АПОСТОЛСКЕ УСТАНОВЕ (грч: Αποστολικές Διαταγές), настале су за време Иполита Римског (III век) и тесно су повезане са његовим делом Апостолско предање. Састоје се од осам књига, у којима су независно, али ипак блиско сродно описани детаљи о хришћанској дисциплини, богослужењу, догмама, и служе као упуство за свештенство, и донекле и за верни народ. Писане су на основу рада Дванаесторице, њихових инструкција, било да су дате појединцима или целој Цркви, и обједињене на једно место. Служиле су као основа за успостављање многих канона Цркве, а у данашње време, представљају незамењиво сведочанство о вери, устројству и богослужењима Цркве у ранохришћанско време.
Садржај и важност
Првих шест књига се заснивају на Апостолским правилима, седма на Дидахију, а осма књига је мешавина многих других списа. Последње поглавље садржи Апостолске каноне међу којима канон 85 наводи листу признатих књига Светог Писма. Стари Завет по тој листи има 46 књига, као и Септуагинта, и 26 књига Новог Завета (све које су и сада у канону изузев Откривења Јовановог, са додатком Дидахија, две посланице Климента Римског, и саме Апостолске установе, које се исто приписују Клименту.
За историју богослужења веома су важне 57. глава Друге књиге и 5-15. глава Осме књиге. У Другој књизи дат је сумаран преглед Литургије који садржи преанафорални део и у општим цртама говори ο евхаристијској молитви. У Осмој књизи се даје последовање с пуним текстом молитве, чинови Хиротоније и Крштења, а такође и прописи ο празницима и временима молитава уопште, а посебно за умрле.