БЛАГОВЕРНИ (грч: εΰδοξος, ευσεβής), побожни, доброчестиви, правоверни, који исповеда праву и истиниту веру, Православни; права вера, богобојажљивост, побожност (1 Тим 6,3); епитет којим се означавају људи верни Господу (Дап 10,15; 1 Кор 4,17; Еф 1,1; Кол 1,2). Њихова верност огледа се у служењу Богу (Мт 24,45; Лк 12,42-44; 1 Кор 4,17; 1 Кор 4,1; 1 Тим 1,12; Пс 2,11; Мт 24,46-47; Лк 16,10) и јакој вери.
Верност је неодвојива од вере. У многим јектенијама можемо чути како се свештеник моли за благоверни народ. Мојсије је узор праве благости, врлине која је понизна подложност Богу, заснована на вери у Његову љубав (4 Мој 12,7). У Светом писму налазимо много примера понизних и верних Богу: Јосиф (1 Мој 39,22), Давид (1 Цар 22,14), Ананије (Нем 7,2), Аврам (Нем 9,7-8; Гал 3,9), Урије и Захарије (Ис 8,2), Данило (Дан 6,2), Јован Крститељ (Мт 14,3-4), Лидија (Дап 16,15), Апостол Павле (1 Кор 7,25; 1 Тим 1,12), Тимотије (1 Тим 1,16). Оне који су благи и подложни Његовој речи, Бог води (Пс 25,9; Пс 18,32; Пс 19,2; Ис 41,10; Кол 1, 29), крепи (Фил 4,13; 2 Кор 12,9; 1 Тим 1,12; 2 Тим 4,17; Пс 17,39; 2 Цар 22,40; 1 Кор 15,57; 2 Кор 2,14) и благодаћу спасава кроз веру: "Јер кроз благодат која је мени дата кажем свакоме који је међу вама да не мислите за себе више него што ваља мислити, него да мислите у смјерности, као што је коме Бог удјелио мјеру вјере" (Рм 12,3; Еф 2,8; Еф 4,7; Јн 5,24; Јн 11,25; Рм 10,9; Фил 1,29; Јн 20,31; Дап 15,11; 1 Пет 1,5).
Да би неко био благоверан неопходна је чиста љубав (Гал 5,6; 1 Тим 1,5; Тит 3,15; Фил 1,5-7; 1 Сол 1,3). Богу су се одувек молили људи који су у молитвама и праведности оправдали веру и поштовање Бога. Зато се каже да њих Бог признаје, да они стоје у благодати, примају нераспадљив венац и обилују благословима. "Човјек веран обилује благословима" (Пр 28,20). "Јер говори: Господ супроти се поноситима, а пониженима даје благодат" (Јак 4,6).