Александријска Патријаршија

АЛЕКСАНДРИЈСКА ПАТРИЈАРШИЈА, град Александрија један је од најстаријих културних и духовних средишта у свету. Због свог изванредног географског положаја, врло рано је постао значајан хришћански центар. Овде су Хришћанство најпре донели Јудејци као староседеоци, који су често путовали у Свету земљу. Један од ученика Св. Павла био је Аполос, Јудејац из Александрије (Дап 18,24-28). По старом хришћанском предању, хришћанску веру у области Киренаике и Александрије проповедао је Апостол и евенгелист Марко, који је за Епископа рукоположио Енијана, затим тројицу презвитера и седам ђакона. Он је у Александрији мученички пострадао, претпоставља се око 62. године.

Историјат до VII века

Све до средине II века нема никаквих писаних података ο организацији Цркве у Александрији, али је свакако тачно да је овде Црквени живот био у сталном успону, пошто је у овом граду већ од II века деловала позната Александријска хришћанска школа. Школа је давала хришћанско образовање за оне који су хтели да постану Хришћани и крсте се. Такође је радила на сузбијању разних јереси, као што је гностицизам, овде присутан већ почетком II века. Сматра се да је још евангелист Марко основао ту школу. Један од најзнаменитијих њених учитеља био је Св. Пантен. Наследио га је Климент, који је дошао из Атине око 190. године. У време прогона Хришћана од стране римског цара Септимија Севера (202-203), за учитеља је постављен осамнаестогодишњи Ориген. После њега долази Ираклије, потоњи Епископ у Александрији (232-247), затим Дионисије, Теогност, Пијерије, Петар, Дидим Слепи и др. Учитељи и ученици ове школе у тумачењу Светог Писма користили су алегоријски приступ, насупрот директног и непосредног који је развијан у Антиохијској школи. У време прогона у области Александрије пострадао је Оригенов отац Леонида, затим многи Оригенови ученици, Плутарх, Серим. Ираклид и др. У време цара Диоклецијана пострадали су: Екатерина, Мина, затим велики број Копта. Епископ Петар пострадао је у време цара Максимина (311). Међу жртвама помињу се Епископ Исихије, Пахомије, Теодор, затим презвитери Флаветос, Диос, Кир и Јован, Потамијена, Амониос... Пре Првог васељенског сабора, Александријску цркву потресао је Антиохијски раскол који је решен на самом Сабору (325). Сам јеретик Арије најпре је био свештеник у Александрији. Погрешно је учио ο Сину Божијем негирајући Његово божанство. Био је осуђен на помесном сабору у Александрији (318), а затим и 321. године. Коначно је осуђен на Никејском сабору (325). У осуди аријанаца посебно се истакао александријски Архиепископ Атанасије Велики (373), који је после повратка из прогонства (362) одржао сабор на коме је потврђено никејско исповедање вере. Од значајнијих Архиепископа у Александрији, треба споменути Св. Кирила (444), који је био одличан богослов, писац, енергичан у сузбијању јереси, посебно несторијанства, осуђеног на Сабору у Ефесу. Кирила је на катедри наследио Диоскор, који није био велики богослов, а јавно се солидарисао са јеретицима монофизитима. Један је од главних актера тзв. Разбојничког сабора у Ефесу (449). Диоскор је заједно са Евтихом био осуђен на Четвртом васељенском сабору у Халикидону (451) као јеретик. На катедри су били Епископи монофизити, као што су били Тимотеј Елур, затим Петар Монг и др. Монофизитство је било, нажалост, широко прихваћено у Александријској цркви, посебно од монаштва. У VI веку, цареви Јустин I (518-527) и Јустинијан I (527-565), покушавали су да измире монофизите и Православне, али у томе нису имали много успеха. Исто је покушао цар Ираклије у VII веку, али се уместо успеха изродила нова јерес позната као монотелитство. Један од монотелитских Патријараха у Александрији био је Кир, који је радио на компромисном помирењу монофизита и Православних.

Историјат од VII века

Крајем 639. године, Арабљани надиру у Египат, а освојили су Александрију 641. године. Византинци су настојали да одбране Египат као житницу Византије, али у томе нису успели (645). Ропство под Арабљанима трајало је до 1517. године, и било је доста тешко за Хришћане - Хришћани су прогоњени, приморавани да приме мухамеданство, храмови су рушени. Коптски религијски поглавари су у том периоду искористили прилику да као монофизити преузму од Православних многе храмове. Православни нису пуних 75 година имали свог Патријарха, све до почетка VIII века. У епохи иконоборства у Египту је дошло до неке врсте зближавања монофизита и Православних у вези са питањем поштовања икона. У време Крсташких ратова, латински јеретици су имали у плану да поред Свете земље освоје и Египат. Учинили су три покушаја, 1163, 1164 и 1167. године, али у својим намерама нису успели. Крсташи четвртог похода имали су у првобитном плану да пре Свете земље освоје Египат, али је стицајем разних околности њихов поход отишао потпуно другим правцем, тако да од ослобођења Египта од мухамеданаца опет није било ништа. Ропство под Турцима почело је 1517. године. Освојили су Египат, и том приликом у Каиру је пострадало око 50.000 Хришћана. Александријску цркву помагала је Васељенска Патријаршија све до пада Цариграда под Турке (1453). Помоћ у Александрију од XVI века стиже из Православне Русије, од цара Ивана Грозног. Та помоћ је настављена и у потоњој историји све до почетка XX века. Од значајнијих александријских Патријараха, споменимо Патријарха Мелетија Пигаса (1590-1600), који је у циљу заштите Хришћана, тражио помоћ не само из Русије већ и са Крита и из Грузије. У његово време делује у Египту јака језуитска прозелитска пропаганда, која је успела да убеди Копте монофизите на присаједињење Риму. Патријарх се томе успротивио. Мелетије Пигас је две године био Патријарх у Цариграду (1597-1598). У време александријског Патријарха Јоаникија (1645-1657), постојале су добре везе са Русијом, где је Патријарх био Никон. Египат је посетио руски монах Арсеније Суханов који је објавио Проскинитарион, а у Русију је с подручја Александријске и Јерусалимске Патријаршије однео око 200 рукописа богослужбених књига на основу којих је вршена реформа руских богослужбених књига и обреда које је спроводио Патријарх Никон.

Монаштво Александрије

Најлепши украс Александријске цркве јесте изворно монаштво. Већ од средине III века, у Египту постоји организовани монашки живот. Међу најстарије подвижнике египатских пустиња спадају Павле Тивејски и Антоније Велики (356), затим Пахомије Велики (346). Овде су се јавила оба вида монаштва, отшелништво (анахорети) и општежиће (киновија). Процветале су монашким насеобинама следеће пустиње: Скит, Тиваида, Нитрија и др. Одавде се монаштво ширило у Свету земљу, Синај, Малу Азију, Европу.

Патријаршија данас

Александријска патријаршија данас има седиште у Александрији, у Египту. Патријаршија има око 200.000 до 300.000 верника, међу којима су Грци, Арабљани и црнци. Свети синод чине 22 Архиепископа и 3 Епископа. Има 10 викарних Епископа. Своје метохе имају у Атини и Одеси. Митрополије су у Мемфису, Леонтопољу, Аксуму, Пилусиону, Кенији, Кампали, Јоханесбургу, Нигерији, Триполију, Кејптауну, Кирини, Картаги, Танзанији, Птолемаису, Зимбабвеу, Јермопољу, Иринопољу, Централној Африци, Замбији, Акри, Картуму и Камеруну. Епископије су у Мадагаскару, Катанги и Бурундију.