ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ III
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК
Кратко сведочанство о њему
Свети Максим је био Цариграђанин знатног рода. Он је стекао и богословско и философско и свако друго образовање, које је захтевало његово време. Цар Ираклије га је узео у двор за првог секретара. Своју дужност је обављао похвално и са успехом.
Када се подигла монотелитска јерес, у чијем ницању су учествовали цар и патријарх, почели су немири и у дворцу и у граду и у другим деловима царства. Свети Максим је настале околности схватио као довољан разлог да испуни своју свагдашњу жељу, тј. да напусти свет и ступи у неку обитељ. Оставивши свој посао, он се ступио у Хрисопољски манастир (641. г.), са свом ревношћу предавши се подвижничким напорима по строгом отачком уставу. Он се у свему и за све показао као пример достојан подражавања. Стога су га сви, по јављању потребе за постављањем новог игумана, једнодушно изабрали за игуманско служење, које је он долично обављао, не штедећи себе и избегавајући човекоугађање.
Јерес монотелитска је, међутим, све више расла, подржавана двором и патријархом. Са њом су расли и нереди. Не подносећи нереде, свети Максим је оставио обитељ и упутио се у Рим. Успут се он зауставио у Картагени у Африци, где је на сабору изобличио неодрживост монотелитства, које је представљао бивши цариградски патријарх Пир. Потом је отпловио у Рим, где је такође узео учешће у сабору против монотелита, који је сазвао свети папа Мартин поводом цареве наредбе да се прихвати и потпише Типос вере, тј. изложење исповедања вере које је саставио цар, у коме је било унесено и монотелитско зловерје. На сабору су осудили и проклели монотелитство и царски типос, као и све који прихватају јеретичко учење. Потом су такво саборско опредељење послали по западу и истоку.
Разгневљени цар је наредио да ухвате и папу светог Мартина и светог Максима и да их доведу у Цариград. Пошто су их довели, свети Мартин је, после страшних мучења, био послат у прогонство у Херсон, где се и упокојио (655, г.). Светог Максима су, међутим, хтели превести на своју страну. Усрдно су покушавали да остваре своју камеру најпре у царским палатама, а потом у тамници у Цариграду. Наговарања су настављена у тракијском граду Визију, првом месту заточења светог страдалника, а потом поново у Цариграду, у Манастиру светог Теодора, где је био смештен, под свечанијим и страшнијим околностима. Суђење су спроводили сенатори, а понекад су присуствовали и архијереји. Циљ им беше да убеде светог Максима да се сагласи са њиховим учењем, или да потпише типос, или да барем ћути. Међутим, ништа им није успело. Истина Православља у устима светог Максима увек беше победоносна, приморавајући противнике не само да ћуте, него и да прихвате његове разлоге. Храброст поборника истине покушали су да поколебају и обећањима, и претњама, и указањима како да се неприметно заобиђе истина и најзад, на последњем сабрању – ударцима. Ништа није помогло. Светог Максима су послали на друго место заточења преко Селимврије у Перверу, у брда код западне стране Мраморног мора.
Међутим, непријатељи истине нису спавали: светог Максима су опет довели у Цариград ради коначних убеђивања. Она су била упорна, премда такође безуспешна. Спровођена су у три наврата: у царским палатама, у тамници и опет у палатама, где је и донета последња одлука – да се страдалник остави међу живима, али да се преда мучењу које је горе од смрти. Са тим циљем су га предали у руке градског епарха.
Нечовечни мучитељ је зграбио преподобног, свукао га и распростро по земљи, те почео да га бије оштрим жилама. Старца су нечовечно тукли све док на његовом телу није остало ни једно цело место. Сва земља под њим се обагрила крвљу. Потом су старца који је једва дисао пренели у тамницу.
Ујутру су га опет извели на мучење и подвргли још суровијем поступку: одрезали су му богоречити језик који је изобличавао јерес и ножем и маљем му одсекли десну руку која је писала поучне и полемичне књиге. Потом су га разодевеног и босог вукли на трг да би му се наругали, показујући народу одсечени језик и руку.
Након страшних мучења и изругивања, светога су послали у далеко изгнанство, у Мингрелију, где је затворен у Схемарску тамницу. Трпећи велику невољу три године, свети Максим је 662. године отишао Господу, утешивши се пред смрт извесним виђењем. Спомен светог Максима се врши 21. јануара.
Свети Максим је написао многа дела – догматска, полемичка, поучна и подвижничка. У Грчком добротољубљу се налазе четристо Поглавља о љубави, седамсто Поглавља о Светој Тројици и о Оваплоћењу Бога Слова, тј. више о врлинама и страстима, те Тумачење молитве Господње.
Ми ћемо у наш зборник унети Поглавља о љубави, у целини, док ћемо од седамсто поглавља начинити избор јасних, поучних и подвижничких поглавља. Уместо изостављеног ми ћемо по издање Мињеа превести Подвижничко слово.
На тај начин од светог Максима доносимо следеће:
- Подвижничко слово, тј. питања ученика и одговоре старца.
- Четири стотине Поглавља о љубави.
- Сагледатељна и делатна поглавља, изабрана из седам стотина поглавља Грчког добротољубља.