ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
АВА ЕВАГРИЈЕ
VII
O ОСАМ ПОМИСЛИ, АНАТОЛИЈУ
1. Постоји осам главних помисли од који произилазе све остале. Прва је помисао стомакоугађања, друга – блуда, трећа – среброљубља, четврта – туге, пета – гнева, шеста – унинија, седма – сујете, и осма – гордости. Да ли ће те помисли да нас узнемиравају или не, не зависи од нас. Међутим, од нас зависи да ли ће у нама остајати дуго или не и да ли ће у нама покренути страсти или не.
2. Помисао стомакоугађања предлаже монаху да брзо одступи од подвижништва, изображавајући му болести стомака, јетре, слезине, водену или неку другу болест, одсуство лекарстава и лекара. При томе, она подсећа на извесну братију који су се подвргли баш тим болестима. Дешава се понекад да непријатељ братији који су пострадали од тих болести нашаптава да дођу код испосника и испричају им шта им се десило, додајући да је узрок био престрого уздржање.
3. Демон блуда буди телесну похоту. Он најјаче напада на уздржљиве како би прекинули уздржање, сматрајући да од њега нема никакве користи. Скрнавећи душу, он је подстиче на блудна дела, чинећи да она, наводно, говори и чује неке речи, и као да јој је и само дело пред очима.
4. Среброљубље представља дугогодишњу старост, немоћ за рукодеље, глад, болест, непријатност немаштине и нелагодност примања од других онога што је потребно телу.
5. Туга се понекадјавља услед лишавања онога што желимо, а понекад прати гнев. Она се услед лишавања онога што желимо јавља на следећи начин: најпре се јављају помисли и души приводе на памет дом, сроднике и ранији начин живота. Када примете да она не противречи, већ да их прати и мислено се разлива по задовољству [које изазивају], оне је, пошто је шчепају, погружавају у тугу и стога што су ти предмети недоступни, и стога што јој не могу бити доступни услед устава живота који воде. Друге помисли ће бедну душу толико више савлађивати и поражавати колико се она више пружала по првим.
6. Гнев је најбржа страст. Он се покреће и распаљује против онога који нам чини неправду или само тако изгледа. Он све више и више осуровљује душу. Он нарочито у време молитве поткрада ум, упечатљиво представљајући лице које нас је увредило. Понекад се дешава да, усталивши се у души и претворивши се у непријатељство, ноћу изазива мору, трзање тела, [представе] ужаса смрти, напада отровних гмизаваца и зверова. Те четири појаве, као последице образовања непријатељства, праћене су многим помислима, као што ће сваки посматрач приметити.
7. Демон унинија, који се још назива „подневним“ демоном (Пс.90,6), тежи је од свих других. Он монаху приступа око четвртог часа (тј. око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне). У почетку га наводи да са незадовољством примети да се сунце врло споро креће, или као да се уопште не креће, и као да дан траје педесет часова. Затим га подстиче да често гледа у прозор и да чак излази из келије како би погледао на сунце, или да би сазнао колико је још остало до девет часова, при чему неће заборавити да му нашапне да погледа лево и десно не би ли угледао неког од братије. Затим он код њега изазива омразу према месту [на коме живи], према самом начину живота, и према рукодељу, додајући му да је пресушила љубав код братије и да нема никога ко би га утешио. Чак и случај да га неко увреди, ђаво употребљава да би код њега у тај час изазвао што веће нерасположење. Затим га наводи на жељу за другим местом, у коме се лакше долази до неопходног, или му напомиње рукодеље које је мање тешко али пробитачније. Уз то додаје да угађање Богу не зависи од места и да је могуће поклањати се Богу на сваком месту. Са тиме повезује сећање на рођаке и на раније изобиље, и одмах пророкује дуг живот, изображавајући напоре подвижништва. [Једноставно], користи сва лукавства да би монах, најзад, оставио келију и побегао са попришта. За тим демоном не долази одмах други. Ко се буде борио и победио, после подвига ће осетити мирно стање и душа ће му се препунити неизрецивом радошћу.
8. Помисао таштине је најтананија. Она се јавља онима који живе исправно и почиње да разглашава њихове подвиге. Она им скупља похвале од људи, представља како вичу демони који се изгоне, како се испељују жене, како се гомиле народа гурају да би се дотакле њихове одеће. Она им, најзад, предсказује свештенички чин, и ка њиховим вратима приводи оне који их траже и који их, због отказивања, и против њихове воље одводе везане. Пробудивши на такав начин у њима празну наду, оне одлазе, препуштајући их искушењима демона гордости, или демона туге, који им одмах наводи помисли које су супротне тој нади. Дешава се да њих, донедавно поштоване и свете јереје, предаје и демону блуда.
9. Демон гордости је узрок најбеднијег пада душе. Он јој нашаптава да не исповеда Бога као свог Помоћника, већ да самој себи приписује своју исправност, те да се надима над братијом сматрајући их незналицама, будући да о њој не мисле сви на тај начин. За гордошћу иде гнев и туга, и последње зло – избезумљеност и беснило и виђење многих демона у ваздуху.