ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА
ДВАДЕСЕТ ДРУГО СЛОВО
О делима новог човека
1. Љубљена братијо моја! Јеврејин се препознаје по три ствари: по обрезању, по Пасци и суботи. Јер, тако је написано у књизи Постања: Нека се свако дете у осми дан обреже, и домаће и купљено. Необрезани, пак, да се погуби од рода свога, јер не одржа Завет мој (Пост.17,12; 14). Авраам се први обрезао и ознаменовао да је умрла његова лева (страна). Он је онима древним понуђени праобраз новог човека, којег је у Свом светом телу пројавио Господ Исус, како би древну (трулежност), која је покривала мушки пол, обрезао и одбацио. О томе је апостол рекао: У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела греховности обрезањем Христовим, пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз веру у моћ Бога (Кол.2,11-12). И опет: Да ви одбаците ранији начин живота старога човека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума свога; и обуците се у новога човека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф.4,22). И још: да умрете греху, и поживите правди (1.Пт.2,24). Толико о обрезању. Ко га нема, није обрезан и није Јеврејин, јер није очувао Завет који је успоставио Господ Исус Својом светом крвљу.
2. O светој Пасхи треба много тога рећи. (Прво је обрезање, друго – Пасха, треће – субота). Јер, Мојсије говори: Ово нека буде закон за Пасху: Ни један туђин да не једе од ње. А сваки слуга ваш купљен за новац може да једе кад га обрежете. Дошљак или најамник да је не једе. У једној кући нека се једе (Изл.12,43; 46). Нека су вам бедра опасана, обућа нека вам је на ногама и жезал у рукама (Изл.12,1). Пасху, тј. печење испечено на огњу, не треба јести без бесквасног хлеба и горког зеља. Није речено: „Опасавши се по бедрима вашим“, да неко не би рекао да се ту ради о појасу, већ: „опасавши бедра ваша“, да би се показало да се говори о чистоти која је слободна од сваке страсти и дејства сједињења у нечистоти. Обућа напомиње о спремности и о бекству од сваке рањивости која повређује савест и која смета уму да своје сагледавање обави у чистоти. Жезал је храбра нада, којом се без страха ходи путем да би се ушло у обећану земљу. То су они који суботују. Крв је знамење крви Господа нашег Исуса Христа и тога да ће они који су се припремили и који су помазани Његовим знамењем бити приметни када Он буде дошао и када синове Израиљеве буде увео у Своје наследство. Узимање свежња исопа значи злопаћење. Јер говори: Једите (Пасху) са горким зељем. Испитуј, брате, да ли си обрезан, да ли си врата своје куће намазао крвљу непорочног јагњета, да ли си се ослободио од сваке земаљске помисли и да ли си се припремио да ходиш без страха и уђеш у обећану земљу.
3. И о суботи нам предстоји да много тога кажемо. И то је дело оних који су се удостојили истинског обрезања, који једу Свету Пасху, који су се ослободили од Египћана, видели их где су потонули у Црвеном мору, и засуботовали од њиховог горког ропства. Јер, (Бог) говори Мојсију: Шест дана ради. А седми дан је субота (тј. починак) Господу Богу твоме (Изл.20,9-10). Истребиће се свака душа која буде радила у суботу (Изл.31,14). Господ наш Исус Христос је суботовао истинском суботом и научио је Своје како треба да суботују. Он се попео (на Крст) у петак, пошто је завршио сваку припрему, тј. пошто је [претрпео] увреде којима се подвргао и које је поднео за нас. Он се распео на Крст и није пристао нити се разрешио на било какву утеху све док је дисао. Када је узвикнуо: Жедан сам, принели су му сунђер са оцтом. Окусивши, Он је рекао: Сврши се! И преклонивши главу предаде дух (Јн.19,28-30). Затим су га скинули (са Крста) на земљу. Он се више није покретао, јер је већ истински суботовао. Тако је најзад Господ Исус починуо у седми дан и благословио га, јер је починуо од свих дела којима је укинуо људске страсти, као што је рекао апостол: Јер ко је ушао у одмор његов и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих (Јев.4,10). То и јесте истинска субота! Према томе, који не суботује, није Јудејац. Због тога је и Јеремија, плачући због свог народа, говорио: „Не носите терет у дан суботни и не излазите на врата Јерусалима носећи терет у дан суботни“(Јер. 17,21).
4. Тешко мени, јадноме, који сам преступио тако свете заповести и који носим тешки терет у дан суботни, премда и јесам умро са Христом, погребен са Њим и суботујем. Који је то тежак терет који носим? (То су страсти) по којим дејствујем: гнев, свадљивост, мржња, таштина, осуђивање, рањавање и вређање, високоумље, сматрање себе праведним, наређивање, препирање, самољубље, завист. То су душевне (страсти). А телесне су: стомакоугађање, телољубље, украшавање, сластољубље, похота, немилосрдност. Све њих и њима сличне страсти уништио је Господ Исус у телу светих и у Свом светом телу, по речи апостола: „Он је Крстом убио непријатељство, и укинуо Закон са његовим заповестима и прописима“ (Еф.2,16; 15), што и јесте света субота. Према томе, ко носи тај тежак терет и дејствује по њему, удовољавајући му и у суботни дан, како може рећи: „Ја сам истински Јудејац“? Такав сам себе вара. Јер, он једино такво име носи. Он, пак, ништа неће добити од Господа Исуса, будући да се од Њега одриче делима својим. Оно што је Господ убио, он поново васкрсава, и оно што је Он сахранио, он поново подиже. Очигледно је да такав није истински Јеврејин, већ лажни, да није обрезан и да не суботује. Када дође у слави Својој, Господ Исус ће у Своје вечно Царство увести само истинске синове Израиљеве, све који су у Њему обрезани, које је Он сабрао из свих народа, као што и апостол говори: Дио Израиља отврдну, док не уђе пун број незнабожаца (Рим.11,25), и још: И који год буду живели по овоме правилу, мир на њих и милост, и на Израиљ Божији (Гал.6,16). Видиш ли ко су Израиљци Божији? То су они који имају обрезано срце, и који суботују и који су укинули грех. Опет говори (исти апостол): Јер није оно Јудејац што је споља, нити је обрезање што је споља, на телу, него је оно Јудејац који је то изнутра и обрезање је обрезање срца духом а не словом (Рим.2,28-29).
5. Пазимо на себе, братијо! Докле ћемо упражњавати труд и поништавати га својим нерадом, не знајући да је у нама наш непријатељ који нас вара и који нас непрестано удаљава (од неопходног), не дајући очима нашим да угледамо светлост Божанства? Испитуј себе, јадниче, који си се крстио у Христа и у Његову смрт. Каква је смрт којом је Он умро? Покажи ми својом нарави да идеш за Његовим стопама. Он је безгрешан и теби се пока-зује као образац у свему. Он је живео у сиромаштву, а ти не подносиш сиромаштво. Он није имао где главу заклонити (Мт.8,20), а ти не подносиш странствовање са радошћу. Он је трпео увреде сваке врсте, а ти ни једну увреду не подносиш. Он није враћао зло (за зло), а ти не можеш да не узвратиш зло. Он се није гневио у страдањима, а ти се гневиш, иако си сам другима на терет. Он је био миран када су га понижавали, а ти се узнемираваш и без вређања. Он је био смирен и призивао је грешнике, а ти и оне који те воле рањаваш речју. Он је са радошћу подносио све што су му чинили, а ти се смућујеш чим чујеш и малу увреду. Он је био кротак према грешницима, а ти си надмен и према много бољим од себе. Он се предао за оне који су сагрешили пред Њим, да би их искупио, а ти се не можеш жртвовати ни за оне који те воле. Ето шта је Он теби дао! А како си му ти узвратио? Познај га из Његових дела, и сам себе познај из дела својих. Ако си умро са њим, ко онда (у теби) чини такве грехе?
6. Љубљени! Пазимо добро на Његове свете заповести. Одсецимо своју вољу и угледаћемо светлост заповести! Шта ми чинимо веће од незнабожаца ако волимо само онога који нас поштује? Молећи се за оне који ти добро чине, [не чиниш ништа више] од митара. Ако се радујеш са оним који те хвали, [не чиниш ништа више] од Јудејца. Шта значајније чиниш ти који си умро греху и који си оживео у Христу? Шта ти чиниш више од грешника, ако волиш само оног који те слуша? То и он чини. Ако мрзиш онога који ти причињава непријатност, ко те не слуша и који се свађа са тобом, [не чиниш ништа више] од незнабошца. Међутим, треба се молити за таквог да му се опрости (оно у чему је сагрешио). Ако се жалостиш на онога који те је оклеветао [не чиниш ништа више] од митара.
7. И ти који си се крстио у име Господње, размотри да ли ти дела личе на она у којима је Он себе јавио. Како ћеш се ти овенчати у дан Славе Његове ако немаш венац победе над страстима, које је Цар твој већ победио, оставивши ти узор? Када се јави у слави Својој, Цар царева и Господар господара ће бити видљив за све народе на земљи и носиће знамење страдања за нас. Ти, међутим, нећеш на свом телу имати ништа од Његових страдања. Због тога ће ти Он рећи: „Не познајем те“. Тамо ћеш угледати све свете који су умрли за име Његово и који носе Његово знамење, те ћеш се постидети да се појавиш пред њиховим лицем. Испитај живот свих светих, па ћеш наћи да су трпели зло, али да нису враћали зло – (једино) је њихова крв вапијала (Богу): „Освети нас на онима који живе на земљи“. И ја, који сам волео покој, шта ћу рећи у онај дан када угледам пророке, апостоле, мученике и остале свете које су вређали али који нису враћали (зло), већ су трпели без гнева. Јер, они знађаху да их на то не подстиче воља човечија, него ђавоља неправда. Док су их убијали, или камењем засипали, или спаљивали, или потапали, они се не гневљаху, већ се мољаху за мучитеље, тј. да им се опрости, знајући ко их подстиче да то раде.
8. Размотри себе самог, љубљени брате, [види] шта радиш и схвати своју помисао, тј. каква је пред Богом. Јер, онога часа нећеш ништа моћи сакрити, нити ће воља човека моћи да каже нешто друго (од онога што јесте). Напротив, кад се оствари васкрсење, сваки ће да стане одевен у своја дела као у одело – било гресима, било правдом. Та дела ће говорити и сваки ће сам познати где му је место. Блажен је онај који се подвизавао, који је са себе свукао оно што би га повукло у геену, и који се обукао у оно што ће га повући у Царство. Апостол говори: Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима (2.Кор.5,1). Време нашег живота је ништавно и ми се варамо (мислећи на други начин) све док нас не сустигне час (наш) и док се не ожалостимо вечним плачем.
9. Немојмо попуштати своме срцу, већ учинимо све што је у сили нашој да бисмо га сачували, молећи сваког часа благост Божију да нам помогне. Немојмо се гневити на ближње због речи које говоре из неразумности и не по својој вољи, већ по подстицању са стране. Служећи као оруђа непријатеља, они су туђи Богу, све док не буду позвани, и док не утекну са тог (рђавог) попришта. Побрините се, љубљени, за смирење у свему, трпите увреде и све што наилази, стално се упражњавајте у одсецању своје воље будући да она упропашћује све врлине. Онај чије су помисли исправно усмерене, са кротошћу одсеца своју вољу, бојећи се препирке као змије зато што руши дом душе и помрачује је, те она не види ништа од светлости врлина. Озбиљније испитајте ову проклету страст која се прикрада врлинама како би их упропастила. Ни Господ наш Исус Христос није узишао на Крст пре него што је Јуду уклонио из броја Својих ученика. Исто тако, ни један човек који не одсече ову бешчасну страст, не може да угоди Богу. За њом, наиме, иде све зло: нетрпељивост и таштина. У души онога који воли да се препире и који се држи високоумља живи све оно што Бог не воли. Оно што [страсти] срцу предлажу као Божије, по свим Писмима јесте лаж.
10. Смиреноумље долази од осуђивања самог себе, а напуштање своје воље ради ближњега са разумом показује смирење. Чистота јесте молитва Богу. Неосуђивање указује на љубав. Дуготрпљење подразумева да се ништа не помишља против ближњега. Богољубиво срце значи – не враћати зло (за зло). Безмолвије значи – не занимати се за оно што нас не тиче. Сиромаштво је – незлобиво срце. Владати својим чулима јесте – мир. Подносити (све) јесте – кротост. Милостиња је – праштати. Све ово рађа одсецање своје воље. Оно ствара мир међу врлинама. Оно владалачко (начело, тј. ум) чини безметежним.
11. Крај свега тога није ништа друго до оно што видим у свим Писмима: Бог од човека очекује само да се смирава пред ближњим у свему, да одсеца своју вољу у односу на све, да се увек моли Њему за пружање помоћи човеку, и да чува очи од сна заборава и од заносне варке, зато што је природа људска лукава и колебљива. Дело, пак, (Божије) јесте да (нас) чува. Његова је сила да нам да (силу) да се сачувамо. Његов је покров – да огради ништавност нашу. Његово је обраћење – да нас обрати ка себи. Његова је захвалност – да нам је дарује. Његово је да нам дарује благодат да му захваљујемо. Његов је покров – да нас сачува од руке непријатеља наших. Његова је част и слава у векове векова. Амин.
12. Уосталом, препирање које немилостиво обара душу рађа се од причљивости, празнословља, препричавања, неуздржаности, дволичности, настојања на свом мишљењу. Душа онога који ово поседује постаје бесплодна у врлини. После свега овога, ако се душа не озноји око сваке врлине, неће моћи да достигне покој Сина Божијег. Немојте бити немарни за свој живот, братијо, и нека ум ваш не налази разне изговоре за злу лењост, како се не би истрошило ваше време пре него што доспете у покој Сина Божијег. А (њега сачињавају): смирење у свему, незлобивост, одсуство мржње према било коме, непристрасност према било каквој ствари која није Божија, држање својих грехова пред собом, умртвљавање сваког злог дела. И Бог који не обмањује (Тит.1,2) [може] да помогне нашој немоћи, по Својој штедрости. Амин.