Трећи Рим

ТРЕЋИ РИМ, назив која се односи на главни град Русије - Москву, а који се заснива на прејемству наслеђа хришћанско-православног царства међу московске владаре из саме Византије, тј. Цариграда (Другог Рима), који су то опет наследили из Рима. Када је Римска црква у IV веку почела да се догматски одваја од Православља (иако је формални отпад Рима био тек у XI веку), седиште хришћанског царства је пренешено у Цариград, који је тиме постао Други Рим. У другој половини XV века наступа промена у Цариграду. Фирентинска унија (1439) умањила је у очима Православног света ауторитет Грчке цркве. Као држава, Византија је престала физички да постоји од 1453. године, а у вези с тим није више било ни чувара Православља. Сматра се да је пад Цариграда Божија казна због отпада од Православне вере. Пао је и Други Рим, као некада први. Међутим, није пропало Православље, одн. Православно царство.

Православно царство никада не може пропасти, јер је истина бесмртна и непропадљива. Бог је могао да допусти неверницима да покоре Грке, али Он није допустио да с лица земље нестане истинита вера. Права вера не умире. Док свет постоји, дужан је да "разбијену посуду" замени другом. Такав нови сасуд је постала Москва - Трећи Рим. Руси су се успешно ослободили татарског ропства, московска држава је проширена и уједињена, велики московски кнез Иван III оженио се Софијом Палеолог, из породице последњег византијског цара. Све ово утицало је да савременици потпуно и фактички оправдавају овакву улогу и место Москве у хришћанској васељени. Таквом мишљењу доприносили су и обичаји крунисања московских владара, који су примили царско звање и грб, а и сама установа Московске Патријаршије (1596). Размишљало се овако: прва два Рима су пропала, Москва је Трећи Рим, а четвртог неће ни бити. Литерални израз тог схватања налази се код московског старца Елеазара у Филотејевом манастиру, у Посланици великом кнезу Василију III. У тој важној улози, Русија је верни чувар хришћанске васељене и Православља.