ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА
ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕ СЛОВО
О савршенству
1. Неко од отаца је рекао да човек не може да се спасе ако не стекне веру у Бога, непрестану чежњу за Богом, незлобивост, избегавање да злом враћа за зло, злопаћење, смирење, чистоту, човекољубље, одрицање од свега, кротост, дуготрпљење, непрестану молитву Богу са срдачним болом, истинску љубав, необазирање уназад, необраћање пажње ни на шта што долази, одсуство наде на своја доброчинства или служење, и искање Божије помоћи поводом свега што га свакодневно сналази.
2. Непријатељи твоји, човече, не спавају. Немој бити немаран, немој занемаривати своју савест, немој веровати да си достигао нешто достојно Бога све док видиш да се (још налазиш) на страни својих непријатеља. Злопаћење са разумом замењује претходни немар; плач чула лечи ране од унутрашњих непријатеља; савршена љубав према Богу по Његовој вољи супротставља се невидљивим борцима; скривена чистота, која побеђује невидљиве непријатеље, припрема за покој Сина Божијег, а видљива чистота чува врлине.
3. Познање је родитељ (свега реченог), али и (његов) чувар. Присуство благодарности (у срцу) у време искушења потискује уназад долазећа искушења. Твоје избегавање да сматраш да ти је труд угодан Богу, припрема помоћ Божију која те чува. Онај ко је истински предао срце своје на побожно искање Бога не може имати мисао да је угодио Богу. Јер, све док га савест изобличује због било чега противприродног, он је туђ слободи. Док има оног који изобличава, има и оног који осуђује; а док постоји осуђивање, изостаје слобода. Ако, на крају, увидиш да те за време молитве не изобличује никакво зло, онда си истински слободан и ушао си у Његов свети починак, по вољи Његовој.
4. Ако видиш да се добри плод утврдио у теби и да га коров непријатељски више не дави; ако су противници одступили од тебе сами од себе, повлачећи се у [свом] лукавству, будући да се више не бориш са својим чулима; ако је облак осенио твоју скинију [тј. шатор], тако да га сунце не жеже дању, ни месец ноћу (Пс.120,6), и ако је у теби све припремљено за шатор, за његово постављање и одржавање, по вољи Божијој – (знај да) си од Бога добио победу. У том случају, и Он ће осенити шатор, јер је Његов. Он ће ходити пред њим и указивати на његово станиште. Јер, шатор се не може зауставити уколико се Он, како говори Писмо, не заустави на жељеном месту (Бр. 9,16-23).
5. Човек је у великој опасности све док јасно не увиди да у њему више нема ничег (од његових непријатеља) који се усиљују да разбију монашко делање, учећи [свему] противприродном. Због тога имамо потребу да страх пред Његовом благошћу старешинује над нама, како би нас сећање (на смрт и Суд) непрестано поражавало, и свето смирење господарило над срцем нашим сваког часа, по милости Божијој. Стога је потребно да нисмо немарни према ономе што све то припрема и чува, већ да у томе умом пребивамо до краја: да непрестано гледамо своје грехе и да ни у чему не верујемо себи све док се налазимо у злом ропству.
6. Осуђивање ближњег, укоревање и понижавање брата у срцу, вређање приликом сваког случаја, поучавање са гневом, клеветање пред било ким – човека чине туђим милости коју добијају свети, као и часним врлинама. Јер, [све] то уништава труд који човек предузима, упропашћујући његове добре плодове. Неразуман је онај ко говори: „Ја оплакујем грехе своје“, а чини нешто од наведеног. Онај ко говори: „Ја плачем због грехова својих“, а има нешто од реченога – вара себе.
7. Ко иште безмолвије, а не труди се да истовремено одсече страсти, слеп је у делу изграђивања врлина. Ко је оставио своје грехе, а труди се да исправи другога, туђ је молитви од свег срца и разумном искању од Бога. Ево праве храбрости: противити се ранијим гресима, за чији опроштај се [човек] већ молио, уз молитву да се више не упадне у њих ни у срцу свом, ни на делу, ни чулима.
8. [Човек] не може да заустави своје грехе, да се задовољи (старањем) само о њима и да одустане од осуђивања творевине Божије уколико сећање на [његове] грехе не буде стално господарило његовим срцем и уколико га оно не одвоји од свега што је у свету и што би могло да влада њиме. Блажен је онај који се тога удостојио истински, а не притворно и са лукавством. Уосталом, то је дело оних који имају истински плач, који преко овог видљивог ум и чула (подстиче) да не осуђују ближњег. Јер, обузетост властитим гресима удаљује од грехова ближњега.
9. Враћати зло за зло јесте далеко од плача. Бити склон ка нечему светском из таштине, чак и у мислима, такође је далеко од њега. Жалити због тога што нису прихватили твоју склоност, [опет] је далеко од њега. Чинити своју вољу – далеко је од њега. Стидно је за некога рећи да је добар или рђав, зато што [сам човек] свакако зна да је нечистији од њега. За [човека представља] стид, незнање и злу превару ако жели да сазна за ствари које га се не тичу.
10. У теби нема истинског плача ако се ожалостиш када те занемаре. У теби нема страха Божијега ако се растужиш када претрпиш губитак у неким житејским пословима. У теби нема (страха Божпјега) ако се смутиш када ти кажу о нечему што чак и не познајеш. У теби нема (страха Божијега) ако прихваташ када те прослављају. У теби нема (страха Божијега) ако се жалостиш када те нападну. У теби нема (страха Божијега) ако обилазиш славне овог света, желећи њихово друштво. У теби нема (страха Божијега) ако се спориш са оним који разговара са тобом, желећи да буде по твојим речима. У теби нема (страха Божијега) ако се жалостиш када презру твоје речи. Све то обелодањује старог човека који још живи и влада над тобом, јер нема онога што би му се супротставило, (тј. страха Божијег) и истинског плача.
11. Онај ко делује по Богу треба да има умне очи како би познао сабе (и схватио) да постаје непријатељ Божији када (попушта) својој вољи. Уколико будеш испуњавао заповести Божије и свако своје дело са разумом обављао Бога ради, држећи у срцу да не можеш угодити Богу сразмерно слави Његовој – твоји греси, који ти се налазе пред очима, противиће се лукавом (духу) који хоће да те обори кроз мњење да си праведан. Они ће ти сачувати здање које је у теби сачинио плач. Тада ћеш схватити да си се познао и у каквом (се стању) налазиш, те нећеш поверовати своме срцу да си победио. Јер, све док не стане пред Суд, док не чује (коначну) пресуду о себи и док не сазна где му је место, човек не може да верује [себи], с обзиром да остаје страх (и питање) да ли је угодио Богу. Туга по Богу која изједа срце може да задржава чула, док противљење (помислима) са здравим трезвоумљем чува чула ума. Ипак, човек се (тиме) не задовољава и не може да верује себи. Због тога треба да се стално труди све док се налази у телу.
12. Блажени су они који се не надају дрско на своје дело којим су, наводно, угодили Богу; који се, због одсуства такве наде на своје дело, стиде да сусретну Бога; који су схватили славу Његову и који се старају да најпре врше Његову вољу; који су познали немоћ своју; који се задовољавају тугом због себе; који плачу због себе, не бринући о (осталој) творевини Божијој којој ће Он сам судити. Победа онога који је служио (Богу) обелоданиће се тек кад он, сјединивши се са Богом, сконча по Његовој вољи. Он ће у књигу живих бити уписан када анђели небески посведоче да је мимоишао началнике са леве (стране). Од тада ће његов спомен бити са небеским (становницима). Међутим, све док тече борба, човек се налази у страху и трепету, јер данас побеђује, а сутра ће [може] бити побеђен, или је сада побеђен, а сутра [ће можда] победити.
13. Борба стеже срце, а бестрашће је необориво. Оно је већ добило венац и не узнемирава се због удела три раздељена (дела) који су се заједно успокојили у Богу. Та три дела су: душа, тело и дух, као што апостол негде у Посланици говори (1.Сол.5,23). Према томе, поставши једно дејством Светога Духа, њих троје већ више не могу да се разделе. Тако и Христос, умревши и васкрснувши, више неумире; смрт више не влада њиме (Рим.6,9). Његова смрт је била наше спасење, пошто је Он Својом смрћу умртвио грех, и Његово васкрсење је живот за све који снажно верују у Њега. (И једним и другим) Он је (Своје) исцелио од страсти како би живели у Богу и доносили плод правде.
14. Немој сматрати да си умро (греху) све док трпиш притисак од непријатеља својих, било док си будан, било у сну. Јер, све док се налази на попришту, јадни човек нема смелости. Гледајући издалека (на крај), он нема поверења у дела своја. Само неразумни, иако пада сваког дана, мисли да побеђује зато што (код њега) и нема борбе на попришту.
15. Због тога је Господ, шаљући Своје ученике на проповед, рекао: Никога не поздрављајте на путу, већ само у кући. И ако буде онде син мира, останите код њега (Лк.10,4). И тамо ће остати мир ваш. И Јелисеј је, шаљући Гијезија, рекао: Немој благосиљати човека кога сретнеш, и ти не примај благослов ни од кога (4.Цар.4,29). Јер, он је знао да он неће оживети дечака и да нема силе да га подигне. Дошавши и угледавши дечака где лежи на одру, човек Божији је затворио врата за собом и са сваким чулом извршио подвиг и дејства, пењући се на одар код дечака и силазећи до седам пута. И када су се загрејала чула, дечко је, по вољи Духа, отворио очи.
16. Шта ћемо рећи ми, јадни, који више волимо славу овог света од славе Божије, који не знамо да водимо борбу али журимо да уђемо у покој, који не познајемо дуготрпљење Божије по коме Он оставља кукољ заједно са добрим плодом, и по коме не шаље да се сакупи кукољ све док добри плод не сазре? И Гијезије је прешао пут, али није успео да подигне дечака, зато што је више заволео славу људску од Божије славе.
17. Блажене су очи које се разумно стиде да се пруже према Богу, које се старају да разумно исцеле своје ране, које су свесне својих грехова и које се моле за њихово отпуштање. Тешко, пак, онима који губе своје време, мислећи да су безгрешни, који газе своју савест, не желећи да их она приводи скрушености, и који не признају да је велика [ствар] бити мали.
18. Земљоделац је жалостан због свог труда уколико семе које је посејао не донесе плода. Он га сматра пропалим јер није донело плод. Тако и човек не треба да се ослања на своју савест све док је окружен непријатељским ловцима и клеветницима, па макар знао све тајне и имао сва познања, макар чинио многа знамења и исцељења, макар истрајавао у разним злопаћењима и наготовао без одеће. Он треба да је под страхом све док не чује речи: Љубав никад не престаје… све верује, свему се нада, све трпи (1.Кор.13,8; 7).
19. O, колико је напоран пут Божији, као што је Он сам рекао: Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт.7,14). А ми, немарни и страстољубиви, тешимо се тиме што (наводно) не можемо да носимо бреме о коме је Он рекао: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт.11,29-30). Има ли у броју оних који су мудри по Богу и који се боје (Бога) некога да се не подвизава свом силом да понесе злопаћење у сваком труду и удаљавању (од света), у безмолвију, чувању (срца) и старању (за спасење)? Ипак, и такав ће наћи да није достојан да својим устима изговори име Божије. Владика Господ Исус је дошао (на земљу) да би у нама, који не живимо по телу него по Духу (Рим.8,1), умртвио страсти, показавши нам сву вољу Оца. Учећи Своје ученике, Он је говорио: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк.17,10). То је Он говорио онима који су поднели труд и чували га, и који знају да постоје грабљивци који су спремни да их покраду. Свако ко види било шта отровно, бежи са страхом – било да се ради о змији, о гуји, о шкорпији, или о нечем другом што поседује смртоносни отров. Међутим, наша бестидна и јадна душа прима све што је умртвљује и не бежи од тога. Она чак ни не одступа, већ се наслађује са тиме, и слаже се срцем са тиме. Због тога она узалуд троши своје време и остаје без порода и плода.