Свештеник - Презвитер

СВЕШТЕНИК, ПРЕЗВИТЕР (грч: πρεσβιτερος - старац, старешина), свештенослужитељски чин, други по реду у Црквеној јерархији, виши од ђакона, а нижи од Епископа, посвећен хиротонијом. Наследник је седамдесет ученика које је Исус Христос лично одабрао (Лк 10,1), такође називаних "малим апостолима". Врши сва богослужења осим хиротоније и освећења мира. Подређен је Епископу који га рукополаже.

Свештенички ред у хришћанској Цркви је продужетак старозаветног свештенства, и дејствовали су у првобитним хришћанским заједницама формираним од нововерних, проистеклих из Јудаизма у Палестини, где су имали улогу да воде заједнице које су основали Апостоли. Презвитерство је потчињено епископату, по служби и власти, али не и по свом пореклу. Оно, наиме, није производ из епископске службе, него има своју сопствену функцију. Обадве службе врше исти апостолски позив и неодвојиве су од Цркве, али га не врше на исти начин и у истом својству. Епископ и свештеник представљају две допуњујуће и неодвојиве службе, тако да једна не може постојати без друге. У олтару, престо Епископа окружују сапрестоли презвитера, који су саслужитељи и сарадници Епископа. Та се сарадња одвија не само у литургијском делу, него и у пастирској активности. На пример, свештеници су учествовали на помесним саборима, додуше, без права гласа.

Нови Завет о свештеницима

У (Дап 11,30) каже се да су Павле и Варнава донели помоћ из Антиохије за презвитере у Јерусалиму. Свети Јаков Праведни, за кога се зна да је био Епископ у Јерусалиму (Дела 21,5), сусреће Павла сазвавши све презвитере (свештенике) из града. Такође, Свети Јаков саветује Хришћанима да позову презвитере Цркве да се моле за болеснике (Јак 4,14). Свети Павле и Варнава, на својим апостолским путовањима по Малој Азији, хиротонисали су презвитере (свештенике) за све тамошње хришћанске заједнице (Дела 14,23).

Свештеници (презвитери) у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап 20,28), те, дакле, имају пастирску улогу (2 Пет 5,1-2); моле се и помазују болеснике (Јак 5,14-15); проповедају и поучавају (1 Тим 5,7,17), брину се и руководе заједницом (Рим 11,8; 1 Сол 5,12-13); упућују верне у духовноме животу (Јев 13,7; 17,24). Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они Богу приносе хвалу, богопоштовање, молитве верних (Отк 5,8). У виђењу Светог Апостола Јована, 24 презвитера (број 24 прасликује 24 свештеничка реда у Старом Завету - 1 Днев 24,1-9) стоје пред Богом, метанишу и клањају се, певају песме славе (Отк 4,4,9,10), приносе клањање и благодарност Богу (Отк 11,16-17) кличући: "Амин, Алилуја" (Отк 19,4). Према томе, свештеници су примили власт од Апостола, а држе је у Цркви вршећи свештеничку и пастирску дужност. Дидахи (15,1-2) јасно потврђује да је посебна дужност свештеника учитељска служба.

Начин постављања и свештенодејство

Презвитере хиротонише Епископ за одређену парохију и они имају потпуну пастирску одговорност. Презвитер прима антиминс од Епископа Епархије, чије име помиње на Литургији. У ствари, он служи у име Епископа. Он је свештенослужитељ (литург), онај који приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1 Тим 4,13), води, дакле, верни народ ка Христу. Што се тиче дужности да поучава, Свети Јован Златоусти вели да не постоји велика разлика између презвитера и епископа, зато што први по самој њиховој служби имају обавезу да проповедају науку (1 Тим 5,17). Једина разлика међу двема службама јесте моћ хиротоније, која искључиво припада Епископима (Омилија 11. на 1. Тимотеју). Канони (58. апостолски и 19. - Шестог васељенског сабора) предвиђају обавезу презвитера да поучавају свакодневно, а особито недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.

Врсте звања и одежда

Презвитери монашког реда служе у манастирима, а мирског реда у парохијама. Почасно звање презвитера мирског реда је: протопрезвитер, протојереј и протојереј-ставрофор, а монашког: синђел, протосинђел, игуман и архимандрит, од којих су последња два и настојатељи манастира.

У степену презвитера карактеристична је богослужбена одећа - епитрахиљ, фелон и појас. Одликовани презвитер - протопрезвитер, као почаст добија право ношења и набедреника, док протојереј-ставрофор добија право ношења напрсног крста.