ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ I
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА
СЛОВА ПРЕПОДОБНОГ ИСАИЈЕ УЧЕНИЦИМА
ДЕСЕТО СЛОВО
Друга реч (онима који се одричу од света)
1. Бог је светом апостолу Петру показао да ни једног човека не треба да сматра скверним или нечистим (Дап.10,15). Човеку коме се осветило срце сваки човек постаје свет. А ономе чије је срце у страстима, нико није свет, већ за њега сваки човек има оне страсти које се налазе у његовом срцу. Чак и кад чује да је неко добар човек, он се одмах гневи у срцу своме. Чувајте се од понижавања других не само устима, него и у срцу свом.
2. Човек се у срцу своме сматра пријатељем Божијим све док је немаран према себи. А када се ослободи од страсти, он се стиди да подигне очи своје на небо пред Богом, видећи да је врло далеко од Бога.
3. Неки човек имађаше двојицу слугу и посла их на поље своје да жању пшеницу, наредивши им да сваки од њих нажење седам стогова на дан. Један од њих је сву своју силу употребио да би испунио наредбу свог господара, али ипак није успео у потпуности пошто је то дело превазилазило његове снаге. Други се, пак, увидевши немогућност успеха, предао очајању и у унинију рекао себи: „Ко може завршити толико дело за један дан?“ Презревши (наредбу господара), он се није постарао о послу, већ је легао да спава. Час је зевао, час је спавао, час се превртао са стране на страну, као што се крећу врата на својим шаркама, и тако је читав дан провео у нераду. Када је наступило вече, они су отишли своме господару. Разматрајући (поступак) обојице, господар је признао дело марљивога слуге, премда и није успео да у потпуности испуни наредбу, док је лењивога истерао из свога дома. Тако ни ми не треба да падамо духом ни на каквом послу и ни при каквој невољи, већ да употребимо сву своју силу, трудећи се из све душе. И верујем да ће нас Бог примити као и свете Своје.
4. Сваки човек треба да твори многе молитве пред Богом са великим смирењем срца и тела, да избегава да сматра да је било шта добро учинио, да ни у једном свом делу не верује похвалама, да се не вређа због прекора, да се сећа грехова својих, да своје срце одржи мирним пред својим непријатељима, да не дозволи да му горка реч изађе из уста и да их не прекори, чак ни пред пријатељима својим.
5. Најзад, монах треба да закључа сва врата своје душе и да чува своја чула како душа не би пала преко њих. Он треба да се чува од оних који му приносе светске речи. Блажен је онај коме су довољни његови греси (тј. који се не распитује о туђим, већ плаче због својих).