Ти уједно треба да чистиш и одржаваш светилнике, одржавајући сразмерну светлост. Ти пази и на чистоту цркве, метући је барем два пута недељно. Бриши прашину са икона како се не би оштетиле и све друго држи у реду. При чишћењу пази да се не оштети нешто од црквених [ствари].
5) Чедо болничару, ти си ми трећи на уму. Држи се онога што ти је заповеђено. Ти си достојан великих венаца због најтежег, мученичког служења, које не зна за одмор. С обзиром да је високо, оно ће бити достојно и високе награде. Немој овде очекивати и искати покоја, да би га стекао тамо. Уколико се добро потрудиш, несумњиво је да ћеш тамо стећи покој. Једни читају, други се моле, трећи се држе безметежја, или нешто друго похвално чине. Међутим, и ти са њима идеш упоредо, или их чак и претичеш. Чим сване, ти обилази једног по једног болесника и сазнавај стање болести код сваког, назначујући шта је коме потребно и корисно. Уколико истрајеш у таквим напорима, у Царство небеско ћеш ући као венценосац.
6) Ви, пак, болесна братијо, са благодарношћу примајте све што се са вама дешава, задовољавајући се оним што вам пружају. Уколико пожелите нешто друго, само помените [о чему се ради]. И са оним што потом учини надлежни брат будите благодарни са љубављу. Немојте роптати: довољно је што вам брат служи као роб из љубави према Богу, свакоме пружајући оно што му приличи по сили манастирских средстава. Уколико се будете понашали другачије, бићете достојни великих мука.

4.
1) Сећајте се смрти и [давања] одговора и старајте се око завета; 2) чувајте уста; 3) која братија су за настојатеља руке, очи, ноге; 4) код нас је и телесни труд духован; трудите се, подстичући један другога; Христос је са вама; 5) поука и охрабрење кувару (1, 5)
1) Погледајмо на висину небеску и дубину земаљску и на природу нашу. Приликом умирања, нас људи одавде преносе у надсветске области, тј. иза граница овога света. Без икакве прикривености ми ћемо тада стати пред лице праведног Судије како бисмо дали одговор за дела своја, након чега ће нас примити или Царство небеско (уколико смо чинили добро), или неугасиви огањ(уколико смо пребивали у гресима). Стога непрестано подгревајмо ревност за богоугодни живот са којом смо ступили у обитељ, сећајући се речи које смо тада изрекли и завета које смо дали и будући свесни свог дуга да реченоме увек будемо верни. Јер, нама ће се судити по речима нашим.
2) Чувајте уста своја у чистоти, увек говорећи само оно што је Богу угодно. Немојте себи дозвољавати ни лаж, ни неправедне прекоре. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4, 29).
3) Они који се међу вама труде представљају моје руке. Трудите се, руке моје, и немојте се замарати, пружајући се на оно потребно: јер, мишица Господња ће вас оснажити (уп. Пс. 88, 22). Ви, који сте постављени да посматрате друге јесте очи моје. Гледајте право, предвиђајући и предупређујући падове оних који могу да се омакну како бисте се и сами удостојили божанственог надзора. Имам ја и ноге. Ноге моје, стојте на правом путу заповести Божијих. To cy они који храбро и благодушно носе бремена остале братије, због чега ће, уколико истрају у добром расположењу, доспети у вечни покој. Овим речима хоћу да подигнем оне који су се опустили, да разлењене пробудим на ревност и да палима у малодушност додам храбрости.
4) Радујте се, тешите се и окриљавајте се ревношћу. Немојте ништа избегавати – ни душевне, ни телесне напоре. Јер, и наш телесни [труд] јесте духован, будући да се Богу посвећује. Према томе, ко је усрдан у телесном, усрдан је и у духовном. Подстичите и укрепљујте једни друге и у молитвама, и у послушањима, и у смирењу. Бодрите се међусобно на свако добро, у свему поступајући благопристојно и уредно. Идите једни за другима и помажите једни другима, те ћете бити тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27). Ја и верујем да је ваша глава Христос. Имајући га за главу, зашто би се икога бојали. И шта са Њим ви нећете добити? Бићете владике неба и земље, и наследићете све обећано.
5) Реч моја је [упућена] и теби, чедо моје куваре, који се свакодневно бориш у огњу, који цепаш дрва, куваш храну, носиш воду, чистиш и переш поврће, чађавиш лице своје, прљаш одећу, знојиш се и печеш, настојећи на сваки начин да братији предложиш потребна јела. Ти ћеш имати част са светима и наручје Авраамово ће те упокојити. Само трпећи трпи и у радости проводи свој дан. Буди усрдан и марљив на свом делу, како би ти се твоје послушање приказивало и у сну. Од самог јутра се као огањ устремљуј на своје послушање, те ћеш изаћи као победник, добро испунивши своје дело.

5.
1) Ревнујте међусобно у добром, али не и у лошем; 2) ми живимо као по мору пловећи; духовно значење за нас дешавања на мору; 3) благотворност примерног брата за братство, и злотворност рђавога; 4) [наша] награда је безмерна; ми се не трудимо узалуд; радујте се (1, 6)
1) Ево добрих дана, ево времена делања, ево године тражења Бога. Немојмо себи дозволити да узалуд изгубимо не само годину, него ни дан. Нека код нас буду непоколебиви подвиг и ревност за спасење, узајамно добро надметање и права ревност за међусобно подражавање у врлинама. Уколико у некоме приметимо изузетну врлину (на пр. мирноћу, побожност, послушање, смирење, или што друго похвално), ми треба да будемо рањени жељом да му будемо сапутници. Из реченога ће међу вама да се роди савез мира и љубеће расположење. Ономе, пак, што је супротно немојмо се учити по опонашању, тј. видећи немарнога немојмо бити немарни, видећи стомакоугодника – немојмо бити стомакоугодници, видећи причљивога – немојмо бити причљиви. Напротив, као мудри и Богом научени сами по себи све испитујући, добра се држите (1. Сол. 5, 21).
2) Ухватимо се за сидро наше вере, подигнимо једра наде и са свом силом се [упустимо] у пловидбу великим морем садашњег живота. Јер, за време пловидбе неизбежно ће на нас наилазити ветрови (тј. устајање тела), [обавезно ћемо] сусретати вртлоге (тј. узнемирења од телесне похоте и порочне мисли које ничу из дубине срца), као и много другог што се дешава при пловљењу морем: пирате (тј. свезлобне демоне), плићаке (тј. заслепљеност од незнања), подводно камење (тј. непредвидиве замке против наше душе), опасно пуњење палубе водом (неоткривање грехова и греховних помисли, од чега гине наша душа, као што гину морепловци који су немарни према испуњавању палубе [водом], будући да се уснули заједно са бродом потапају у дубину мора). Ми се, пак, најчаснија братијо, чувајмо од свега реченог, будно ходећи путем Божијим. Нарочито откривајмо све што се дешава у срцу нашем како вода рђавих помисли не би преплавила наше душе икако нас не би опколио крајњи бездан, по речи пророчкој (Јона 2, 6).
3) Онај ко је у братству усрдан и у душевним подвизима и у телесним трудовима светли као небеска звезда и многе просвећује. Онај ко је ревносан у делима побожности која су достојна неба, ко је нелицемеран, ко избегава смех и ко је ћутљив јесте анђео на земљи: он као да пред херувимским престолом служи Богу и Владици творевине. Својим врлинама користећи другима и побуђујући у њима стремљење ка духовном делању, он је лучезарно сунце које обасјава и загрева сву пуноту братије. Ко је, пак, мрачан, таман и ноћелик, ко помрачује оне који су поред њега и чини их себи сличнима? Наравно, онај ко се високоумљем, сластољубљем, засмејавањем, неделањем, срамним делима, наговарањима, дрскошћу и нечистотом кроз слагање са рђавим помислима уподобљује сатани који је спао са неба. Ми не треба да се потчињавамо утицају таквих.
4) Наш труд није дуготрајан, а награда је вечна; злопаћење је кратко, а радовање трајно; оптерећење је привремено, а покој бесконачан. Ви ћете се веселити тамо где је свих радујућих се обиталиште (Пс. 86, 7), одакле је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис. 35, 10), где нема плача, већ [постоји] једино радост. Према томе, да ли узалуд трчите? Да ли се напрасно трудите? Наравно, не. Напротив, ви сте разумно, узвишено, дивно, блажено, апостолски, мученички, отачки, анђелски, небески и богоугодно изашли(из света), дошли (код нас), родили се духовним рођењем, узрасли и постали војници, наоружавши се духовним оружјем, те побеђујете Амалићане, Амореје и Хананеје заједно са другим племенима страсти. Ви сте иза себе оставили море света (одрекавши се од њега), ви сте прешли Јордан кроз просвећујуће и очишћујуће друго крштење прихватања схиме (која је дејствено покајање), те надаље почињете да улазите у удео свог наслеђа, у земљу коју вам је кроз своје обећање показао Бог у коме нема лажи – у земљу у којој тече мед и млеко бесмртности и вечног живота. Стога се радујте, ликујте и веселите, видећи велико човекољубље Божије. Пред нашим очима је живот, пред лицем радост, пред ногама блаженство. Врата су одшкринута – трчите да је добијете (1. Кор. 9, 24). Ко ће још стајати неодлучан? Ко се неће устремити и настојати са све већом ревношћу, старајући се да претекне друге у стицању предлежећих ризница?

6.
1) Против похоте; она је огањ којим се ражиже вечни огањ; њу и смрт може затећи на делу; 2) саплевши се, устајте мрзећи грех и заволевши добро; 3) избегавање малих грехова, нарочито празнословља; навођење предмета за разговор (1, 7)
1) Храбрите се и добро стојте против замки ђаволских, знајући да наша борба није са телом и крвљу, него са невидљивим и горким гонитељем нашим, са сатаном, и одступничким силама које су под њим. Према томе, онај на кога нападне похотна помисао не треба да се узнемирује и смућује, већ да је молитвом, стењањем и проливањем суза тера назад и одваја се од ње, сећајући се оног (вечног) огња. Наиме, жежење које се сада разгорева у нашем телу служи као узрок паљења и оног (вечног) пламена. Према томе, ма колико пута дневно да напада таква помисао, ви је у потпуности истребљујте и нећете бити осуђени. Уколико са том похотом заједно долази и помрачење помисли са осећањем тежине подвижништва, ти горе подигни очи срца свога, те ђавољу замку расеци помишљањем на могућност да се умре сваког часа. Нека се крепи сваки подвижник помишљајући на упокојење у бескрајном животу.
2) Нека вас осени благодат Господа нашег и нека вам дарује чврстину да трпите садашње тешкоће. Подвизавајте се у борби и бици, на сваки начин се напрежући да пређете пут без поклизнућа. Уколико се и деси нешто такво (што ја, наравно, не желим), брзо устајте. Приметите какво је видљиво [постојање]. Небо је високо, као што је написано, а земља је дубока (Прич. 25, 3). И ко ће се попети на њега од оних који су оборени у грех? Стога га омрзите, стекните ненавист према њему и одвратите се од њега, те се ухватите доброга и чините оно што је Богу угодно.
3) Молим вас да, избегавајући велике грехе, избегавамо и такозване мале грехе, тј. празнословље и смејање. Тихо и кротко се односите према свакоме. И када водите разговор међу собом ради прогоњења нехајности [тј. унинија], [пазите] да буде добар. Нека ваша реч буде или о предстојећем вашем рукодељу, или о решењу недоумице око неког места Писма, или о читању по типику, или о житију неког светог, или о нашем одрешењу од тела, о доласку анђела и о нашем одговору пред Господом и Богом за читав наш живот у телу, о [околности] да ће свети отићи ка неизрецивој радости, а грешници у неутешну муку. Питајте једни друге како да избегнемо ту страст (празнословља) и да стекнемо врлину која јој је супротна (тј. мудрословље). [Распитујте се] како се јавља и пушта суза, и због чега пресахњује. [Говорите и о чињеници] да се нелицемерним послушањем, смирењем и ћутањем уста наводњавају изданци душе и ничу усред раја као дрво живота. [Напротив], они се суше причљивошћу, смехом, неумесним и неблаговременим погледом очију, роптањем, суровошћу, дугим спавањем, преједањем и сваком другом страшћу којој се произвољно предајемо.

7.
1) Високо звање; благодарите чувањем завета; 2) главно је – стећи Бога; 3) верност звању чини грађанином неба; дела те верности; 4) дарови Богу на Богојављење; 5) речи Писма о величини обећаних добара (1, 8)
1) Ето, Господ и Бог наш људима јавља благост своју, сијајући лучама човекољубља како би све привео себи. Нас монахе Он је некако нарочито извео из таме у светлост. Какву ћемо благодарност узнети Богу који нас је изабрао и призвао? Живимо са циљем напредовања у побожности, одстранивши страсни и сластољубиви живот. Схватимо, братијо, своје звање и имајмо пред очима оно што захтева монаштво и завети које смо изрекли пред лицем анђела. Живимо са спремношћу да чим Бог позове са пуном радошћу одемо одавде као из туђине у властито станиште.
2) Видите ли ништавност садашњег живота? Видите ли како је непостојан и брзопролазан живот људски? И један је самодобар удео, један добар живот и ненаситива благодат – стећи Bora кроз чување Његових заповести. Но, речено захтева труд и напрегнуто самопринуђавање.
3) Ви сте грађани Јерусалима, житељи раја и судеоници хора анђела светих уколико стојите у свом звању, уколико му пребивате верни, уколико га волите свим срцем, уколико се принуђавате на његова дела, уколико се уздржавате од свега што мује противно и уколико на сваки начин притешњавате себе. Радујте се у страху Господњем и чистите се од сваког нечистог расположења. Убелите се и заблистајте као синови светлости и старијим указујте поштовање, послушање и покоравање. Међусобна љубав нека се богато множи међу вама, а својеглавост и саморуковођење нека буде омражено међу вама.
4) Дошао је дан Богојављења. [Дошао је] Господ с небеса: сусретнимо га чисти. Припремимо света расположења и Ономе коме носи читава твар приноси дарове и ми као дар принесимо обновљени живот, боговидна зрења и богољубиви пламен срца. Heка понеки још принесу љубав према безметежју, понеки неуспављиву бодрост, понеки многе молитве, уздржање, покоравање и избегавање роптања, а сви – све како ни у чему код вас не би било недостатка.
5) Бог преко светих својих саопштава каква нас слава очекује у будућности. Свети Павле узвикује: Страдања. . . нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Свети Давид пева: Јер је бољи дан један у дворима твојим, од хиљада (других) (Пс. 83, 11), и: Наситићу се када угледам славу твоју (Пс. 16, 15). И неко од других пророка узвикује [да ћемо отићи на место] одакле је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис. 35, 10). Онај ко жели може у Писму наћи још [много] сличних места која нам указују на незамисливо наслађивање, весеље које нема граница и неописивост добара која је Бог обећао онима који му угађају. Стојмо у реченоме, утврђујмо се, изграђујмо се и усавршавајмо се у Христу Богу нашем.

8.
1) Немојте посустајати: труд је мали, а награда безмерна; 2) немој попуштати телу, замишљајући да већ идеш путем смрти; 3) уложимо сваку жртву за заповест, ничега се не бојећи (1, 9)
1) Немојте се заустављати и предавати лењости при служењу Богу. Гледајући на тешкоће садашњег времена немојте се лишити сладости која [припада] будућем веку. И речи и дела благодушно подносите. Свој живот уредите [на начелу] међусобног прихватања у љубави Божијој и узајамног помагања у тешким пословима. Ни читаво столеће које бисте проживели у подвигу не може да се упореди ни са једним сатом бесмртне пуноте вековечне бесмртности. При томе је блажено (и да кажем по људски врло пробитачно) унеколико се као у сновиђењу злопатити, а као награду добити бескрајно блажени живот.
2) Немојмо попуштати телу, које су свети сматрали непријатељем и смиравали га на сваки начин уздржањем. Угађање њему је противно духовном животу. Још мало па ћемо отићи из овог живота. Примере одласка видимо код наше братије, који један за другим силазе у гроб. И зар ћемо ми остати овде? Наравно, не. Међутим, братијо, како је страшно дело смрти. Стога треба да се, надахњујући се одозго, стално налазимо у стању зрења, помишљајући да већ умиремо и да се већ одвија одвајање душе од тела, да су дошли анђели (да не кажем да наваљују и демони, с обзиром да се [појављују] код оних који су поробљени страстима) и да се чује: „Време је душо, излази“. И каква ће настати тешкоћа и бол раздвајања свезе! Тада ће добро чињење и неосуђивање савести бити велика помоћ, утеха и заступништво за оне који одлазе. Тада ће послушност добити смелост, смирење ће привући благовољење, суза ће преклонити на милост, обиље дела ће добити силу над демонима, трпљење при свим делима ће [постати] заступник – и непријатељи ће се вратити назад празни, а душа ће са анђелима у великој радости поћи ка Спаситељу. Међутим, уколико се душа нађе у страсној навици и уколико је надвладана грехом, настаће страх – и демони ће победити, свргавајући је бедну са собом у бездан ада, у таму и мучни тартар. И ето користи тој души (од попуштања страстима).
3) Очистимо се још овде. Пролијмо крв у подвизима и нека у нама нема ничега што би нас одвојило од заповести Божијих: ни труд, ни болест, ни наслађивање, ни покој, нити икакво задовољство. Чак и кад би требало сваки дан да умиремо [све] треба да трпимо са радошћу, старајући се да живимо изнад светског мудровања. Немојмо се бојати ничега осим суда Божијег: ни човека, ни звера, ни огња, ни мача, ни мора, нити ичега што изгледа страшно. Јер, човек (створен по образу Божијем) јесте господар и владика земаљске твари.

9.
1) Поље душе треба чистити, засејавати и заливати како би доносило духовне плодове; 2) уздржање у храни и сну и његови плодови; 3) треба подносити немаштину у одећи и обући; 4) треба се радо злопатити ради будућег (1, 10)
1) Као добра земља коју напаја киша из богоблагодатних токова Духа Светог, доносите плод и умножавајте врлине као пуне класове жита. Као што освежавате поља, и земљу душе ваше од мисленог трња чистите огњем страха Божијег и мачем истине. По заповести апостолској, сејте у дух како би од Духа пожњели духовне плодове, а не у тело, да не бисте од тела пожњели трулежност (Гал. 6). Учите се трпљењу, истрајности, великодушности, смиреноумљу, међусобној љубави, мрзећи завист, лукавство, превару, вређање и клеветање.
2) Стекните уздржање. Уздржање се састоји у пружању телу хране у складу са потребом, ни превише га обремењујући, ни превише га олакшавајући. Слично поступају при товару чамца: кад је претоварен може поћи ка дну, а кад је сувише лаган изложен је опасности да се преврне горњом страном на доњу. Слично је и у односу на сан: треба га примати у складу са корисним. За сразмерном дијетом следе лаки сни, а за њима – бодрост на псалмопојању, пажљиво слушање читања и разумно схватање сваке речи из божанствених песама које се певају. Услађивана реченим, душа стиче добро настројење, загрева се и просвећује се, окушајући плодове умерености у свему. Од многог јела, пак, долазе тешки сни, а од њих – помрачење мисли, неразумевање изрека песама, скупљање уста, помрачење очију, душе и тела. Јер, са спољашњим се саображава и унутрашње. Тада душевни лопов притрчава и краде шта хоће. Стога је Господ и рекао: Бдите (Мт. 26, 41).
3) Бог воли срдачну реч, покоран одговор, добро и нерастројено лице, тиху нарав и смирену беседу. Онај ко благодушније од других подноси злопаћења, ко благодари када му недостаје неопходна одећа или обућа или скуфија заиста је делатељ Божији који за привремена и ништавна добра мења будућа и велика добра. Ја се старам да све свиме опскрбим, што вам говорим да се нико не би огорчио, раздражио или роптао уколико [понекад] понестане нека ствар. Има, међутим, и таквих који, горећи љубављу према Богу, произвољно сами себе лишавају [неопходног]. Наравно, добро чини и свако ко са благодарношћу прима оно што му се даје, независно од времена и каквоте.
4) Царство Божије је пред нама и награда вечног блаженог живота очекује оне који угађају [Богу]. Ко неће потрчати? Ко неће пожурити да узме такве ризнице које се дају? Ко добровољно неће решити и да се злопати, и да буде наг, и да трпи зиму и мраз, и да се умртвљује подвизима ради таквих и толиких добара? И ви учествујете у таквим трудовима и подвизима. Јер, кроз одсецање својих прохтева, кроз одрицање од свега и кроз сваковрсно трпљење ви свакодневно умирете, имајући живот свој сакривен у Христу Исусу, Господу нашем. А када се јави живот наш, Христос Господ – ви ћете почети да се са Њим радујете вечно (Кол. 3, 4). Немојте овде искати покоја. Напротив, овдашње злопаћење сматрајте потврдом тамошњег вечног спокојства.

10.
1) Господ иде са нама – трпите; [навођење мисли] којима се треба крепити; 2) наш циљ је рај, у коме ћемо заборавити све невоље; 3) у Господњим ложницама је ликовање за злопаћење: ко их стога радо неће изабрати? 4) радујте се што живите у тескоби и оскудици, што приличи монаху; 5) помажите се међусобно у свему: Господ је близу (1, 11)
1) Ходите путем Божијим, свакодневно имајући Господа за Сапутника, по Његовом обећању. Јер, Он сам је преко апостола својих свима онима који ишту завет Његов и сведочанства Његова (Пс. 24, 10) рекао да се неће одвајати од њих до свршетка века (Мт. 28, 20). Међутим, Његови путеви и стазе су непознати. Он невидљиво присуствује очима ума и безгласно разговара са онима који су чисти срцем. Држите се свог правог пута, избегавајући замке завидљивог ђавола. Попримите крила љубави Божије како бисте летели на облацима, изнад свих приземних клопки. Намастите ноге ваше уљем радости и здравоумља [тј. целомудрености], не ужасавајући се ступања по скорбном путу Господњем. Уколико сте жедни од малодушности – пијте воду трпљења; уколико сте гладни од душевне изнемоглости – окусите хлеб који храни и крепи људско срце, тј. реч мудрости, која даје добру силу и храброст. Ви сте добро опасани и бодри. Гледајући, дакле, горе, немојте полагати на себе тешко подношљива бремена, тј. рђаве непријатељске жеље. За оног ко иде путем који води од земље на небо довољно је што ходи без малодушности, не полажући на себе никакав терет.
2) Ви сте добро расудили и мудро поступили што сте изашли из света, те се сада преподобно везујете за дом Божији и делате и служите Господу свакодневно, одвајајући се од свега привременог – и од рода, и од отаџбине, и од свакаквих похота тела. Наше дело је анђелско дело. Претрпимо и злопатимо се још мало. Већ долази крај и граница нашег живота. Узеће нас свети анђели и почећемо да се радујемо у векове, поставши наследници обећаних добара са свима светима. Тада код нас неће бити никаквог жаљења – ни стога што смо живели у беди, ни стога што смо се измождили у подвизима, ни стога што смо се испостили или се лишавали сна, или трпели мраз и зиму, или што смо се на неки други начин лишавали задовољавања својих прохтева. Напротив, тада ћемо благосиљати и ублажавати дан и час у који је Бог благоволео да побегнемо из света и примимо монашку схиму. Тамо ће свако за свако овдашње злопаћење бити стоструко награђен. Уместо [свега] жалосног, ми ћемо тамо наћи све радосно и вечно живо. Стога нека нико од нас не одбија да претрпи оно што долази. Јер, за узврат ћемо добити неизрециво и вечно радовање. Нека се не деси да неко од нас чује: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, и: Постављена је међу нама провалија велика (Лк. 16, 25-26). Ето страшног гласа који одваја грешника од праведника: он је страшан и кад се само помишљана њега. Како ће тек бити уколико се чује?
3) Колико је небо удаљено од земље, толико ће они који се налазе у гресима бити удаљени од Господа Бога нашег. Остале Његове истинске слуге ће ући ка Њему у Царство Његово небеско, у горњи Јерусалим, у велики град где су незамисливе ризнице, бескрајна слава и вечно радовање. Тамо ћемо видети једни друге и препознати се. Ја верујем да ћемо и тамо заједно бити у бескрајној радости уколико увек будемо вршили вољу Божију. Уколико је тако, зар се нећемо потрудити, зар се нећемо радо злопатити? Нећемо ли са радошћу испити подсмехе и грдње као млеко? Нећемо ли пожелети да смо на последњем месту и степену, или чак – да смо понижавани више од свих? Нећемо ли изабрати да свакодневно својевољно умиремо као Христова незлобива јагњад? Да, братијо моја. Да, оци моји. Таквим расположењем су свети угодили Богу.
4) Немојмо овде тражити живот у задовољству, тј. живот без непријатности и тешкоћа. Напротив, радујмо се када смо у беди и веселимо се кад се налазимо у тешким околностима, када нас вређају, притешњују, када трпимо недостатак у неопходним стварима, у станишту, у храни и пићу, у обући и одећи, или у другим неопходностима. У томе је сведочење наше и у томе се ублажава монах: он непрестано стоји у борби и подвигу. Уколико нисте такви, очигледно је да не стојите на монашком попришту, премда лажно, притворно и лицемерно носите [монашко] име. Уосталом, ја знам да се ви искрено потчињавате монашком уставу, да искусно идете његовим путем и да живите анђелски, имајући десницу Божију, која вас подржава, имајући утеху Духа Светог, која вас крепи и имајући свете анђеле и све богоблажене мученике и преподобне, који вам помажу.
5) Усходите на гору Божију и у дом Његов свет, по речи Исаије, најгласнијег пророка (Ис. 2, 3). Нека нико не заостаје и нека нико не седи. Помажите се међусобно, стојте у крепкој међусобној љубави, подстичите једни друге, саревнујте једни другима, подражавајте једни друге. Нека међу вама не буде ни неприличног смеха, ни разоноде која расејава и разнежује, ни дугих празних разговора, а раздор и непослушање чак не треба ни да се спомињу међу вама. Пожељно је да говорите умерено и часно, да међусобно имате срдачно расположење, да се један другом обраћате тихо и љубазно. Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1. Сол. 5, 21-22). Нека Господ мира да силу и крепост душама вашим, нека вас сам напаса и нека вас на водама одмора храни (Пс. 22, 2), враћајући вас на стазе праве, чувајући вас од замки свезлобне змије, веселећи вас, наслађујући вас, тешећи вас и удостојавајући вас свог Царства небеског.

11.
1) Непријатељ поставља замке; ви се, пак, противите и победићете; Господ је Помоћник; 2) беспрекорно носите напоре и на послу и на богослужењу; немојте их губити; 3) потрудимо се и припремимо се да не бисмо касније, у часу смрти, сусрели ужас, већ да бисмо угледали радост (1, 12)
1) Приђите прихватимо сви општу готовост и ревност да све више служимо Богу и угађамо му. И нека нас ништа у томе не спречава и не задржава: и од света се одрекнимо потпуније, и тело савладајмо, и од родбине се удаљимо, и задовољства презримо, и труд изаберимо, и сва друга добра дела извршимо и чинимо како бисмо, показавши се несаплетеним у свом звању, наследили Царство небеско. Страшна змија, свезлобни ђаво неодступно пузи около желећи нашу погибао, тајно се прокрада и улази у наше срце сејући у свакоме семена зла: у некога [сеје] греховну сласт, како би га због задовољства и једночасовне насладе лишио окушања вечних добара и послао у неугасиви огањ; у другога [сеје] страст зависти (која је равна убиству) због добре славе брата, којом се помрачује његов ум и (као код онога ко иде по ноћној тами) не да му да види славу Божију како би га показала новим погубним Каином; једнога навлачи на стомакоугађање како би га, победивши га подстомачним насладама, удаљила од Бога; на другога пушта нехајност; код једнога рађа одвратност према властитом звању или према саподвижницима, или према манастиру; другога наводи да се оптерећује псалмопојањем, читањем и усамљеношћу; најзад – против некога подиже незамисливу прашину страсних помисли и покрета како би га скренула са правог пута и погубила. Међутим, Храбрите се, и нека се укрепљује срце ваше (Пс. 30, 25). Јер, ми се надамо на Господа који је сатро власт смрти и дао нам власт да стајемо на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10, 19). Пример реченог видимо код светог Антонија Великог, који је скршио и сатро силу непријатеља, који више није могао да поднесе чак ни сенку његове светиње. И сви богоносни оци су га побеђивали. Побеђују га у садашњем роду и сви они који сведушно служе Богу.
2) Ја видим да се ви усрдно трудите, приносећи своје трудове на жртву Богу. Нека, међутим, ваши напори буду свестрано беспрекорни и достојни награде. Како, наиме? Делајте тихо и безметежно, бежите од превазношења, гнушајте се дрскости, обуците се у смирење и принуђавајте се на свако послушање. Пазите да на себе не навучете смрт неким грехом и немојте се приближавати један другом за време страсти. Немојте се усуђивати да будете двојица насамо с обзиром да ће се појавити огањ греха. Немојте дотицати никакве своје удове, нарочито један, иначе ће се јавити гнев, огањ и смрт. Пазите на читање и бодро слушајте псалмопојање. Немојте дремати стојећи пред Богом и добићете Његов дар: Он, наиме, увек дели награде бодрима. Жалосно је кад једни од лица Цара одлазе са даровима, а други се шаљу без ичега. Јер, и једни и други су били за истим делом. Међутим, једни су делали лењиво и сањиво, а други – искрено и са свим усрђем. Стога се и њихов удео показао као различит.
3) Журите, подвизавајте се, трчите, достижите како нам се не би затворила врата, како се не би пресекло време нашег живота, како у гроб не бисмо сишли неспремни, како се свезе са телом не бисмо разрешили као кривци, како свете анђеле у време разлучења душе не бисмо гледали без смелости, како нас због грехова не би ухватио онај црнац, који досеже до небеса (као штосе показало Антонију Великом), како нас не би прогутао хаос, преисподња, тартар, бескрајни огањ који шуми, или друга мучилишта код којих је плач и шкргут зуба, већ како бисмо тамо обрели мирни и блажени дуги живот, како бисмо припали Христу, Владици нашем и Богу и како бисмо угледали ону бесмртну красоту и неприступну славу лица Његовог, учествујући у хору са светим анђелима и свима светима и веселећи се [на месту] од кога је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис. 35, 10).

12.
1) Изађимо одавде, тј. из области страсти кроз уздржање стомака, очију, језика, слуха, руку и ногу; 2) поука економу, надзорнику радова, складишнику, баштовану и вртлару, надзорнику штала и млинару (1, 13)
1) Узвикујем вам, као некада Господ ученицима: Устаните, хајдемо одавде (Јн. 14, 31). Ја не кажем да треба да се ишчупамо из тела пре него што нас позове Господ, који нас је свезао са њим ради испитивања наше врлине, него да бисмо и у телу мислили оно што је изнад тела, као што је о себи написао божанствени Павле, тј. да се разапнемо свету. Он, наиме, узвикује: А који су Христови, разапеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Храбро подносите све тешко и скорбно и будите у свему уздржљиви. Јер, да је био благопокоран богопреданој заповести о уздржању, наш праотац не би уместо живота пригрлио смрт кроз неуздржање. Постите и немојте кушати горко дрво греха, уколико је могуће чак ни мишљу. На сваки начин се од њега чувајте на делу. Немојте пуштати страсне погледе жедним очима и немојте сами себе подвргавати очараности. Затварајте ухо до слушања неразумних речи и некорисних прича. Уста научите да певају само оно што је Богу угодно и да избегавају празнословље. Руке, ноге и сви ваши удови треба да буду заштићени од свега страсног.
2) Ти који си примио послушање на економији старај се да беспрекорно и без саплитања идеш међу својом братијом, свиме располажући са смиреним мишљењем.
Ти коме је уручено да надзире пољске радове са својственом ти мудрошћу и чврстином пази на своје дело, све што му приличи верно испуњавајући и све држећи у свом поретку. Снисходи и састрадавај преморенима, нарочито искушеницима. Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена. . . да донесе благодат онима који слушају (Кол4, 6; Еф. 4, 29). Будите услужни, благоречиви, утешни, поучни, уредни и управитељни у свом делу.
Ти складишниче уздај се у Бога и напредуј no дејству силне моћи Његове (Еф. 1, 19). Труди се на старању о братији. Стичући њих, Бога стичеш, будући да не храниш људе већ, ако хоћеш, апостоле Божије. Припремај и пружај им и јело и пиће, тј. најбоље што имаш. Ипак, ни зачина, ни сласти, нити ишта од онога чиме они који живе за стомак пуне своју [утробу] нека не буде код тебе. To не приличи благочастивима. Поврће, хлеб и вода су ствари које им приличе. У њима су наши оци налазили велику утеху.
И ти чедо моје, добри кувару, старај се о братству, припремајући му храну за утеху како би у Царству небеском засијао као сунце.
Ви баштовани и вртлари радите и старајте се да све пружите братији, нудећи им поврће сваке врсте. Угађајући њима ви ћете Богу угодити и удостојити се да се насладите вечним покојем.
Ви који сте уз складишника са свом усрдношћу и добрим произвољењем употребљавајте своју силу на своје дело чак до крви, добро се односећи према првоскладишнику, будући да од њега зависите.
Ви надзорници штала носите послушање које је угодно и Богу и нама и двоструко у односу на друге служите братству, због чега ћете бити украшени двоструким венцима. Свако од вас ко се више од других стара, дела и труди свакако ће добити и већу награду.
Приђите ми и сви ви који се постављени као млинари. И вама говорим да треба да имате велико старање о свом делу. Немојте дозвољавати ништа излишно у односу на оно што је одређено – ни у храни, ни у пићу, ни у било чему другом. И нама није мило што не можете бити на правилу, псалмопојању и другим службама. Међутим, другачије не може бити уређено због крајње нужде. Ипак, немојте падати у нехајност с обзиром да ћемо ми уместо вас испунити недостатак, иако смо грешни. Ви само будите бодри и пажљиви према себи, имајте страх Божији и уклањајте се од светских разговора.

13.
1) Устајање, јутрења, први час, послови; 2) предмет речи; такмичење, избегавање покоја; топлина према Богу и издржљивост у напорима; 3) потрпимо, као Господ, и сусрешћемо Његову милост; 4) избегавати дела самоугађања и одсуства љубави према братији; 5) достојан је части онај ко се задовољава са налозима настојатеља; не треба просуђивати те налоге; Господ нека исправи неисправне (1, 14)
1) Живимо по правилима и порецима који су за нас установљени, принуђавајући се да у свему будемо исправни – и у великом, и у малом.
Чим удари клепало, тј. као на позив анђела, сви одмах журите да се благодушно саберете у цркву да беседите са Богом и да му служите песмопојањем. Јер, као уздарје нећете добити нешто брзопролазно и привремено, него дарове од Бога који оживљују душу.
Дошавши у храм, ви једним призивањем сагласно узнесите славословље Господу Богу. Потом послушајте псалмопојање и бодро пратите читање како бисте се просветили и у радости благоплодно пребивали на богослужењу, посрамљујући ђавола. Истовремено немојте заборављати да унутарње са трезвоумљем обављате молитву како би вас Чисти видео чистима и како бисте из храма изашли просвећени, а не помрачени.
Завршило се правило. Ви тихо и мирно излазите из дома молитве. Нека се потом један хвата за учење, старајући се да не изгуби сабрану ризницу од псалмопојања кроз празнословље, већ да благу дода и оно што ће научити. Други може да одахне прилегавши на постељу уколико хоће и има потребу. Осенивши се крсним знамењем и смерно легавши, он треба мислено да чита неки Псалам уз размишљање како не би био подвргнут искушењу од кушача-непријатеља. Јер, демони воле да нас после богослужења смућују рђавим покретима како би се осветили за пораз који им је причињен пажљивим и побожним пребивањем у храму и како бисмо зло изгубили оно што смо добро сабрали из црквених песама и читања. Стога они помрачују помисли, тело чине непокорним услед замора на псалмопојању и изазивају неприлична осећања и саглашавања. Наравно, онај ко се не баца одмах у постељу чини боље, уздржавајући од сна и занимајући се или мисленим удубљивањем у Псалме, или неким другим делом. [Он, уосталом, треба да легне] уколико га сан неодољиво напада, с обзиром да ће тада бити слободан од искушења.
Провевши тако време, сви треба да будемо брзи и да не заостајемо један за другим журећи на вршење првог часа. Јер, зашто да губимо своју награду и да обремењујемо савест?
Пошто се помолимо Богу да дело руку наших исправи (Пс. 89, 17) и да се цео дан испуни врлински, нека свако приступа свом послу по расподели, било сам или заједно са другима, у складу са случајем и потребом. Нека ваш труд и посао на пољу, у винограду, у кухињи или негде другде према обичном распореду по одређеним сатима буде [праћен] стиховима, молитвом и благомислијем. Нека све буде вршено савесно и са стиховима.
2) Ваша реч увек треба да буде о приличним предметима, било да се односи на телесни или духовни живот, на неки тропарили дело. Ревнујте међусобно за добро. Свако од вас има своју добру особину. Ако му нешто и недостаје, допуниће га други. Нека га од њега и позајми као добра пчела, трудољубиво сабирајући мед са цветова. Склоност ка одмору нека буде далеко од вас и лењост нека буде прогнана. Будимо пламени према Богу и издржљиви у подвигу. Нека ништа не постане препрека између нас и љубави према Богу: ни пост, ни бдење, ни хладноћа, ни врућина, ни увреда, ни оскудност у потребном. Све сматрајући другостепеним, свему претпоставимо наше спасење.
3) Све благодушно трпимо, сећајући се каква је страшна страдања претрпео Господ ради нас. Какво је поређење роба са Владиком? Стога је ништавно све што ми можемо претрпети. Међутим, као благ, Господ прима и наше мало благовољење. Он је, по писаноме, близу оних који га очекују. Њега налазе они који га траже. Уколико покуцамо, Он ће нам отворити и уколико настојимо – примиће нас и увести у своју наднебеску радост, у нерукотворену брачну одају Царства небеског.
4) Ја вас молим, призивајући за сведоке небо, земљу и свете анђеле, да не будете немарни према свом спасењу. Немојте презирати ни једну заповест, немојте ходити по тами неоткривања (помисли), бежите од тајног једења, немојте се заплитати у сласти, немојте пробадати мачем душе своје, тј. немојте стављати у њих огањ дрскости, чак ни у односу према вашим удовима, сећајући се да су Христови и стога – многочасни, немојте зло говорити и немојте се распаљивати гневом једни против других, немојте држати завист у себи, немојте злом враћати за зло, немојте искати власти, немојте превремено желети клиричке степене, нити се њима наслађујте у помислима вашим, већ све радо откривајте (својим духовним оцима). И тиме се лечите, тиме пребивајте у здрављу и од срца будите свима послушни. Ето свештенства, и свештенодејства и обожења.
5) Онај ко чистог срца пред мојим смирењем открива све своје, ко о себи смирено мисли, ко себе сматра нижим од свега што дише и ко не тражи ништа више од онога што је добио од мог смирења заиста је, по мени, високо и уважено лице. Јер, за вас није корисно и прилично да испитујете моје налоге и да о њима расуђујете по своме, разматрајући због чега сам једно дао једно послушање, а другоме друго, због чега сам једног увео у клир, а другог поставио на друго [место]. Господ и Бог наш, који из недостојног изводи достојно и са ђубришта уздиже убогога (Пс. 112, 7), који смиренима даје благодат и разум и који силом опасује немоћне, нека и вас уреди, умири и прими у свој удео, нека вам да добар живот, нека вас у свему укрепи на савршено дело, на испуњење заповести, на богоугађање и на подражавање анђелима ради наслеђа Царства небеског.

14.
1) Устремите се Богу и све друго сматрајте ништавним; 2) онај ко се сваким трудом труди у манастиру добро ходи ка горњем граду ради окушања добара; 3) ваша спољашњост је добра; ипак, пазите да међу вама по унутрашњем устројству нема Јуде, Гијезија и сличних; 4) немој говорити: „Урадићу то, и достићи ћу оно“, већ се труди, све остало предајући Господу (1, 16)
1) Приђите чеда и послушајте ме, пазите на речи моје и обратите пажњу на смирена слова моје. Свима упућујем вапај мој, свима саопштавам да се узнесете Богу и да се одрешите од пристрашћа. Нама вапије и пророчка реч: Приђите, узиђимо на гору Господњу, у дом Бога Јаковљевог (Ис. 2, 3), у дом бестрашћа и умним очима нашим угледајмо радост која нам је припремљена по обећањима небеских добара. Прихватите ревност, примите огњена крила и летите као голубови. Одавде узлетите [на место] где је десна страна врлина, те прихватите радост и духовну жељу љубави према Богу. Окусите љубав Његову најслађу и у њој све друго сматрајте другостепеним, газећи и сујетну славу, и телесну похоту, и зверски гнев. И ништа од онога што овде изгледа утешно неће моћи да вас заплени. Као добро опасани, ми ћемо бити лагани и оштрооки, и брзи [ходећи] путем који води у Царство небеско.
2) Они који путују неизбежно трпе и пате се. Слично је и са нама. Јер, као што видите, наша дела захтевају труд, подвиг и замарање. Ви радите, изнемогавате, знојите се, трпите глад и жеђ на њиви, или у винограду, код цедила за маслине, у кухињи, на градилишту, у складишту и на сваком месту ваше дужности. Сви иду путем Божијим приближавајући се великом граду, те ће кроз смрт бити уведени у радост окушања добара које су спремљена за оне који воле Бога.
3) Видећи оне који откривено добро ходе ми се тешимо, a видећи неуредне – негодујемо и жалостимо се, те их по могућности исправљамо. Ваша, пак, унутрашњост видна је само вама и Богу. Међутим, нека међу вама нема никога ко би скривено, наводно у тами, чинио нешто неприлично. Јер, нико неће измаћи од ока Онога који све види, чак и ако измакне нашем. Ја увек о вама мислим најлепше. Међутим, ко зна да ли је међу вама, усред дванаесторице, и Јуда. Није ли код доброг наставника и лукави Гијезије, који у својој души носи вечну губу. Неће ли се међу вама наћи слични синовима свештеника Илија, који тајно једу и Бога жалосте и чији ће жалосни крај бити незгодан и за мене још више неголи за Илија грешног. Нека не пострадамо н ми (поштеди Господе) као Ананија и Сапфира, који су покушали да апостолима кажу лаж и пали горким падом. Јер, можда и међу вама има оних који, имајући у срцу лаж, не говоре истинско слово у одговору на питање или у случајном разговору. Ја се бојим и пада Симона врача, који је са врховним апостолом светим Петром хтео да буде ради части и славе људске, иако је споља показивао да жели да буде ученик. Нека се нико од вас не обазире назад и нека не отпада од своје првобитне намере.
4) Нека нико не говори: „Урадићу то и за толико година ћу достићи оно“. Онај ко тако говори, међутим, не зна ни да ли ће проживети данашњи дан. Он не помишља да ће можда чути: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ћe бити (Лк. 12, 20). Подражавајмо нераскидиво јединство апостола са Учитељем њиховим и Богом свих. Имајући увек Господа пред очима, пожуримо ка своме спасењу, све остало предајући у руке Божије са спремношћу да нешто мало претрпимо и ожалостимо се овде како бисмо се вечно радовали. На речено нас призива Бог, садејствује Дух Свети и крепи Господ Исус Христос. Немојте се бојати. Ђаво је свргнут. Христос је васкрсао и смрт више не царује.

15.
1) Ми смо побегли од света, али нисмо побегли од таласа страсти, које подижу не пријатељи: треба да пазимо и да се противимо; 2) примери чуда послушања који су се јавили због вере: Доситеј, Акакије, Захарија и други; 3) ходите путем заповести, без роптања носите послушање и спашћете се (1, 17)
1) Премда смо побегли од свега житејског и ступили у пристаниште примивши нашу свештену схиму, ми још увек пребивамо у свету као на мору, не знајући када ће се на нас подићи бурни ђаволски ветар покушавајући да погрузи у дубину лађу наше душе. [Ми не знамо] где и како ћемо срести мислене пирате, на какве ћемо подводне стене страсти неприметно наићи и како ћемо за све време нашег живота без бродолома остварити нашу пловидбу од земље на небо. Стога треба да смо пажљиви, чеда моја, и да се чувамо, да смо бодри, те да пратимо и предвиђамо нападе ђаволског свелукавства како бисмо се спремни супротставили наговарању страсти, одбили њен напад и безбедно наставили своју пловидбу, држећи кормило наше вере.
2) Они који се подучавају подвижничком животу добрим примерима отаца се просвећују и непоколебивом вером постају истрајни у својим напорима. Вером је свети Доротеј ишао путем послушања без испитивања, верно испуњавајући сваку наредбу свог руководитеља, без роптања понекад подносећи ударац у образ, а понекад исмејавање. Вером је блажени Авакир петнаест година храбро и младићки подносио ударце, подсмех и прогањање као да није осећао терет непријатности, не само не жалећи се, већ силно бранећи и штитећи оне који су га нападали пред светим оцем, који га је испитивао. Вером је Теодор Освећени због помисли о игуманству три године без противљења и роптања носио одлучење којим га је [казнио] Пахомије Велики. Вером је убрао зрели плод послушања онај ко је три године стрпљиво и усрдно заливао очев жезал. Вером је увек живи Акакије понекад под очима имао маснице, понекад на образима – трагове удараца, понекад – један или други уд повређен, све смирено трпећи без роптања, услед чега се удостојио бесмртности. Вером је увек спомињани Захарија благодушно трпео ране (иако беше препун Божанственог Духа), не одвајајући се од оца. Вером је један дивни[монах] препловио реку ношен крокодилом. Свако од поштованих отаца и савршених мужева је оружјем вере прошао кроз огањ и воду искушења лукавог и ушао у област вечног покоја.
3) За оне који хоће да се спасу нема никаквих сметњи или препрека. Имајте пред очима нелажне примере оних који су сеспасли и који се спасавају. На мене немојте гледати, али слушајте речи моје. Јер, премда сам грешан, ипак вам говорим истину и указујем на прави пут. Трудите се, чеда моја, одбацивши непокоравање и удаљивши неверје. Са страхом ходите путем заповести Господњих. Иштите, и даће вам се; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7). To верно знам и савршено сам у то убеђен. Своја послушања носите без роптања. Трудите се на ономе што вам је заповеђено без лењости. Немојте бити непостојани, брзи на противречење и освету, или дрски на рушење и погубљење душе. Немојте искати славу да бисте је нашли не само у будућем веку, него и овде, само блиставију. Немојте ратовати међу собом и немојте раздраживати једни друге заједљивим и увредљивим речима уколико се једноме назначи часније, а другоме нешто ниже послушање, те here бити први прозвани и удостојени места у вечним божанственим обитељима. Уколико, пак, будемо супротно поступали, супротно ћемо и обрести, с обзиром да ће на сваку душу која чини зло наићи јарост и гнев и посрамљење (Рим. 2, 89) и сада и у будућем [веку]. Нека са вама не буде тако.

16.
1) Видећи ваш напредак ја се радујем; ипак, бојим се и молим вас да не прекидате хођење, уклањајући се од свега неприличног и ревнујући за све прилично; 2) видећи смрт пред собом стекнимо добро настројење у срцу; нама није лако да носимо велике телесне подвиге; међутим, уколико у срцу сачувамо добро настројење и при умереном уздржању у свему по уставу и руковођењу ми нећемо заостати иза великих мужева; 3) општежитељно братство је дивно и по саставу и по чудесима, будући да је свако побеђивање страсти у ствари изгоњење демона (1, 18)
1) Моја смирена душа чезне и ишчезава у силној жељи да се спасете, ходећи истинитим путем и сваког дана се пружајући напред у усавршавању. Ја се тешим видећи ваше одрицање од свега и самоодречно удаљавање од света, ваше неповратно отуђење од својих, расипање читавог имања и распињање саме ваше воље, те ваше једнодушно и једномислено стремљење ка Јединоме. Међутим, мене обузима и бојазан да се неко од вас на неки начин не лиши добара којима се надамо. Стога молим и преклињем: немојте прекидати своје хођење, већ све више ревнујте да чините добро на изграђивање себе и назиђивање ближњег, показујући да сте без саплитања и саблазни сваки дан пред Богом и братством. Немојте се предавати ревности у зависти, ни погубном роптању, ни богопротивној гордости, ни ропском пристрашћу, већ дејствујте послушно, тихо и мирно, без таштине и частољубља, разумно и са добром савешћу, ради самог добра, ради наше свете заједнице, ради заповести Божије и наше настојатељске наредбе и, уопште речено, ради сопственог спасења, сваког дана иштући оно што је Богоугодно и Њему једином стремећи све док не дође престављење из овог живота.
2) Последњи час не стоји, већ се брзо приближава, а за понеке је већ пред вратима. Стојећи пред нашим очима и пред нашим ногама, нека нас он страши, смирава, чисти и отклања од кривице за било шта рђаво и скретање са правог пута, учећи нас да узајамни живот водимо у побожности, безметежности и добром једномислију, те у изучавању Божанствених Писама, у чистој молитви и напору у складу са снагама. И пост је оруђе (премда телесно) у духовном животу уколико му претходи свето смирење. Ми немамо снаге да се дотичемо великих светоотачких подвига, а није нам ни корисно. Чувајмо оно што смо рекли (тј. сећање на смрт, побожност, безметежност, једномислије, поучавање у Писму, чисту молитву, труд и пост по снази) и у нашем потчињеном стању бирајмо оно што нам приличи, строго држећи општежитељни устав. Као што је одређено у јелу и пићу – кушајмо не само хлеб и поврће, него и вино и уље, понекад и рибу и сир уз прилично уздржање и без властитог расуђивања, које је неумесно. И као што је установљено и у свему осталом делујмо мудро и разумно – и када спавамо, и када одмарамо, и када ходимо, и када седимо, и када се скупљамо и разговарамо, и када празнујемо, једнако и када садимо, сејемо, зидамо, тешемо. Уколико тако будемо поступали, уверавам вас да ни мало нећемо заостати за величином оних отаца.
3) Један од великих призора и чудеса јесте и наше сабрањеу име Господа нашег Исуса Христа и скупљање из разних земаља и родова, разних узраста и начина живота у једно тело које је усклађено и усмерено ка јединству и једном служењу. И премда је оно многодушно, многосрчано и многоумно, ипак пребива једномислено и једносрчано ради богоугађања и служења у славу Пресвете Тројице, а не ради нечега рђавог. Према томе, наше сабрање (тј. братство) је и само по себи велико и достојно поштовања, заједно са [другим] великим чудима. У њему се, штавише и на самом делу дешавају чуда, уколико живимо како приличи. Јер, не изгоне ли се и овде демони? Изгоне се, чак не једног или другог дана, већ сваког дана и сваког часа: изгоне се и опаљују се. Онај ко међу нама побеђује страст у ствари опаљује и изгони демона те страсти. Онај ко побеђује блуд, изгони демона блуда; онај ко побеђује лењост, изгони духа лењости; онај ко побеђује гнев и злопамћење, изгони духа гнева и злопамћења; онај ко побеђује осуђивање и роптање, изгони духа осуђивања и роптања. Слично треба мислити и о побеђивању осталих страсти. Нисте ли стога ви чудотворци уколико усхтете? И Господ прима ваш начин живота као и подвиге пустињака и стубника који су чинили дивна чуда.

17.
1) Зашто смо напустили свет – да бисмо се очистили; блажен је онај ко живи у духу тог живота, нарочито у поверењу према настојатељу; 2) долазе нам у обитељ да би се спасли: представите себи пример монашког живота и манастирског поретка (1, 19)
1) Пазимо на себе, држимо се трезвоумља, будимо бодри и узносимо се својим мислима ка Богу. Чешће примењујмо на себе спомена достојан узвик Арсенија Великог: „Арсеније, због чега си дошао овамо“. Јер, и ми смо изашли из света. Због чега? He ради покоја тела, не ради кушања задовољстава, не ни да бисмо се научили писмености и краснопису, или да бисмо стекли знања, или да бисмо постали добри читачи, не чак ни да бисмо угађали себи у произвољном самослужењу, не ради искања славе, ради величања и превазношења над другима и ради властољубља. Ми нисмо изашли ни ради чега сличног. А због чега заправо? Ради тога да бисмо се очистили од грехова, да бисмо се обукли у божанствени страх, да бисмо се смирили чак до смрти, до крсне смрти, тј. до одрицања од својих душевних прохтева и умртвљивања телесне похоте, да бисмо ратовали са својим супарником – ђаволом и да бисмо се борили против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света (Еф. 6, 12), да се не бисмо предавали многоразличним искушењима тела, и најзад – да бисмо стекли силну веру у заступништво свог руководитеља игумана, чиме ћемо заиста моћи да погасимо све огњене стреле нечастивога (Еф. 6, 16). Сада, пак, кажите како дело стоји код вас. Размотрите, расудите, испитајте. И блажен је онај међу вама ко испуњава заповести, ко се није дао у плен продавцима греха, ко је тачан у послушању, ко се просвећује савршеним исповедањем, ко се облистава богоданим смиреноумљем и златосијајућим и христоподобним повиновањем, ко је као у порфирну мантију обучен у несумњиву веру у свог руководитеља игумана, ко се не колеба у делима која он указује, ко ништа не решава пре његових решења и ко ништа на земљи не сматра спасоносним осим онога што му он наложи. Скрећем пажњу да ја овде не мислим на себе, него на оне који строго испуњавају заповести Божије.
2) У нашу киновију долазе Богом послане душе да се спасавају. Стога испуњавање заповести код нас треба да буде потпуно и строго. Они су дошли да би се просветили, а не да би се помрачили. Сијајте, братијо моја, иако сам ја таман, осољавајте себлагодатним врлинама, иако сам се ја напунио кварежи. У чему треба да се састоји ваша похвала? У свагдашњем уступању брату у речи, у избегавању противречења и роптања, у [намери] да постанете незлобиви јагањци, који нису јогунасти, него благопослушни Пастиреначелнику нашем Христу, у избегавању непотребног смејања и срамних разговора, у бодрости у псалмопојању и у трезвоумљу у молитвама. Будите мудри, чедо моја, чистите се, оздравоумљујте се [тј. уцеломудрујте се], усавршавајте се и освећујте се и постаните богови (иако је смела реч) по обећању Спаситеља преко псалмопојца: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6).

18.
1) Општежиће је врло похвално; блажен је онај ко живи у његовом духу; 2) треба све више да напредујемо, не трошећи узалуд своје дане; 3) слава оцима: пазећи на речи истине они су примерно живели у монаштву; подражавајте их (1, 20)
1) Ја вас без лењости убеђујем да ревнујете за спасење ваших часних душа. И мислим да вам могу бити најкориснији уколико вам напомињем о нашем поштованом животу. О чему бисмо другом и расуђивали? Зар смо ми изменили начин живота који смо започели да бисмо и беседом прешли на друго? He, ми не треба да престанемо да много пута говоримо о истоме. Ми никада нећемо престати да хвалимо добро и да прекоревамо рђаво, саопштавајући о величини добра и блаженства потпуног удаљавања од света и једнодушног општежића братије. Оно је заиста миро. . . које силази на браду, браду Аронову (Пс. 132, 2), уколико се [монах], ступивши у општежиће, обуче у смиреноумље, одене у послушање и узиште одсецање своје воље, уколико прихвати бездан љубави према Богу, уколико у духу усходи из силе у силу, уколико све заволи и све трпељиво испуни по захтевима устава општежића, уколико ни у чему није лукав, уколико нема подозривих мисли и замисли које га одвајају од Бога и игумана. Загрлимо са љубављу, братијо, све што се дешава у општежићу као свето и спасоносно, иако нам понешто и изгледа непријатно: њиме се, наиме, потиру наши ћошкови и ми се заокружујемо како бисмо се лакше котрљали ка нашем циљу.
2) Старајте се да један другом приносите корист и да не тражите своје, већ оно што је потребно заједници у сваком погледу. Све више се крепите и сређујте у душама вашим, држећи се у непрестаном потчињавању, свакодневно се обнављајући и са течењем дана, месеци и година узлазећи ка све вишем, све док постоји време за напредак и богаћење. Немојте се лењити, нити се предајите сну и немарности: немојте узалуд трошити дане овог живота. Када дође време одговора ми ћемо јасно увидети плодове напора и неплодност нерада, тј. видећемо да су они који су пазили на себе и на своје дело донели плодове, а да су они који су били немарни погубили себе.
3) Слава блаженим душама светих и преподобних отаца наших, који заиста беху мудри и разумни. Они нису узалуд слушали реч истине, нити су је оборили доле, попирући је ногама, већ су се искрено трудили у зноју лица свога, смиравали се, одсецали своју вољу, волели да буду последњи, волели оскудицу у свему и сиромаштво, избегавали противречење, све благодушно подносили са трпљењем, радо се потчињавали отачким наредбама, горели вером, волели ћутање, носили немоћи немоћних, били готови и крв за њих да пролију, слично мученицима. И зашто много говорити? Ви и сами знате своје претходнике: подражавајте их и идите за њима да бисте се удостојили и славу њихову да добијете.

19.
1) Нека свако све више напредује у својој врлини: послушни – у послушању, смирени – у смирењу, трудољубиви – у напорима; 2) нека [свако ] буде исправан на послушању на које је постављен; 3) уколико будете поступали по реченоме, Господ ће вас утешити и овде и у будућем веку (1, 21)
1) Продужите као што сте почели. He само да не треба да пресецате вршење добрих дела, већ треба још више да их умножавате, разгоревајући се духом и журећи на висину небеског живота. Послушни нека још више слуша, како би сабрао плод послушања, потчињавајући се не само претпостављенима, већ и простим лицима без буке и противљења, ма шта наређивали. Смирени нека се још више смирава уступајући у свему, саглашавајући се у свему и ниско мислећи о себи. Он треба да је скромног изгледа, тихе и малобројне речи, не сећајући се да је можда некад био из племићког рода, или да већ дуго пребива у схими, или да заузима неки висок чин, или да испуњава многе налоге. Он не треба да подиже очи, не треба да поприма сурови изглед или да има неки посебан ход стога што је уман, талентован, красноречив, за све способан, или што влада неким другим похвалним особинама. Трудољубиви и савесни у испуњавању даног му послушања треба да ради као да [служи] Богу, а не људима, све више се јављајући као непостидни делатељ и примајући на себе најтеже послове. Он треба да се радује што се претовара ради ближњег у убеђењу да на небесима скупља велику ризницу.
2) Сви заједно – и складишник, и болничар, и краснописац, и виноградар, и вртлар, и обућар, и економ, и учитељ, и стражар, и будилац, и образник [типикар], и црквењак, и пекар, и тесар, и свако ко је постављен на велико или мало дело – треба да будемо у непрестаном пружању ка напред са неугасивом чежњом за вечним добрима, храбро носећи своје напоре, све радо подносећи, чинећи све што је богоугодно, сами себи припремајући благо и жртвујући се једни за друге до спремности полагања и душе за брата.
3) Уколико тако будете поступали, утешиће вас Јединородни Син Божији, који је из послушања Оцу унизио себе до безмерне мере смирења поставши роб (премда је Владика свих) и окусивши Крсну смрт. И ја грешни ћу се радовати и неописиво веселити заједно са вама, који испуњавате заповести. И не само да ће вас овде прослављати сви који виде ваша дела, него ћете и у будућем веку ликовати пред лицем славе Христа Бога заједно са хоровима анђелским на [месту] где је обиталиште свих који се радују.

20.
1) Мене радују ваши успеси. . . у једноме је смирење, у другоме. . . (набраја монашке врлине); 2) одгоните далеко мисао: „Још ћемо дуго живети и успети“; 3) не треба да се превазносимо ни природним даровима, нити стицањем било чега и Бог ће нам дати још више; у супротном ћемо изгубити [и оно што имамо] (1, 22)
1) Земљоделца радује плодно поље, а настојатеља још више радује духовно доношење плода душа које су му поверене на руковођење. Мене радујете и ви, чедо моја, засаде мој и Божије прирастање. Ја се радујем видећи ваше старање, ревност и труд око свега што је неопходно за спасење. Мене у једном радује кротост, у другом неуморност, у једном стидљивост и поштовање, у другом одбијање и савлађивање непријатељских прилога, у једноме одсуство роптања у испуњавање наложеног послушања, у другом мир и тихост душевна, у једном простота нарави, у другоме вера према моме смирењу која је изнад мог достојанства, у једноме бестрашће, у другоме несветољубива нарав. [Једном речју, мене радује] духовно напредовање и усавршавање свих вас у једно љубазно тело, у јединство [остваривано] Божијим покретом одозго и молитвом мог и вашег оца. Ја се радујем и дивим, будући да је речено достојно сваког дивљења.
2) Ја се бојим да због моје немарности или грехова којим га огорчујем, Господ од нас не повуче своју промислитељску десницу која је пружена над нама, те да међу нас не уђе нешто о чему не приличи ни говорити, па чак ни помислити – лењост или растројеност нечије душе, или чак видљиви или невидљиви пад. Стога пазите на себе и немојте скретати са смера вашег хођења, остајући истрајни и преображавајући се из светлости у светлости од богољепија у богољепије. Будите непоколебиви и немојте излазити из круга делатности коју сте обећали пред Богом и анђелима и пред мојим смирењем. Напротив, додавајте труд на труд. Пазите се да вас не растроји мисао о многим годинама и дане раслаби крепост вашег решења да живите у самопротивљењу и самопринуђавању. Та мисао је лажна. Јер, шта је наш живот? Сан и сенка. Та мисао је лажна, премда може да превари. Она подстиче да себи попуштамо, уместо да смирењу додајемо смирење, и послушању – послушање. [А попуштање] често доводи до потпуног растројства богоугодног живота.
3) Пазите да се оно што вам се чини савршенство не претвори у греховни жалац, наиме – ваша способност да брзо учите, ваша познања, ваша опитност у духовном животу, ваша добра савест, ваше трудољубље, ваша искусност у рукодељу, ваше складно певање, ваш пријатни глас, ваши таленти или било шта слично. Све речено су дарови Божији, који треба да вам служе на умножавање страха и смирења пред Богом Дародавцем. Уколико смо тако расположени, Он ће према нама постати још милостивији и још штедрији. И ми ћемо се обогатити сваким добром, поставши свети Божији храм и украшавајући се све новим даровима. Уколико, пак, подигнемо своју главу пред Богом и погордимо се пред братијом, подижући обрве, задижући рамена и усвајајући горди ход, уколико почнемо да испитујемо због чега је нешто учињено, због чега нама није уручен надзор над неким послушањем, и због чега други надзире неки посао, уколико [износимо мишљење] да је неки посао излишан и да представља губљење труда и времена – ми ћемо плодно време преобратити у неродицу, време скупљања добитка – у трпљење штете, време доброг труда – у погубно недејство и злодејство. И уместо да усходимо на гору врлина, ми ћемо се све дубље спуштати у бездан греха.

 

---