Патријарх
ПАТРИЈАРХ (грч: Πατριάρχης), Црквени великодостојник епископског чина, као архијереј има највећу част међу Епископима помесне аутокефалне цркве. Установи титуле Патријарха, а затим и његових права, био је положен темељ шестим и седмим правилом Првог васељенског сабора (325) у Никеји, затим другим и трећим правилом Другог васељенског сабора (381), а затим у време Четвртог васељенског сабора (451) уследила је и формална установа патријархата. Наиме, назив Патријарха добили су они Митрополити (негде се зову и "виши митропи") чије су катедре биле у главним градовима, дијецезама (дијецеза - већа државна па и Црквена административно-управна област). То су били Митрополити: Рима, Александрије, Антиохије, Цариграда и Јерусалима (тзв. Пентархија).
Положај Патријарха у Црквеној јерархији
Док Митрополити имају првенство части само над Епископима једне области, тзв. провинције, Патријарси имају првенство части над целим областима, тзв. дијецезама, дакле и над Митрополитима и свим Епископима. Тако Патријарси имају највише Црквено првенство части (Четврти васељенски сабор, правило 9. и 11), и у својој Патријаршији имају следећа канонска права:
- Да потврђују избор Митрополита и рукополажу исте, ако већ нису у епископском чину (Четврти васељенски сабор, правило 28).
- Право ставропигије, тј. право потчињавања појединих манастира у границама свога патријархата, непосредно под своју надлежност.
- Да одређују на патријаршким саборима степен казне Митрополитима.
Сами Патријарси потпадају под суд сабора. Данас, прво место по части међу источним Патријарсима, припада цариградском Патријарху, да би у VII веку добио титулу "васељенски" и сматра се "првим међу равнима (једнакима)." У XI веку, систем пентархије, пет апостолских престола: Рим, Константинопољ (Цариград), Александрија, Антиохија и Јерусалим, нарушен је отпадом римске Патријаршије од Цркве, а на Истоку су током средњег века настајале нове самосталне (аутокефалне) цркве, код Бугара, Срба, Руса, итд. Диптих (поменик), одн. поредак по части у породици или организму Васељенске цркве, поштује се као древни, освештани поредак, који признају све помесне Православне цркве у савременом свету. Према овом диптиху, има девет аутокефалних цркава са достојанством Патријаршије, и то: Васељенска (Цариградска), Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Руска, Србска, Румунска, Бугарска и Грузијска.
Патријарх у СПЦ
На челу СПЦ, са достојанством патријаршије, налази се Патријарх србски као њен врховни поглавар. Титула србског Патријарха је: Архиепископ пећки, Митрополит београдскокарловачки и Патријарх србски (чл. 13 Устава СПЦ, тј. УЦ).
Начин избора
Избор Патријарха врши се на заседању Светог архијерејског сабора, проширеном (те се као такав назива и изборни) и активним викарним Епископима, и то најдаље у року од три месеца, од дана када се патријаршки престо упразни. Патријарх се бира између активних епархијских архијереја СПЦ који управљају Епархијом најмање пет година (чл. 42 УЦ). У избору се разликују два одвојена момента:
1. Свети архијерејски сабор, на коме мора бити присутно најмање 2/3 чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу (хиротонији) бира тајним гласањем и апсолутном већином тројицу кандидата. Одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.
2. На истом заседању, од ове тројице изабраних кандидата бира се жребом (коцком) Патријарх (чл. 43 УЦ). Имена тројице изабраних кандидата, као и име изабраног патријарха објављује председавајући, најстарији по посвећењу архијереј, који после тога и закључује седницу Светог архијерејског сабора (чл. 51 УЦ).
Акта и записници ο раду овог сабора, тзв. Изборног, чувају се у архиви Светог архијерејског синода, а оверени преписи у архиви Патријаршијског управног одбора (чл. 52 УЦ). Свечано устоличење новоизабраног Патријарха бива на архијерејској Литургији, сутрадан по избору, на начин који прописује Свети архијерејски сабор, и то у Саборном београдском храму, који са тим чином улази у сва права и дужности што му по канонима и Уставу припадају. У СПЦ обичај је да се накнадно врши устоличење и у Пећкој патријаршији.
Новоизабрани Патријарх шаље свим аутокефалним црквама "мирно писмо", којим их обавештава да је изабран за Патријарха и устоличен. Сви му одговарају, и то је акт признања избора за Патријарха од стране аутокефалних Православних цркава.
Права и дужности
Као врховни поглавар СПЦ, поред права и дужности епархијског архијереја у Београдско-карловачкој архиепископији и поред права која му дају канони и црквени прописи, Патријарх има посебна права: части, свештенодејства, репрезентације и управе.
Право части
- Патријарх носи, као нарочито Црквено одличје, белу панакамилавку с крстом (обично од племенитог метала) и панагију свих србских светитеља, даровану од стране државе првом србском Патријарху обновљене Пећке патријаршије, Димитрију, која остаје као наслеђе свих Патријараха.
- Ословљава се са: "Свјатјејши" или "Ваша Светости".
- Обавезно га помињу сви архијереји у целој Србској цркви на архијерејским Литургијама.
- Право давања специјалних црквених одликовања и одличја (чл. 55, тачка 7-10 УЦ).
- Право председовања над Светим архијерејским сабором, Светог архијерејског синода (чп. 56 и 58 УЦ), Патријаршијског савета (чл. 85 УЦ) и Патријаршијског управног одбора (чл. 92 под а УЦ).
Право свештенодејства
Као врховни поглавар Патријарх има извесна права свештенодејства у томе, што началствује при богослужењу и освећује свето миро за целу Србску цркву и посвећује (хиротонише уз садејство потребног броја Епископа, новоизабране епархијске и викарне Епископе, чл. 55 т. 4-5 и 8 УЦ).
Право репрезентације
Патријарх одржава јединство у јерархији Србске цркве и репрезентује (представља) Србску цркву пред осталим аутокефалним црквама и на црквеним, државним и народним свечаностима (чл. 55, т. 1-3 УЦ).
Право управе
Као врховни администратор даје одсуства епархијским архијерејима изван њихових Епархија, поставља декретом службенике, уколико то право не припада нижим властима и управља црквама и мисијским подручјима у иностранству где нема организоване Србске Православне Епархије (чл. 55, т. 6 и т. 11-12 УЦ). Кад је Патријарх привремено спречен да врши своју председничку дужност у Светом архијерејском сабору, одн. Светом архијерејском синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству Митрополит, члан Светог архијерејског сабора, одн. Светог архијерејског синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу, Епископ члан Светог архијерејског сабора, одн. Светог архијерејског синода (чл. 61 УЦ). Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или када се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархијским архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. У том случају председничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши најстарији по производству Митрополит, члан Светог архијерејског синода, а ако Митрополита нема, онда најстарији по посвећењу (хиротонији) Епископ. У овим случајевима не могу се доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке (чл. 62 УЦ) нити пак вршити избор нових архијереја (чл. 105 УЦ).