ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
III ИЗРЕКЕ АВЕ ИСАИЈЕ
1. Ава Исаија је говорио: „Пошто исте околности постижу и грешнике и преведнике, не треба мислити да се несреће дешавају само због неких ранијих грехова“.
2. Они који све чине ради себе самих слуге су самољубља, највећем од свих зала, од кога се рађају одвајање, недружељубивост, недружевност, неправда и нечастивост. Човек није саздан да би се усамљивао, већ да живи у општењу са себи сличнима, а изнад свега са Богом, Творцем свега. И тако, словесан човек треба да је друштвен и богољубив, да би и Богу био мио.
3. Ава Исаија је рекао: „Од љубави према људској слави рађа се лаж. Код онога ко смирењем одбија лаж узрашће страх Божији. Немој волети славу овога света, да се од тебе не би удаљила слава Божија“.
4. Бог прихвата службу која се врши са смиреноумљем, коју [човек] врши као недостојан. Ако на служби у твоје срце уђе горда помисао и ти је примиш, ако се сетиш онога који спава и који је немаран и осудиш га у својој мисли – знај да ти је узалудан труд.
5. Када и како се постаје смиреноуман? Када [човек] нема језик да другоме каже да је немаран, или да одговори увредиоцу; када нема очи да види сагрешења другог, нити слуха да чује нешто што му није од користи за душу; када нема руке да другог савлада; када не сваљује на другог кривицу за било шта, већ само на своје грехе.
6. Човек је пре свега дужан да стекне веру у Бога и непромењиву љубав према Њему, а затим и незлобивост, [врлину] неузвраћања злом за зло, подвижнички живот, смиреноумље, чистоту, човекољубље, љубав према свима и послушност.
7. Замрзи све светско и телесни покој, будући да су те они направили непријатељем Божијим. Као што се човек бори са својим непријатељем, тако и ми треба да се боримо са својим телом и да му ускраћујемо покој.
8. Брат је упитао шта значе речи: „Да се свети име Твоје“. Старац је одговорио: „То се односи на савршене. Јер, није могуће да се у нама свети име Божије све док над нама владају страсти“.
9. Опет је рекао: „Више воли да ћутиш него да говориш: ћутање сабира а причљивост расејава“.
10. Велико је дело победити таштину. Ко упадне у ту лукаву страст постаје туђ умиљењу и жесток срцем према свему. Он најзад пада и у високоумље и гордост, у крајње зло и мајку погибли. Држи у тајности своје дело и са срдачним болом се потруди да ради човекоугађања не погубиш награду свог уздржања. Онај ко нешто чини да би се показао пред људима, лишава се своје награде, као што је рекао Господ.
11. Ко хоће да је славан међу људима не може бити слободан од зависти, а ко има завист не може стећи смиреноумље. Такав је своју душу предао непријатељима својим који га вуку у многе грехе и погубљују. Бежи од сујетне славе, да би се удостојио славе Божије у будућем веку.
12. Ако ти дође помисао да осудиш ближњег због неког сагрешења, помисли у себи да си ти грешио више од њега. Немој веровати да је добро које ти се чини да вршиш угодно Богу, па нећеш осудити свога ближњег. Самоукоревање јесте место унутарњег покоја.
13. Видевши једном брата који је грешио срамним грехом, ава Исаија га није изобличио, већ је рекао: „Ако Бог, који га је саздао, види и не сажиже га, ко сам ја да га прекоревам?“
14. Опет је говорио: „Сећајмо се Онога који није имао где главу да склони. Схвати то човече и немој високо мислити. Ко је Он и шта је постао ради тебе? Владика свега је странац и нема дома. О, колико је неизрециво Твоје човекољубље, Господе! Како си се толико смирио ради мене? Ако Онај који је све створио речју нема где да склони главу, зашто ти, окајани човече, толико мислиш о сујетном? Зашто си слеп ненаситошћу?“
15. Они који су стекли смиреноумље узимају на себе кривицу свога брата, говорећи: „Ја сам сагрешио“. Онај ко се сматра мудрим презире и прекорева свога брата, а онај који себе прекорева никада не изобличује свога брата.
16. Мудрост се не састоји у говору него у томе да се познаје време када је потребно говорити. Ћути са разумом и говори са разумом. Пре него што почнеш да говориш, размисли шта ћеш рећи да би дао исправан одговор. Не хвали се својим разумом. Више од свих зна онај који говори: „Не знам ништа“. Венац мудрости је – укоревати самог себе и стављати се ниже од свих.
17. Блудна борба јача због пет узрока: од празнословља, од сујете, од многог спавања, од гиздања и од преједања. Ако хоћеш да избегнеш блудну борбу, избегавај те страсти. Уместо празнословља, наоружај се псалмопојањем; уместо таштине, заволи Христово смирење; уместо многог спавања огради се бдењем; уместо гиздаве одеће, носи подеротине и закрпе; уместо преједања, свежи се уздржањем и постом. Јер, страсти се држе једна за другу, слично беочузима на ланцу.
18. Схватајући ствар, богаташ сакрива своје богатство у унутрашњост куће зато што ризница која се показује изазива завист и похлепу кнезова. И врлински и смиреноумни монах сакрива своје врлине као богаташ своје благо. Он не чини своју вољу, већ се сваки час прекорева, упражњавајући се у тајном делању, по речи Писма: Загреја се срце моје у мени, и у поучавању моме разгоре се огањ (Пс.38,4). Какав је то огањ? Почујте реч Писма која гласи: Бог наш је огањ који спаљује (Јев.12,29). Као што се од огња топи восак и суши жабокречина скверних нечистота, тако се од тајног поучавања суше скверне помисли, вену душевне страсти, просвећује ум, мисао постаје јасна и срце испуњава радошћу. Тајно поучавање рањава демоне, одгони зле помисли и просвећује унутарњег човека. Онога ко се наоружава тајним поучавањем и Бог крепи, и анђели оснажују и људи славе. Тајно поучавање и читање јесте дом душе у који се не може ући, јесте непомични стуб, тихо и безметежно пристаниште у коме се спасава душа. Демони се много узнемиравају и смућују кад се монах наоружа тајним поучавањем, тј. молитвом: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“, као и читањем Божанственог Писма у усамљености. Скривено поучавање је огледало ума и светилник савести. Оно исушује блуд, укроћује јарост, одгони гнев, укида гордост, удаљује увредљивост, сатире униније. Скривено поучавање просвећује владалачки ум, одгони лењост, рађа умиљење, усељује страх Божији, доноси сузе. Оно монаху доноси истинско смиреноумље, умилно бдење, безметежну молитву. Оно је молитвена ризница која одгони неприличне помисли и побеђује демоне, која чисти тело. Оно учи дуготрпељивости, уздржљивости и подсећа на геену. Оно ум чини сабраним и без маштања, подстичући га да мисли само на смрт. Скривено делање је испуњено сваким добром и украшено сваком врлином. Оно је удаљено од свега скверног. Оно је негде далеко од свега таквог.