ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
АВА ЕВАГРИЈЕ
VIII
ЊЕГОВЕ МИСЛИ, ПОВЕЗАНЕ СА ИЗЛАГАЊЕМ O ОСАМ СТРАСТИ
1. Постоји пет дела којима се стиче Божије благовољење. Прво – чиста молитва, друго – певање Псалама, треће – читање Божанственог Писма, четврто – скрушено сећање на своје грехе, смрт и Страшни суд, и пето – рукодеље.
2. Ако хоћеш да у телу служиш Богу слично бестелесним, постарај се да непрестано у срцу свом имаш скривену молитву. На тај начин ће душа твоја још пре смрти да се приближи анђелском подобију.
3. Као што је наше тело, по удаљењу душе, мртво и смрадно, тако је и душа у којој не делује молитва – мртва и смрадна. Пророк Данило нас очигледно учи да губитак молитве треба сматрати горим од сваке смрти. Он је пре био спреман на смрт, него да се лиши молитве макар и за трен. Бога се треба сећати чешће него што се дише.
4. Са сваким уздисајем трезвено призивај име Исусово и са смирењем помишљај о смрти. Оба ова дела доносе велику корист.
5. Хоћеш ли да те Бог позна? Учини да си што мање познат људима. Уколико се будеш увек сећао да Бог види све што чиниш, било душом, било телом, нећеш погрешити ни у једном делу и Он ће живети поред тебе.
6. Човек се ничим толико не усличује Богу колико благотворењем другима. Међутим, треба бити опрезан да се доброчинства не врше из рачуна.
7. Постаћеш, најзад, достојан Бога уколико не чиниш ништа што је недостојно Њега.
8. Бога ћеш преславно поштовати кад у својој души путем врлина будеш обликовао Његово подобије.
9. Људи постају бољи кад се приближавају Богу.
10. Бог познаје мудрог човека, који му указује част и поклоњење. Он се нимало не узнемирава уколико остаје непознат људима. Дело разборитости се састоји у томе да се део душе у којој се налази гнев побуђује на вођење унутрашње борбе. Дело целомудрености се састоји у непрестаном побуђивању ума на пажљиву бодрост. Дело праведности – у томе да се део у коме се налази жеља управља једино ка врлини, односно ка Богу. Дело храбрости се, најзад, састоји у томе да [човек] руководи са пет чула и да не допусти да се преко њих оскрнави његова унутрашњост, тј. дух, или спољашњост, тј. тело.
11. Душа је жива, проста, бестелесна суштина, невидљива за телесно гледање, бесмртна и обдарена умом и разумом. Ум у души је оно што је око у телу.
12. Од словесних створења под небом једна се боре, друга штите, а трећа нападају. Боре се људи, штите анђели, а нападају нечисте силе. Узрок одсуства у нама познања Божанских ствари и самог Бога није нити у немоћи оних који штите, нити у моћи оних који нападају, већ у немарности оних који се боре.
13. Зло није суштина, већ одсуство добра, као што мрак није ништа друго до одсуство светлости.
14. Простодушност је слабо опрезна и пажљива: не подозрева зло онај ко је слободан и обезбеђен од њега.
15. Заиста је развратност бесмислена и нећеш моћи ништа измислити чиме би распусне људе могао побудити да дођу памети.
16. Чисте и благодатне душе су необично опрезне. Оне одмах примећују ђавола и терају га, иако је он веома брз и крајње лукав у нападима.
17. Ничим се тако не умилостивљује Бог као телесним самозлопаћењем.
18. Неко од светих отаца је рекао да онај ко није у стању да предузме строг и много напоран монашки живот, може да се спасе на други начин, тј. уколико буде имао веру према монасима и уколико им служи и пружа оно што им је потребно. То, између осталог, за њих неће бити последње дело које их води ка спасењу.
19. Проводи ноћ у молитвеном труду и твоја душа ће убрзо обрести утеху.
20. Занимај се читањем са спокојним духом како би твој ум био непрестано усхићен сагледавањем дивних дела Божијих, и како би био уздизан као неком руком која је пружена према њему.
21. Спавање у току дана указује на телесну болест или на униније душе, или на њену безбрижност или на неискуство.
22. Благодаћу Духа Светог и сопственим трудом и старањем, свака душа може да сакупи и споји у себи следеће особине: слово са умом, делање са сагледавањем, врлину са знањем, веру са познањем слободним од сваког заборава, и то тако да ни једно од њих не буде ни мање ни веће од другог. Тада се она спаја са истинитим и благим Богом, и једино са Њим.
23. Постоји осам помисли од којих се рађа сваки грех: код оних који воде усамљенички живот – помисао унинија, сујете, гордости, шкртости и туге, а код оних који живе под старешинством других (у општежићу) – стомакоугађања, гнева и блуда.