ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I

СВЕТИ МАРКО ПОДВИЖНИК

ПОУКЕ МАРКА ПОДВИЖНИКА О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

III 200 ПОГЛАВЉА O ДУХОВНОМ ЗАКОНУ

1. Пошто сте много пута изјавили жељу да сазнате шта значи да је, по апостолу, закон духован (Рим.7,14), и шта треба да знају и (да) чине они који желе да га испуњавају, реших да вам понешто кажем по својим могућностима.
2. Пре свега, знамо да је Бог почетак, средина и крај сваког добра. Добро може да постане делатно и у њега се може веровати само у Исусу Христу и у Духу Светом.
3. Свако добро људи по икономији (домостроју) примају од Господа. Ко тако верује, никада га неће изгубити.
4. Чврста вера је јака тврђава. За верујућег (човека) Христос је све и сва.
5. Сваким твојим подухватом нека руководи Онај који управља сваким добром, да би било по Богу оно што си започео.
6. Смиреноумни и онај који чини духовна дела, све што чита у Божанском Писму доводи у однос са собом, а не са другим.
7. Призивај Бога да ти отвори очи срца твога, и да увидиш корист молитве и читања које се искуством разумева.
8. Онај који има неки духовни дар и саосећа са онима који га немају, тим саосећањем чува свој дар. Надувени ће га, међутим, изгубити због надмених помисли.
9. Уста смиреноумног (човека) говоре истину, а онај који противречи истини сличан је слузи који је ударио Господа по лицу(Јн.18,22).
10. Не буди ученик хвалисавог, да се не би научио гордости а не смиреноумљу.
11. Не узнеси се срцем због тога што познајеш Писма, да не би умом пао у замку духа хуле.
12. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу средстава које налаже духовни закон, тј. стрпљењем, молитвом и непоколебивом надом.
13. Онај ко се моли телесно и који још нема духовног знања, сличан је слепцу који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Лк.18, 38).
14. Прогледавши и видевши Господа, бивши слепац му се више није обраћао као Сину Давидовом, већ га је исповедио као Сина Божијег, и поклонио му се (Јн.9,35-38).
15. Не узноси се због тога што си у молитви пролио сузе, јер се Христос дотакао твојих очију, те си духовно прогледао.
16. Само онај који, по угледу на слепог, скине своју одећу и приближи се Господу, постаје Његов следбеник и проповедник најсавршенијих догмата (Мк.10,50-51).
17. Зло које се задржава у помислима огрубљује срце. Уздржање, пак, са надом истребљује зло и скрушава срце.
18. Постоји мирна и корисна скрушеност срца, која га доводи до умиљења, а постоји и друга – ненормална и погубна, која га рањава.
19. Бдење, молитва и трпљење невоља, образују нешкодљиву и корисну скрушеност, само уколико њихову равнотежу не пресечемо похлепом. Ко је истрајан у њима, обрешће помоћ и у осталоме. Ко је, пак, немаран, и ко их раздваја, у време исхода ће осетити неиздржљиву патњу.
20. Сластољубиво срце у часу исхода постаје тамница и оклоп душе, а трудољубиво – отворена врата.
21. „Гвоздена врата која воде у град“ (Дап.12,10), представљају неосетљиво срце. Ономе, пак, ко се злопати и скрушава, она се, као и Петру, сама отварају.
22. Постоје многи начини молитве, који се међусобно разликују. Ниједан начин молитве није штетан, осим ако се не ради о сатанском делу, а не о молитви.
23. Пожелевши да учини зло, један човек се, по свом обичају, претходно разумом помолио. По [Божијој] икономији, међутим, био спречен [да учини зло], због чега је потом био много благодаран.
24. Хотећи да убије Навала Кармилског, Давид се сети божанске награде и одустане од своје намере. Због тога је много благодарио Богу (1.Цар.25). Ми такође знамо шта се десило када је заборавио на Бога. Он није престајао са чињењем греха све док га пророк Натан није привео сећању на Бога.
25. Када се сећаш Бога, умножи своје молитве, да би се и тебе Бог сетио, када га будеш заборавио.
26. Када читаш Свето Писмо, схвати смисао који је у њему сакривен: Што се раније написа за нашу се поуку написа (Рим.15,4).
27. Писмо веру назива „основом свега чему се надамо“ (Јев.11,1), а оне који не знају да је Христос у њима – „неискусним“ (2.Кор.13,5).
28. Као што се делима и речима открива замисао, тако се усрдним доброчинством открива будућа награда.
29. Очигледно је да ће штедро срце бити помиловано. Супротно од овога ће изазвати супротне последице.
30. Закон слободе (тј. Јеванђеље) учи свакој истини. Многи га читају разумом, али је мало оних који га разумевају кроз извршавање заповести.
31. Не тражи савршенство овога закона (тј. закона слободе) у људским врлинама, јер нећеш успети. Његово савршенство је сакривено у Крсту Христовом.
32. Закон слободе се чита истинским знањем, поима се извршавањем заповести, а испуњава – штедрошћу Христовом.
33. Када нас наша савест буде принудила да извршавамо заповести Божије, схватићемо да је закон Господњи непорочан, и да га извршавамо помоћу својих добрих дела. Међутим, без штедрости Божије људи га не могу савршено испуњавати.
34. Они који не сматрају да су дужни да извршавају све Христове заповести, закон Божији читају телесно, тј. не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде (1.Тим.1,7). Због тога и мисле да га испуњавају својим делима.
35. Постоји дело које је наизглед добро, премда циљ починиоца није добар. Постоји и дело које је на изглед зло, али је циљ починиоца добар. Исто се догађа не само са делима, него и са речима. Неки представљају дело у другом светлу због неискуства или незнања, други из зле намере, а неки, опет, са побожним циљем.
36. Онога који у својим похвалама скрива клевете и осуде, прости људи тешко могу да открију (разумеју). Сличан њему је и онај који своју сујету крије у свом скромном изгледу. Кријући дуго времена истину у лажи, они најзад бивају разобличени делима.
37. Постоје људи који наизглед чине нешто добро, а у ствари се бране од ближњег. Постоје и други који то не чине и стичу корист своме разуму.
38. Постоји изобличење из злобе или из одбране, а постоји и због страха Божијег и истине.
39. Онога који је престао да греши и већ се каје, више не изобличавај. Ако га изобличаваш по Богу, као што тврдиш, онда пред њим прво откри своје грехе.
40. Свака врлина произилази од Бога, као што и дневна светлост произилази од сунца.
41. Када чиниш какво добро дело, сети се Онога који је рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).
42. Човеку се кроз страдање припремају блага, а кроз таштину и уживање – зла.
43. Онај ко трпи неправду од људи сачуван је од греха, и саобразно страдању добија помоћ.
44. Онај који верује у Христа, тј. у Онога који говори о награди, по мери вере радо трпи сваку неправду.
45. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога, пак, који им се супротставља, рањавају демони.
46. Боље ти је да ти људи нанесу неправду, него демони. Онај, пак, који Господу угађа, побеђује и једне и друге.
47. Свако добро дело долази од Господа по икономији. Међутим, оно тајно напушта неблагодарне, безосећајне и немарне.
48. Сваки грех приводи забрањеном уживању, а свака врлина духовној утеси. Преовладавши, грех распаљује [покреће] себи сродно. Исто бива и са врлином.
49. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога који је подноси.
50. Незнање чини да човек противречи ономе што је корисно. А када се осмели, он још више умножава постојеће зло.
51. Када ти се не дешава никаква недаћа, очекуј жалост. Пошто треба да даш одговор (Јев.13,17), одбаци похлепу.
52. Када грешиш тајно, не покушавај да се сакријеш, јер је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати (Јев.4,13).
53. Откри свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.
54. Ништа немој мислити нити чинити без циља који је по Божијој вољи. Јер, ко бесциљно корача, узалуд се труди.
55. Онај који чини грех без неке нужде, тешко се каје, јер правда Божија не прави грешке.
56. Болан догађај разборитог човека приводи сећању на Бога, док ономе који Бога заборавља проузрокује одговарајуће јаде.
57. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања [на Бога], па ти никада неће недостајати побуде за покајање.
58. Заборавност сама по себи нема никакву снагу, али јача сразмерно са нашом немарношћу.
59. Немој говорити: „Шта да радим? Ја не желим, али она долази“. Јер, док си [о Богу] мислио, ниси учинио све оно што си био дужан да учиниш.
60. Учини свако добро дело којег се сетиш. Тада ће ти се открити и оно чега се не сећаш. Не дозволи своме уму да падне у непромишљену заборавност.
61. Писмо каже: „Ад и погибао су откривени пред Господом“ (Прич.15,11). Овде оно говори о незнању и заборавости који се рађају у нашем срцу.
62. Ад је незнање, јер су и једно и друго непрозирни. Заборавност је погибао, јер њоме губимо оно што смо имали.
63. Испитуј своје грехе, а не грехе свога ближњега, па ти демони неће покрасти твоју мисаону радионицу.
64. Немарност у чињењу сваког добра према нашим могућностима тешко се опрашта. Милостиња, међутим, и молитва исправљају оне који су занемарили чињење добра.
65. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав се проверава супротностима.
66. Не говори да си стекао врлину без муке, јер [добро] које си стекао олако није проверено.
67. Пази на учинак нежељење патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.
68. Многи савети других бивају нам на корист, али за нас лично ништа није прикладније од нашег мишљења.
69. Ако тражиш да се излечиш, поведи рачуна о својој савести. Учини оно што ти она каже, и биће ти на корист.
70. Оно што је тајно у човеку познато је Богу и савести. Нека се свако поправља уз њихову помоћ.
71. Човек се труди по својој вољи колико може. Бог, пак, резултат његовог дела изводи по правди.
72. Ако желиш без осуде да примаш похвале од људи, заволи најпре да те изобличавају за грехе.
73. Онај ко добровољно претрпи понижење ради истине Христове, од многих ће бити стоструко прослављен. Најбоље је да човек свако добро чини ради будућих добара.
74. Уколико човек човеку учини добро речима или делима, обојица треба да исповеде дар Божији. Онај који ово разуме, у предности је над оним који то не разуме.
75. Ко лицемерно хвали свога ближњег, временом ће га осудити, те ће се хваљени постидети.
76. Ко не познаје непријатељске замке, лако бива заклан, а ко не познаје узроке страсти, лако пада.
77. Од сластољубља произилази немар, а од немара заборав. Јер, Бог је свима даровао знање о ономе што је корисно.
78. Човек саветује свога ближњег сагласно свом знању, а у ономе који слуша Бог дејствује сагласно његовој вери.
79. Видех просте људе, смиреноумне на делу, који постадоше мудрији од свих мудраца.
80. Чувши да хвале претходне, други незналица не хтеде да их подражава у њиховом смиреноумљу, већ се стаде дичити својим незнањем и стече гордост.
81. Онај ко омаложава разборитост и хвали се незнањем, није незналица само на речима, него и разумом.
82. Као што је мудрост на речима једно, а разборитост друго, тако је и неукост у речи једно, а неразборитост друго.
83. Као што побожном уопште не шкоди непознавање изражавања, тако смиреноумном не шкоди мудро изражавање.
84. Немој рећи: „Ја не знам шта треба чинити, и стога не грешим ако ништа не чиним“. Јер, да си чинио добро које знаш, постепено би ти се открило и остало, као што, на пример идеш из једну куће у другу. Не користи ти да, пре него што испуниш прво, сазнаш друго. Јер, знање надима услед немарности, а љубав изграђује (1.Кор.8,1) и све трпи (1.Кор.13,7).
85. Речи Божанског Писма читај делима и не препуштај се причљивости, надимајући се тананим мислима.
86. Онај ко напушта добра дела и ослања се на пуко знање, уместо ножа са две оштрице, држи штап од трске, који ће му, у току рата, по Писму (Ис.36,6), пробости руку и у њу убризгати отров надмености и то пре његових непријатеља.
87. Бог суди и важе сваку нашу помисао. Иста ствар може да се мисли и просто и пристрасно.
88. Ко испуњава заповест[и], нека очекује искушење, јер се љубав према Христу проверава супротностима.
89. Немој никада потцењивати нити занемаривати своје помисли, будући да ниједна мисао није скривена пред Богом.
90. Када приметиш да ти помисао обећава људску славу, знај да ти спрема поругу.
91. Непријатељ познаје правило духовног закона и зато тражи само мисаоно саглашавање. На тај начин он ће или навести на труд покајања онога кога је савладао, или ће га, уколико се не покаје, притиснути тешким невољним патњама. Бива да га наведе и да негодује због невоља, и овде му умножавајући страдања, и у часу изласка га, услед нетрпељивости, показујући неверним.
92. Многи су се успешно супротстављали невољама, али без молитве и покајања нико није избегао беду.
93. Зло од зла добија снагу. На исти начин се и добро умножава снагом добра. И једно и друго човека који у њима учествује подстичу да напредује.
94. Мале грехе ђаво представља безначајним, јер другачије [човека] не би могао увући у веће зло.
95. Корен срамне похоте јесте људска похвала, као што је (корен) целомудрености изобличавање зла, и то не само када га слушамо, него и када га прихватамо.
96. Никакве користи од одрицања од света нема онај ко наставља да живи сладострасно, јер оно што је некада чинио са новцем, сада чини без ичега.
97. И опет, уздржљивац који стиче новац јесте брат по разуму оном претходном. Са њим има исту мајку, тј. мислено уживање, док му је отац различит, будући да се ради о другој страсти.
98. Постоје људи који одсецају једну страст ради већег сладострашћа, које други, не знајући њихов циљ, хвале. Може да се деси да ни они сами не знају да поступају бескорисно.
99. Узрок сваког зла јесте таштина и уживање. Ко их не замрзи, неће победити ни једну страст.
100. Кореном свих зала назива се среброљубље (1.Тим.6, 10), али се оно очигледно састоји од поменутих (тј. таштине и уживања).
101. Ум се ослепљује трима страстима: среброљубљем, таштином и уживањем.
102. По Писму, ове (страсти) су три ћерке пијавице, које воли њихова мати – неразборитост.
103. Знање и вера, потпора наше (људске) природе, само због њих оболеше.
104. Љутња, гњев, ратови, убиства и друга зла, кроз њих (тј. ова три зла) много ојачаше међу људима.
105. Треба, дакле, да мрзимо среброљубље, таштину и уживање као мајке порока и маћехе врлина.
106. Због та три зла смо добили заповест да не љубимо свет и оно што је у свету (1.Јн.2,15) – не у смислу да без разлике мрзимо творевину Божију, него да бисмо пресекли повод за та три порока.
107. Ниједан се војник, говори [Писмо], не уплиће у послове обичног живота (2.Тим.2,4). Јер, онај ко уплитањем у светско хоће да победи страсти, личи на човека који сламом хоће да угаси ватру.
108. Онај ко се због новца, славе или уживања, гневи на ближњега свога, не зна да Бог свиме управља праведно.
109. Чувши речи Господње: Сваки од вас који се не одрече свега што има… није мене достојан (Лк.14,33; Мт.10,38), немој мислити да се говори само о новцу, већ и о свим злим делима.
110. Ко не познаје истину, не може истински веровати. Јер, природно је да знање претходи вери.
111. Бог је свакој видљивој ствари дао одговарајуће природне особине. Исто је учинио и са људским мислима, хтели ми то или не.
112. Знај да ће се ономе ко јавно греши и не каје се, и ко остане без икаквог страдања све до свог исхода – судити без милости.
113. Онај ко се разборито моли, подноси невоље које га сустижу. Онај, пак, ко има злопамћење, не може се чисто молити.
114. Подносећи увреду, погрду или гоњење, немој размишљати о садашњем, него очекуј будуће, и видећеш да ће ти то [страдање] бити узрочник многих добара, не само у садашњем, него и у будућем веку.
115. Као што онима који имају проблема са варењем помаже горак пелен, тако је и изопаченима корисно да претрпе горке невоље. Првима лек служи за оздрављање, а другима за покајање.
116. Ако не желиш да се злопатиш, не пожели да чиниш зло. Јер, једно неизбежно прати друго: Што човек посеје, оно ће и пожњети (Гал.6,7).
117. Када добровољно сејемо зло и затим невољно зло и жањемо, треба да се дивимо правди Божијој.
118. Пошто између сетве и жетве постоји временски размак, ми сумњамо у род.
119. Ако сагрешиш, немој осуђивати дело већ мисао, јер да ум није претходио, тело га не би пратило.
120. Ко тајно чини зло, лукавији је од оних који јавно чине неправду. Због тога ће се теже мучити.
121. Онај ко сплеткари и тајно чини зло, по Писму, јесте змија „која седи на путу и уједа коња за пету“ (Пост.49,17).
122. Ко истовремено хвали и куди ближњега, опседнут је таштином и завишћу. Похвалама он покушава да прикрије завист, а осуђивањем приказује себе бољим од њега.
123. Као што је немогуће да заједно пасу овце и вукови, тако је немогуће да обрете милост онај који подмукло ради против ближњега свог.
124. Онај ко заповестима својевољно нешто дода, јесте прељубочинац, као што је речено у Причама [Соломоновим], и због свог безумља ће претрпети патњу и срамоту (Прич.6,32-33).
125. Као што је немогуће удруживање воде и ватре, тако су супротни самооправдање и смирење.
126. Ко моли за опроштај, воли смиреноумље. Ко осуђује другог, запечаћује своје зло.
127. Не остављај грех неизглађеним, макар био и сасвим мали, да те не би одвукао у веће зло.
128. Ако хоћеш да се спасеш, заволи истиниту реч и никада непромишљено не избегавај изобличење.
129. Реч истине [тј. изобличења] променила је „род аспидин“ и показала му како да избегне „гнев који иде“ (Мт.3,7).
130. Ко прима речи истине, прима Бога Слова. Јер, каже се: Ко вас прима, мене прима (Мт.10,40).
131. Парализовани кога су спустили кроз кров пред ноге Исусове јесте грешник кога по Богу изобличаваху верни, и који због њихове вере доби опроштај грехова (Мк.2,4; Лк.5,19).
132. Боље је да се побожно молиш за свог ближњег, него да га осуђујеш за сваки грех.
133. Онога ко се искрено каје, исмејавају неразборити. Међутим, то је знак његове богоугодности.
134. Ко се подвизава, од свега се уздржава (1.Кор.9,25) и неће престати све док Господ не истреби семе из Вавилона (Јер.27,16).
135. Претпостави да постоји дванаест бешчасних страсти. И једна од њих, уколико је добровољно заволиш, у стању је да замени осталих једанаест.
136. Грех је огањ који гори. Колико му одузмеш горива, толико ће ослабити, и колико му додаш горива, толико ће се распламсати.
137. Ако се због похвала погордиш, очекуј срамоту, јер је речено: Који се уздиже, понизиће се (Мт.23,12).
138. Тек кад из нашег разума одагнамо сваки вољни грех, моћи ћемо да се боримо и против страсти предубеђења.
139. Предубеђење јесте невољно сећање на раније учињена зла. Ко се још бори са страстима, води рачуна да се оно не развије у страсти, а ко их је већ победио, одбацује га на нивоу прилога.
140. Прилог је покрет срца без изображења, који су искусни [борци] претходно заузели као неки кланац.
141. Где постоје слике помисли, присутно је саглашавање. Покрет без изображења јесте прилог без греха. Има [људи] који беже од њих као угарак из ватре, а има и оних који се не враћају назад док се ватра не распали.
142. Немој говорити: „Прилог долази иако ја не желим“. Јер, чак и да не волиш [прилог], ипак волиш узроке ствари [тј. Страсти].
143. Ко тражи славу, обузет је страшћу. Ко се жалости у невољи, воли уживање.
144. Помисао сладострасног је немирна као да се налази на теразијама: он понекад плаче и рида над својим гресима, а понекад се бори са ближњима својим и противречи им да би се домогао уживања.
145. Онај који све испитује, а држи се добра, самим тим се уклања од сваког зла (1.Сол.5,21-22).
146. Дуготрпељив човек је веома разборит (Прич.14,29). Сличан му је и онај који напреже ухо да би чуо речи [духовне] мудрости.
147. Без сећања на Бога не постоји истинско знање. Духовно знање без сећања на Бога јесте копиле.
148. Човеку окорелог срца користи реч тананог знања, јер га приводи страху. Он, наиме, без страха нерадо прихвата трудове покајања.
149. Кротком човеку користе речи о вери, јер он не искушава дуготрпељивост Божију и не гризе га савест због честих сагрешења.
150. Моћног човека не изобличавај због његове славољубивости, већ му радије укажи на тежину будућег бешчашћа. Разборит човек радо прима такво изобличење.
151. Ко мрзи да га изобличавају, добровољно се предао страстима. Онај, пак, ко воли да га изобличавају, очигледно се тако понаша по предупређењу.
152. Не пожели да слушаш о туђим лукавствима, иначе ће ти се урезати [у памћење] њихове особине.
153. Чувши ружне речи, не гневи се на онога што их је изрекао, него на себе. Јер, ако лукаво слушаш, лукаво ћеш и одговорити.
154. Ако [човек] упадне у друштво људи који празнослове, нека се сматра одговорним за њихове речи. Јер, он је дужан ако не због садашњег, а оно свакако због својих ранијих грехова.
155. Од oногa ко лицемерно хвали, ускоро очекуј и осуду.
156. Садашњу своју невољу унапред замени будућим добрима, и немарност никада неће ослабити твоје подвиге.
157. Онај кога, заборављајући Бога, похвалиш као доброг уколико ти телесно помогне, касније ће ти изгледати као рђав.
158. Свако добро долази од Господа по икономији. А они који га доносе, јесу служитељи добра.
159. Смењивање добра и зла примај спокојно. На тај начин Бог отклања недостатке ствари.
160. Све што нам се дешава, води порекло од грешних помисли. Бог, наиме, невољно подешава са вољним.
161. Чулно је пород умног и по одлуци Божијој доноси оно што је потребно.
162. Из сладострасног срца рађају се погубне помисли и речи. По диму препознајемо твар која гори.
163. Истрај у разуму и нећеш се намучити у искушењима. Ако се удаљиш оданде, трпи оно што те задеси.
164. Моли се да не дође на тебе искушење. Ако ипак дође, прими га као своје, а не као туђе.
165. Престани да мислиш на било какву похлепу, па ћеш моћи да видиш поступке ђавола.
166. Ко говори да познаје сва ђаволска лукавства, још не познаје савршено самога себе.
167. Ослободивши се телесних брига, ум, по мери [ослобођења], види подмуклост непријатеља.
168. Ко се поводи за својим мислима, бива заслепљен. Он види дејство греха, али његов узрок не може да сагледа.
169. Има [људи] који привидно испуњавају [Божије] заповести, а у ствари робују страстима, и злим помислима уништавају добро дело.
170. Нашавши се на почетку зла, немој рећи: „Неће ме победити“. Јер, чим си се нашао у злу, већ си њиме савладан.
171. Све што настаје почиње од малог, и хранећи се постепено, повећава се.
172. Метод зла јесте густо исплетена мрежа. Ко се у њу мало заплете, и преда се немару, ускоро ће се потпуно заплести.
173. Не пожели да слушаш о несрећи својих непријатеља. Онај ко слуша такве речи, сабира плодове свог злог настројења.
174. Немој мислити да свака невоља долази на људе због греха. Има и богоугодних људи који трпе искушења. Јер, Писмо каже: Безаконици ће бити растерани и потомство безбожних ће бити истребљено (Пс.36,28). Међутим, оно такође говори: Сви који желе да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2.Тим.З,12).
175. У време бола пази на прилог уживања, будући да се тада лако прихвата као утеха.
176. Неки називају разборитима оне који расуђују о чулним стварима. Међутим, разборити су само они који задржавају своје жеље.
177. Пре него што одбациш зло, немој слушати своје срце. Јер, оно тражи оно што већ има у себи.
178. Као што једне змије сусрећемо у шумама, а друге по кућама где се гнезде, тако се и међу страстима једне обликују помислима, а друге се врше на делу. Свакако, оне прелазе из једног облика у други.
179. Ако се оно што се у теби налази као утврђено покреће, и изазива миран ум на неку страст, знај да је некада ум тиме био занет, доведен у покрет и да га је ставио у срце.
180. Без дувања ветра не ствара се облак, нити се страст рађа без мисли.
181. Ако више не испуњавамо жеље тела, онда ће се, по Писму (Еф.2,3), [помоћу] Божијом лако угасити и оне које смо претходно имали у себи.
182. Најјаче и најлукавије су оне слике које су урезане у ум. Слике, пак, које се образују путем помисли – претходе им и проузрокују их.
183. Постоји зло које се настанило у срцу услед дуготрајног предубеђења. Постоји и зло које војује помислима путем свакодневних ствари.
184. Бог наша дела вреднује на основу наших намера. Господ ће ти дати по срцу твоме, каже Писмо (Пс.19,5).
185. Онај ко нерадо преиспитује своју савест, ни телесне трудове из побожности не прихвата лако.
186. Савест је природна књига. Ко је чита делом, стећи ће искуство помоћи Божије.
187. Ко не прихвата добровољна страдања ради истине, подвргнуће се тежим невољним мукама.
188. Ко је спознао вољу Божију и испуњава је по својим моћима, малим трудом ће избећи велики.
189. Ко без молитве и трпљења жели да победи искушења, не само да их неће одагнати, већ ће се већма у њих заплести.
190. Господ је скривен у Својим заповестима. Онима који га траже, Он се открива по мери [у којој их испуњавају].
191. Немој говорити: „Испуњавао сам заповести и нисам нашао Господа“. Јер, много си пута нашао познање са правдом, како каже Писмо (Прич.16,8). Они који Њега истински траже, наћи ће мир.
192. Мир је избављење од страсти, који се не налази без деловања Духа Светога.
193. Једно је испуњавање заповести, а друго врлина, мада једно другом служи као повод за добро.
194. Извршавање заповести је остваривање на делу онога што налаже [божански закон]. Врлина је, пак, дело које се допада истини.
195. Као што постоји једно богатство које се стиче на разне начине, тако је и врлина једна, али су различити начини њеног деловања.
196. Онај ко мудрује и прича без дела, богати се неправдом, и његов труд, по Писму, улази у туђу кућу (Прич.5,10).
197. Све се покорава злату, каже изрека. Благодаћу, пак, Божијом све мислено се исправља и доводи у ред.
198. Добра савест стиче се молитвом, а чиста молитва савешћу. По својој природи, оне зависе једна од друге.
199. Јаков је за Јосифа сашио шарену одећу. И Господ кротком дарује познање истине, као што је написано: Научиће Господ кротке путевима Својим (Пс.24,9).
200. Свагда чини добро по својим могућностима. Када предстоји да учиниш веће, не окрећи се ка мањем: Ниједан које метнуо руку не плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62).

---