ОРАР (грч: ωράριον); најпрепознатљивији део одежде ђакона, најчешће крстовима украшена, око 2.5m дугачка и 10-15cm широка трака, коју носи ђакон у току богослужења на левом рамену. Један крај орара спушта се ђакону низ леђа, а други иде преко груди, онда испод десног пазуха, па се преко леђа и левог рамена спушта напред. Овај други крај орара ђакон држи у десној руци и крсти се њиме, и уздиже у току богослужења и узношења јектенија. Приликом полагања орара на себе, ђакон не изговара никакву молитву.
Начин употребе
Протођакони и архиђакони такође носе орар. У делу Литургије, када верни прилазе на Причест, ђакон на посебан начин везује орар, унакрсно преко рамена, тако да на леђима формира облик Андрејиног крста (облик Х). На тај начин, ипођакони носе орар, и не мењају му положај током богослужења. У раним вековима, ђакон је ораром отирао уста верних који су прилазили на Причест.
Историјат и символика
Орар се спомиње још од давних времена и то не само као одежда ђакона, него и презвитера и Епископа. Зна се да је цар Константин Велики поклонио орар Епископу Макарију. Овај део одежде, спомиње се и у 22. и 23. канону Лаодикијског сабора (368), као одежда која се забрањује ипођаконима.
Грчка реч ώράριον потиче од грчког глагола ώραίζω (украшавати), јер орар украшава ђаконе благодаћу и велелепношћу славе Божије. Како ђакони на богослужењу символички представљају Анђеле, орар, према Св. Јовану Златоустом, означава два анђелска крила и тиме символише готовост ђакона да брзо врше вољу Божију. Зато се на ђаконске ораре, поред крстова, уткивају или исписују речи којима Анђели на небесима непрестано славе Бога: свјат, свјат, свјат (грч: άγιος, άγιος, άγιος). Орар је најважнија ђаконска одежда.